Mina Petrović o filmu Viktorija, 15: Sloboda je ključna za umetničko stvaralaštvo

U srpski takmičarski program ovogodišnjeg Beldocs-a uvrštena su čak tri filma na kojima je radila srpska montažerka i rediteljka Mina Petrović. Osim ostvarenja „Viktorija, 15“, koji je režirala i montirala, u selekciji se nalaze i dva filma koja je montirala: „Pripadnost“ i „Blizanci satkani od sna“. U intervjuu koji sledi, Mina Petrović nam otkriva pojedinosti o svojoj režiji i njenom učešću na Beldocs-u. Svetska premijera filma „Viktorija, 15“ biće održana 5. septembra 2020. godine u amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije. Projekcija počinje u 20 časova.

Kako se rodila ideja za film „Viktorija, 15” i zašto te je privukla baš ova tema?

Inicijalna ideja se rodila kada me je Selena Simić, takođe jedna od protagonistkinja filma, pozvala da učestvujem na Rok kampu za devojčice u Knjaževcu kao mentorka za bas-gitaru. Ja sam im tom prilikom predložila da mogu da doprinesem Kampu snimanjem filma o njemu... Tema koju obrađujem mi je vrlo bliska jer sam od šesnaeste godine svirala bas-gitaru i bubnjeve u velikom broju bendova. Oduvek su i devojke i žene prisutne na toj sceni, ali procentualno zaista neuporedivo manje u odosu na mladiće i muškarce i zato sam rešila da snimimo dokumentarac o Rok kampu za devojčice. Želela sam da podržim tu fenomenalnu inicijativu da se rok muzika i instrumenti približe devojčicama, jer se decenijama unazad prevashodno smatraju „muškom“ muzikom i instrumentima.

Radni naslov filma je bio „Devojčice rokaju“, a konačni „Viktorija, 15“. Kako i zašto je došlo do ove promene?

Promena naslova je išla sa promenom koncepta. Shvatila sam da se film o samom Rok kampu može snimiti na reportažni način, što mi nije bio cilj. Od tri glavna lika iz prvobitnog koncepta sam se odlučila za Viktoriju, koja je bila najmlađa od njih tri. Rešila sam da u stvari snimimo njen portret i prikažemo dobar uticaj Rok kampa na njen mladi život. Na taj način je Rok kamp ostao kao glavna i presudna pokretačka snaga koja motiviše protagonistkinju da se bori za ono što voli da radi.

U fokusu dokumentarca je petnaestogodišnja bubnjarka Viktorija Milošević iz Smedereva. Zašto si se odlučila da baš ona bude tvoja protagonistkinja?

Viktorija mi se izdvojila kao najzahvalnija za filmsku protagonistkinju. Na prelazu iz detinjstva u odrasli svet, u potrazi za svojim mestom pod suncem, istovremeno malo obeshrabrena gradom u kojem živi ali i ohrabrena time što voli da svira, uspeva da ode na Island, destinaciju koju mnogi neće za života posetiti a koja je vrlo specifična i magična na svoj način. Tamo se upoznaje sa devojkama sličnih interesovanja iz drugih zemalja Evrope, ali i sa prirodom i samom sobom. Nekako mi se izdvojila kao osoba koja može najviše toga da postigne u nadolazećim godinama, zato što je u prekretnom stadijumu života a i nisam sumnjala da će uspeti mnogo toga jer sam osetila njenu energiju i volju da istraje u tome što voli da radi iako joj se u Srbiji ne smeši neka fenomenalna karijera u tom domenu.

Koliko je bilo teško/zahtevno organizovati deo snimanja na Islandu?

Sama organizacija snimanja na Islandu nije bila onoliko zahtevna koliko smo očekivali, zahvaljujući našim partnerima - Rok kampu za devojčice i Stelpur rokka! sa Islanda. Snimanje u stranoj sredini je uvek specifično, ali s obzirom na sjajnu atmosferu nije nas iznenadilo što smo uspeli da dobijemo odličan materijal!

Koje su prednosti kada film istovremeno režiraš i montiraš, a koje su mane?

Ovo mi je prvi ozbiljniji projekat koji sam i režirala i montirala i prvi podržan od strane Filmskog centra Srbije. Iskustvo je bilo jedinstveno. Rekla bih da je glavna prednost sloboda u izrazu, što smatram veoma važnom stavkom u bilo kojoj vrsti umetničkog stvaralaštva. U montaži mi je dosta pomogla koleginica Sofija Budimir, koja me dobro poznaje i objektivnija je u odnosu na materijal. Kad god bih završila novu verziju filma, ukazala bi mi na neke potencijalne izmene koje bi doprinele filmu. Na kraju smo se kao cela ekipa složili oko poslednje verzije filma i to mi je bio jedan od najsrećnijih dana u životu.

Ispričaj mi nešto i o filmovima koje si montirala, a koji se, baš kao i „Viktorija, 15“, nalaze srpskom takmičarskom programu Beldocsa.

Film „Pripadnost“, u režiji Tee Lukač i u produkciji Cobra filma, svedoči o iskustvu i sudbini Podunavskih Švaba, čiji su malobrojni potomci i dalje nastanjeni na prostoru Vojvodine. Taj film smo montirale zajedno rediteljka Tea Lukač i ja. Film „Blizanci satkani od sna“, u režiji Seada Šabotića i u produkciji Lee Vahrušev i Fakulteta dramskih umetnosti, prati živote zatvorenika u Centralnom zatvoru, kao i njihova iskustva, stanja, želje… Mislim da je taj film poučan, ne samo zbog gubitka slobode kao takve, već i zbog uticaja tog gubitka na njihove porodice.

Ekipa filma „Viktorija, 15“ (Srbija, 2020):

Režija i montaža: Mina Petrović Pomoćnica režije i montaže: Sofija Budimir

Direktorka fotografije: Neda Mojsilović

Kolor korekcija: Goran Todorić

Dizajn zvuka i originalna muzika: Luka Ožegović

Produkcija: Akcija produkcija, Forgrade

Partneri: Rok kamp za devojčice, Stepur rokka!

Producentkinje: Ikonija Jeftić, Jovana Karaulić

Koproducent: Miodrag Popović

Bonus video: