Vladimir Živanović: Izopačena svetost – romani Grejema Grina

Nedavno mi je prijateljica rekla da ljudi čitaju kako bi otišli negde drugde, dalje iz sive svakodnevice. Kako bi pobegli. Zapravo, trebalo bi da čitaju iz sasvim drugih razloga: da bi došli, da bi se povratili. Da bi bolje razumeli svoju sumornu stvarnost koju samo katkad prošaraju trenuci smisla i sreće.

U romanima Grejema Grina (Graham Green) zaludno je tražiti beg, jer tamo ćete često naći po malo veću muku i veću sumnju. Tamo je mesto gde je svakodnevna realnost slična Krležinom stihu: „U sivome tiho sivjeti, u tužnome gnjiti ružno.“ Ali baš tamo gde su naša svakodnevna iskustva dovedena do višeg stepena, tamo gde je neizbežna kulminacija, otvara nam se mogućnost da uvidimo više od jednog mogućeg rešenja te da počnemo da preispitujemo stazu svojih uverenja.

Grin je svoju književnost delio na „zabavu“ i na ozbiljne romane. Svoje poznavanje sveta špijunaže i sposobnost da stvori zanimljivi kriminalistički zaplet, da ga često prenese na film, učinilo ga je svetski poznatim piscem. Ko nije gledao film Treći čovek, Mirni Amerikanac ili Naš čovek u Havani? U svetu tzv. katoličkih romana Grin je isto tako filmski uverljiv pa je i njih prerađivao u scenarija za buduće filmove: Kraj jedne ljubavne priče, Brajtonska stena ili Moć i slava. I zaista, tamo na čudesan način vidimo kako se visoke bogoslovske teme pomaljaju i provlače kroz obične ljudske živote i njihovu grehovnost. Likovi mučeni životom gube veru i u njima počinje proces pomnog preispitivnja smisla. Njegovi junaci bore se sa osećanjem neuspeha, pesimizmom i pasivno-ambivalentnim stavom prema životnim poduhvatima. Često bivaju nošeni plimom već pokrenutih događaja.

Verziran u međunarodnoj politici, naročito u političkim borbama koje su obilovale u njegovo vreme, a ticale se političkih odnosa levice i desnice te međunarodnih odnosa i špijunaže, Grin je sjajno uspevao da svoje znanje i pronicljivost u poznavanju ljudske psihologije prenese u svoja dela. Ali, čak i u špijunskim romanima ili krimi pričama, oseća se njegova hrišćanska nota i, ako već sama potka s hrišćanskim značenjem nije u centru romana, svuda se mogu ekstrapolirati njegovi katolički toposi.

Kada su ga nazivali katoličkim piscem, nije se s time slagao i tvrdio je za sebe da je on samo pisac katoličke vere. Uzimajući u obzir da je 1926. god. postao katolik i napustio anglikanske porodične korene, možemo, iz naše pravoslavne perspektive, uvideti da se približio pravoj veri, naročito u njenom dogmatskom pravcu, ali i u oformljavanju budućeg svakodnevnog iskustva. Teme greha i milosti, približavanje zajedničarskom religioznom iskustvu bliskom katolicima naspram protestantskog, više individualističkog, takođe, zaokupljenost zlom kao činjenicom, sve to čini Grinovu književnost ne samo katoličkom, već i šire hrišćanskom.

On svoju religioznu stranu uvek posmatra s pozicije sopstvenog iskustva, svojih dilema i strasti. Grin je stupao u brojne ljubavne afere, ali je imao samo jedan brak. Teme izdajstva, kako sopstvenih uverenja tako i drugih, mogu se videti u svakom od njegovih romana. Tamo uvek srećemo borbu između Grinove vere u Gospoda i isto tako njegove duboke nevere koja svoju sumnju opravdava iskustvima koje nameće surovi svet. Mnogi Grinovi kritičari, koji bi više poštovali umetnost bez umetnika, tu opštu crtu moderne književnosti, zapravo traže da roman bude bez svoga pisca. Kristofer Hičens (Christopher Hitchens) ga zbog jednolikosti zapleta, naziva reakcionarem. Izgleda da bi kritičarima često više odgovaralo autorovo odricanje od sopstvenih uverenja (za potrebe dobro zamišljenog romana) ili bar čuvanje tih uverenja kao strogu privatnost.

Kao i u slučaju drugog velikog pisca katoličke vere Ivlin Voa (Evelyn Vaugh), i Grina je susret sa misonarenjem katoličke crkve učinio čovekom vere i uveo ga sa nivoa intelektualnog prihvatanja u nešto dublje. Zato će nekoliko njegovih romana, među njima jedan od najboljih Moć i slava, biti smešteni u udaljene krajeve hrišćanskog sveta. Ako je tokom 20. veka na sekularizovanom Zapadu religija bila skrajnuta na marginu javnog diskursa, u ovim zabitim krajevima (Meksiko, Kongo, Sijera Leone) na jednom mestu mogla se sretati uzvišena milost isto kao i samo đavolsko nasilje. Na ovim mestima je Grin uvideo snagu uvek mogućeg mučeništva.

Njegovi izrazito religiozni romani, od kojih su većina postala klasici, po redosledu objavljivanja su: Ubojica i slatkiš (Brighton Rock, 1938), Moć i slava (The Power and the Glory, 1940), Suština stvari (The Heart of the Matter, 1948), Kraj jedne ljubavne priče (The End of the Affair, 1951), Gubave duše (A Burnt-Out Case, 1960) i Monsinjor Quijote (Monsignor Quixote, 1982). Raspon njegove religiozne tematike se, kako vidimo, protezao tokom celog njegovog života.

Grin je romanom Ubojica i slatkiš postigao dodatni efekat, to je kriminalistički bildungsroman čiji su glavni motivi greh i kazna. Izrastanje nesrećnog deteta koje postaje surovi sitni kriminalac dovodi u pitanje naše kategorije dobrog i lošeg. Pruža nam se mogućnost da uvidimo mladicu dobra koja ne uspeva da nikne ali koja postoji. Dečak Pinki, kako ga Grin naziva, okoreli je probisvet od svojih sedamnaest godina, neko ko nije okusio ni malo nežnosti u životu. On pokušava da uspostavi red i prvenstvo u brajtonskom podzemlju gde su ubistva česta a reketiranje i klađenje glavni posao. Njegova vera u Boga, prihvaćenog od malena bez velike dubine mu ne smeta kad čini zločine. Osim zločina neporočan je, a kroz celu knjigu nailazimo na proklamacije: ja ne pijem, ja se ne kladim. Nema običaj da laže. U seksualne odnose se ne upušta i gleda na njih sa nesvesnim gađanjem nekog okorelog katolika. On samo vara i ubija. U mračnoj atmosferi engleskog letovališta caruju nepoverenje i život ulice. Pinkijeva nesuđena devojka i buduća žrtva potiče iz istog jada ali pošto mu se, nesvesna opasnosti, ispreči na putu ona strada. Naspram Pinkija u romanu postoji i Ida, poštena prostitutka i agnostik. Ona zna da razlikuje dobro i zlo. Ona je za Pravdu i ona je „daleko od pakla – ili neba“.

U Jevanđelju demoni prvi prepoznaju Gospoda. Njihova je realnost u svetovima izvan našeg, omeđenog grubom materijom. Na isti način grešni Grejemovi likovi, kao demoni iz Jevanđelja, lako uviđaju gde je svetost i šta je potrebno činiti ali to ne čine zbog svoje grešne prirode.

U knjizi Suština stvari radnja je smeštena u Afriku. Čini se da, kada se junaci romana izmeste u puste predele siromaštva ili društvene represije, oni uspevaju da u punoći iskažu svoju veličinu. Tako je ovde major Skobi, pošteni policajac, nešto što se u kolonijalnim uslovima veoma teško sreće. Podloga njegovog truda i poštenja je vera, ali ga ona ne spašava od preispitivanja i stalne borbe s melanholijom i depresijom. Skobi je dobar čovek. Pun je razumevanja prema drugima. Slab je i želi da razonodi nesrećnu ženu koja nije njegova i dovoljno je odgovoran da se stara o sreći svoje žene. I u svemu tome, naravno, ne uspeva. Jedna po jedna pogreška ga zarobljava i uslovljava njegove naredne korake. Svaki put kada može da promeni tok svoje sudbine on pomisli da bi nanesenom povredom svojim bližnjima povredio samog Gospoda i tako se upliće u beskraj. Bez ispovesti i pokajanja prima Svete tajne i počinje sebe da vidi kao onoga za „sud i za osudu“, kao prokletog. Skobi u krajnjem očajanju bira ono najtužnije, da skonča od sopstvene ruke.

Njegove dve žene ostaju da žive kako ih sudbina dalje vodi. Svojim odlaskom nije im pomogao. Sitni i krupni kriminalci i dalje kuju sopstvene zavere. Život se nastavlja. Zato je Skobijeva sudbina samo stvar njega i njegovog Tvorca. Tragičnost svoga kraja anticipirao je kada je jednom svojoj ženi rekao da svi mi ne bi osuđivali druge kada bi znali sve činjenice. Skobi sve vreme najviše želi mir. Tokom cele Svete liturgije pozivani smo na mir. U istočnjačkoj knjizi Bhagavad-giti poručeno nam je da bez mira ne može biti ni sreće. Ali taj mir ne poziva na pasivnost te Skobi u izboru svojih reakcija na životne okolnosti greši. I samoubistvo, iako suštinski tragičan izbor, samo je pasivan izbor. Grin nikada u romanima ne napušta izvesnu melodramatičnost, ironično nas podsećajući da koliko god se ogrnuli u plašt ozbiljnosti naše srce vapije za sentimentom. Ovde se ambivalentnost donošenja moralnog suda dovodi do vrhunca.

Roman Moć i slava važi za Grinov najbolji roman s religioznom tematikom. Često u književnosti možemo uvideti da pisac polako podiže lestvicu uvek za koji stepen više i predstavlja nam kakvi bi na primer sveti ljudi moli da budu. Tako Grin daje sliku jednog viski-sveštenika (to mu je jedino ime u knjizi!) i uporno stavlja njegovu grešnost, koje je sam sveštenik svestan i ne ispušta je iz vida, u drugi plan a njegovu ljubav prema ljudima i trud u požrtvovanju u prvi. Kada se, tokom religijskih progona u Južnoj Americi, nađe u tamnici u društvu okorelih prestupnika i jedne nevine žene, viski-sveštenik ulaže napor da bude fin prema toj vernici („uvek ga je zabrinjavala sudbina pobožnih žena“, „samozadovoljna“). On u isto vreme oseća mnogo veću samilost prema kriminalcima i njihovom jadnom stanju. Ta tamnica u kojoj sveštenik provodi poslednje časove pred smrt koja ga čeka, metafora je ovoga sveta: „ljudi su hranili ponos i zadovoljstva u pritešnjenim i neprijatnim okolnostima“.

U istoj knjizi jedna majka čita deci priču o nekom mladom mučeniku koji je umro zbog ispovedanja vere. Dete upita majku da li je neki od njihova dva sveštenika toliko divan kao ovaj mladi novoprojavljeni katolički mučenik, a majka s realističnim otporom odgovara da nije: jedan je pijanac, a drugi ima ženu. Sve se ovo odvija u Meksiku tokom progona. Onda otac cinično primećuje da će i oni postati mučenici ako budu stradali pa će se i o njima tako čitati. Grin na jedan opor i nastran način razrađuje tematiku mučeništva koju odvaja od puke moralne podobnosti.

Iako se Grin u početku svoga hrišćanstva izjašnjavao kao intelektualni hrišćanin, promenio je svoje viđenje nakon gorkog iskustva boravka u Meksiku. Tamo je gledao ljude koji ginu za svoju veru. Viski-sveštenik biva proganjan. Kao duh se skriva da ga ne bi ubili, usput gledajući patnju bednih seljaka, gledajući smrt svih uzrasta, glad i proganjanja novih vlasti. I tokom tih muka u njemu se izgrađuje čovečni lik. Kada je uspeo da izbegne neposrednu opasnost begom na jug, u malome selu ponovo je doživeo, makar u sitnoj meri isto ono poštovanje koje mu je kao svešteniku iskazivao verni narod. Na mah je pomislio na novac koji će mu dati za krštenja i misu i počeo da kalkuliše. Samo mali pokret prema komforu života, „želja očiju, i ponos sveta“, vraćaju ga u oholo stanje. Tada viski-sveštenik zaključuje: „Strah i smrt nisu bile najgore stvari“. Na kraju dobrovoljno strada.

Grinov roman Kraj jedne ljubavne priče dosta je poznatiji jer je uspešno ekranizovan. Kroz priču o zabranjenoj ljubavi, neverstvu i preljubi, Grin u stvari provlači jedno mnogo važnije pitanje, pitanje vere i tegobnog traganja za smislom. Glavni lik u romanu Sara, vara muža s piscem kojega počinje da voli. Ali ta ljubav postaje toliko teška i zamorna da se ona u jednom trenutku nalazi između dve krajnosti: neverstvo te ljubavi koja izmoždi učesnike i unakazi ih posesivnošću i ljubomorom, dok s druge strane vidi sumoran život s mužem kojeg ne voli. I ta živa dilema Saru vodi do Boga kroz nepojamnu patnju. Ona tada razumeva i Gospoda na krstu i njegove muke i počinje da priželjkuje sopstveno mučeništvo. Jedino je put patnje zajedno s Gospodom može izbaviti iz zapetljanih veza u kojima vladaju sebičnost, pohota i mrak. I tako se od promiskuitetne žene koja živi u potrazi za ljubavlju stvara gotovo lik svetiteljke kojom svi postaju obuzeti. Grin je, kao i u drugim romanima, dobar deo opisanog iskustva crpeo iz sopstvenih duševnih muka. Lepotom hrišćanske misli, koja nosi ljubav i žrtvu kao dve strane iste medalje, on nas poučava da volimo one koje smo osuđivali i da ne osuđujemo one čijih smo se dela gadili. Jer kad upoznamo svakog od ljudi sigurno ćemo ga zavoleti bez obzira kakve su mu osobenosti.

U knjizi Gubave duše arhitekta Keri beži u afričku divljinu. On je čovek koji je potrošio život (naslov originala je A burnt-out case) i koji je razočaran pre svega u sebe i svoje postupke. On pati od emotivnog razočarenja i potrošene strasti. Iako mu je slava uspešnog graditelja donosila i ugled i moć, nije uspeo da ih iskoristi ni za šta više, osim u svrhu pukog upražnjavanja hedonističkog života. Zato, odlazi u predele daleke Afrike, u leprizorijum koji vode katolički misionari, u mesto gde putevi više nikuda ne vode. Kao što su gubavi kojima odumiru nervi u udovima, otupeli za spoljne nadražaje, tako je i Keri otupeo na ceo svet. Ali ni u dnu Konga, u dubokoj džungli on nema mira jer ga posledice prethodnih dela i tu pohode. Svet mu ne da da se sakrije jer svet vapije za poznatima. Ljudi mu ne daju mira, a on traži rajsko naselje (neko selo Pendele) kao što građanin Kejn traži svoje izgubljeno detinjstvo. To je potraga za onim vremenom pre grehovnog života koji ga je unakazio. Ne uspeva da nađe ni mir ni to mesto i strada ironijom pogrešno shvaćenog slučaja. Njegov kraj je na lokalnom groblju bez obeležja. Želja mu je ispunjena, nije se vratio prethodnom životu, a pomaganjem bolesnima i stradanjem ispunio je svoju sudbinu. Time kao da se iskupljuje i dostiže neku formu mučeništva.

Grin je po sopstvenom tvrđenju želeo da u ovom romanu istraži forme verovanja, polu-verovanja i neverovanja i da pokuša da im pruži dramsku ekspresiju. Zato su u ovom, kao i u drugim Grinovim romanima, etika i moral nepravilno raspoređeni.

Roman Monsinjor Kihot takođe istražuje veru, ali i prijateljstvo. Radnja ovog pastiša koji oponaša Servantesovog Don Kihota opisuje dva prijatelja koji ideološki stoje na sasvim različitim stranama. Sveštenik Kihot je čovek neiskvarene vere dok je njegov prijatelj, bivši gradonačelnik Sančo, zakleti komunista. Njih dvojica odlaze na put po Španiji te tokom drugovanja prijateljski polemišu. Ovaj roman je Grin pisao pred sam kraj života pa se u njemu na izrazito jednostavan i lak način govori o veri, o iskrenosti i ljubavi. Odnos dva glavna lika u romanu zasniva se na prijateljstvu pa se u takvoj atmosferi hrišćanska vera i marksistička misao uspevaju preplitati bez sukoba, tražeći svoje zajedničke crte. Grin ovde ne veliča komunizam, njegova simpatija je na sveštenikovoj strani ali on uspeva majstorskim vođenjem priče da prikaže kako ideološke, političke i svake druge konvencije propadaju kada se sretnu dobri ljudi. Ova knjiga je i kritika mogućeg katoličkog (ali i svakog dugog konfesionalnog) pristupa veri kada jednostavnu Hristovu ljubav čovek ogrće u različite ideologije. Možda je ovde Grin otpevao svoj labudov ples i najjednostavnije opisao svetost i nevinost.

U Grinovim katoličkim romanima glavni likovi nisu naslikani kao osobe koje zrače primerom vere. Oni nisu kartonski junaci oblikovani po modelu lake poruke makar ona bila i uzvišena. Kroz njih teče hrišćanski duh sučeljen s njihovim sopstvenim sumnjama, nedoumicama, neverom i slabošću duha. To su sve teme kojima se sam Grin bavio u raspetljavanju sopstvenih muka, one o kvalitetu i kakvoći vere, one o neverstvu u braku i bludu, o strasti koja je u stalnom sukobu sa delatnom ljubavlju. Grin svakodnevne čovekove poslove dovodi u relaciju s Bogom. Gospod postaje neophodan a ljudska ljubav nedovoljna.

Skoro u svakom od romana nalazi se poneki lik koji ne veruje u Boga i pokušava da drugima sistematski ili intuitivno prenese takvo uverenje. Osoba kojoj ateista propoveda, doživljavanjem svoje lične praznine, zadobija veru i okreće se ka hrišćanstvu. Grin nam predstavlja situacije u kojima akteri romana uzrastaju na različite načine, nekad potaknuti praminjanjem tanane svetlosti vere, nekad kroz gromoglasne udare koji potresaju iz osnova. U Aferi kao i u Kihotu Grin glavne junake približava slici svetitelja, njihova snaga trpljenja ih iskupljuje. Po pitanju njegove hrišćanske podloge u svim ovim romanima može da se vidi jedan kontinuitet u veri, veri koja je često uzdrmana. Njen kvalitet je upitan, njeni metodi sumnjivi ali se njena suština ne dovodi u pitanje. Iz ovih nekoliko knjiga mogao bi da se sastavi i jedan mali katihizis.

Grin je, po svedočenju savremenika imao autokratske napade ili bio seksistički nastrojen prema ženama. Te su mu kritike upućivane i tokom života kao i u objavljenim biografijama. Možda se zato njegov hrišćanski ton u romanima nikada ne uznosi na poziciju nekoga ko daje savet, ko reklamira svoja uverenja. Književnost mu nije angažovana i takav pristup zaplete čini uverljivim.

U napadu jednog od kritičara, Martina Stanarda (Martin Stannard), Grin se poistovećuje s likom Kerijem iz knjige Gubave duše kao „sebičan, gord, sklon prevari, hladno neodgovoran, i – veliki umetnik“.[1] Edvard Šort (Edward Short) ga karakteriše: „Imao je izraženu konfliktnu umnost koja je bila isceljujuća.“ Likove u njegovim romanima opisuje kao iskupljujuće samo kroz sopstvenu bezvrednost.[2] Zanimljivo je da su Grinom bili privučeni i o njemu pisali i izrazito ateistički kritičari kao što su Orvel (Orwel) i Hičens. Problem je kada ateista pokušava da objasni hrišćanski aspekt pisca, koji mu ponekad ide i na nerve. On tada stupa na klizavo tlo jer ne deli sentiment, ne poznaje senzibilitet i ima predrasude. Zato će Grin biti podvrgnut nemilosrdnim analizama. Na primer, kada u romanima koristi huljenje ili ubedljive ateističke likove, takve postupke će njegovi kritičari čitati kao licemerje ili čak subverzivno delovanje, baš u stilu Grinovih špijunskih postupaka iz krimi romana. Primer takvog lika je Smiti, aktivista ateizma koji u Aferi kao razlog svoje borbe protiv hrišćanstva iznosi da: „ljudi čeznu za porukom nade“. Šort smatra da je posmatranje Grina izvan njegove vere čisti promašaj zato što je ona u srži njegovog bića.

Ono što Grina čini sjajnim piscem nije samo hrišćanski element u romanima (on je inherentan) već je to njegova tehnika i umešnost kojim takve poruke prenosi. Tu nema reklamerstva, pa se često razrade i raspleti ovih romana ne dopadaju ni mnogim ljudima vere. Nema jednostavnih odgovora ali ima kidanja i sumnji. Sve ono što razara čoveka ali i što postavlja u pitanje njegove izbore, Grin na jednostavan i ubedljiv, gotovo vizuelan način skicira i opisuje.[3] Po Keru (Ian Turnbull Ker), među najfinije topose Grinovog spisateljstva nalaze se teme smrtnog greha i pakla (teme u koje Grin ulaže koliko svoju veru, toliko i sumnju), neograničena Božja milost i mogućnost oprosta.[4]

Ivlin Vo njegovo interesovanje naziva eshatološkim. Quattuor novissima su neizostavni: Smrt, Sud, Raj i Pakao. Tako za Suštinu stvari, Vo tvrdi da je to knjiga koju samo katolik može da napiše i katolik da razume.[5] Mi bi dodali da bi to mogao i pravoslavni. Po Vou mnogi katolici smatraju da je svrha hrišćanskog pisca da piše reklamne brošure čiji bi cilj bio uvećanje crkvenog članstva.

Verodostojnost i sugestivnost Grinovih likova su izrazite jer u njima prepoznajemo sopstveno iskustvo, u njihovim motivacijama i izborima. Zato se prespektiva njihove borbe sa sopstvenom sumnjom i pokušaji da svoju veru ojačaju i žive s njom stalno suočavaju s mogućim porazima. Uska su vrata i, kako Ivlin Vo zapaža, Grinovi likovi nisu „otmeni divljaci u potrazi za božanskom iskrom već duboko iskvareni“ tj. grešni ljudi. Grin se, možda i pomalo sardonično pravdao: „To nisu moji likovi, oni su Božja kreacija“. Kao što se u svetu likovne umetnosti često čini da bi kritičar želeo sliku ali ne i umetnika, koji štrči u njegovom estetskim premerima sveta, tako i pojedinim književnim kritičarima odgovara Grinova književnost, samo bez onog duboko grinovskog, a to je njegova vera. Taj senzibilitet je teško razumeti.

Umetničkom pronicljivošću Grin vodi sudbine svojih junaka do tragičnih razrešenja dok čitaocu ostaje mogućnost da njihove izbore tumači na različite načine. Baš tom ambivalentnošću otežava nam se moć osude, pa deo bez odgovora u tim sudbinama predajemo Gospodu na sud. Kako smo već pomenuli, u romanu Suština stvari glavni lik Skobi upozorava svoju ženu: „Većinu stvari bismo opraštali kada bismo znali [sve] činjenice“. A to znači da se mi, nesavršeni i grešni, krećemo po maglovitim prostorima, te ćemo takvi teško doneti objektivan sud o drugima.

[1] A Less Than Honorable Man, Martin Stannard, The New York Times, July 2, 1995.

[2] The Catholic Novels of Graham Greene, Edward Short, April 1, 2005.

[3] Iz njegovih romana se, na primer, čitav jedan hronotop pripovedanja može ekstrahovati kao najbolja putopisna književnost utkana u roman.

[4] The Catholic Revival in English Literature, The Catholic Revival in English Literature, 1845-1961: Newman, Hopkins, Belloc, Chesterton, Greene, Waugh; Ian Turnbull Ker, 2003.

[5] Felix Culpa – On Graham Greene, Evelyn Waugh, 1948.

Bonus video:

espreso.co.rs/teologija.net