Hronike ovdašnjih naravi u udarnim filmovima Slobodana Šijana

Ako je izgovor za tako nešto uopšte i potreban, neka konkretan „okidač“ za priču o gorepomenutoj temi bude prekjučerašnja onlajn premijera restauirane verzije višestruko potvrđenog i iznimno voljenog klasika „Davitelj protiv davitelja“ u režiji Slobodana Šijana.

Potpuno svesno i ciljano po strani će ostati njegovi kasniji filmovi („Tajna manastirske rakije“, Siroti mali hrčki 2010“, „S.O.S. – Spasite naše duše“), a ovde ćemo podsetiti da je nedavno krenulo snimanje povratničkog filma "Budi Bog s nama", u kome će se ovaj sineasta pozabaviti velikanom Boškom Tokinom.

Uloge u ovom filmu tumače Miloš Biković, Goran Bogdan, Sloboda Mićalović, Nebojša Dugalić, Jovana Stojiljković, Aleksandar Berček, Viktor Savić, Miloš Samolov, Marko Janketić i Mirko Vlahović. Ali da se vratimo na temu ovog brzopoteznog osvrta...

• Ko to tamo peva? (1980)

Ogroman deo građe je opštepoznat kada je u pitanju Šijanov debi u formatu celovečernjeg igranog filma, a gotovo neverovatno zvuči činjenica da je film ekspresno snimljen – tokom tek nekoliko sedmica i uz skroman budžet. Čuđenje je tim veće ako se prisetimo i evidentne činjenice da je većina ovdašnjih filmova naglašeno statična, katkad i otvoreno kamerna u postavci (što je, gle čuda, dobrim delom odraz budžetskih stega), dok Ko to tamo peva?, povrh svega drugog, donosi i za priču, ritam i sveopštu atmosferu važan sloj putnog filma (road movie). Ako se usredsredimo na temu, već u ovom filmu, što je bilo vidljivo već i u Šijanovom zapaženom televizijskom filmu Najlepša soba (1978), do izražaja je došla rediteljeva očigledna rešenost da se kroz okvirnu filmsku priču pozabavi i ovdašnjim preovlađujućim naravima.

U devedesetak minuta filma zatičemo živopisno, pronicljivo i nadasve duhovito podsećanje na dominantne ćudi našeg podneblja, neretko određene inatom, porivom za nadgornjavanjem, neposrednošću, srčanošću, zavišću, sitničavošću, stalnom potrebom za čarkama i iskrenim ekspaizmom, viralnim i često apsurdističkim doživljajem humora i onoga što se smatra smešnim... Naravno, za postignuti uspeh nemerljiva je i zasluga izvrsnog teksta Dušana Kovačevića i izvanrednog glumačkog ansambla bez ijedne iole slabije karike.

• Maratonci trči počasni krug (1982)

Sve pomenuto, na radost mnogih tadašnjih gledalaca i skorije pridošlih obožavatelja i poštovatelja, stiglo je samo dve godine kasnije u još jednom zajedničkom kreativnom trijumfu Dušana Kovačevića i Slobodana Šijana, koji su, između ostalog, nanovo poentirali i na temu i ovde često prezrenu enigmu koja se tiče mogućnosti stvaranja filma koji bi u sebi pomirio autorsku svest, kompetentnost, ali i zdravo shvatanje repertoarskog, potencijalno komercijalnog filma koji lako stupa u višeslojnu komunikaciju sa širokom publikom, koju ne moraju nužno da čine samo krajnje upućeni i gorljivi filmofili. Maratonci trče počasni krug, pritom, donosi i vidno zreliju zanatsku egzekuciju, a tu je i novi motiv – onaj koji se tiče varljive sreće i snađenosti ovdašnje građanske klase, u trenutku u koji je smeštena urnebesna priča ovog ostvarenja, tek u zametku/povoju.

• Kako sam sistematski uništen od idiota (1983)

Samo godinu dana docnije, očito na kreativnom vrhuncu svoje karijere, Šijan je publici podario nešto upadljivo drugačije – zarazno zabavnu i ideološki polemičku satiru Kako sam sistematski uništen od idiota. I ovoga puta Šijanovo izvorište je književni predložak, u ovom slučaju odlična, izrazito zabavna i rečita proza Mome Dimića.

Fascinacija ovdašnjim naravima, barem onim krunskim, najučestalijim, najzanimljivijim za analizu putem filmskog medija, prisutna je i u trećem dugometražnom filmu Slobodana Šijana; ovog puta pred njegov pripovedački vizir stavljeni su mnogobrojni a živopisni gradski i prigradski zgubidani, šarlatani, secikese, prezreni ljubimici publike, falš-revolucionari, intelektualci i umetnici u stalnom i jalovom pokušaju... Zanimljivo je da film u značajnoj meri problematizuje čuvenu a prilično stidljivu studentsku pobunu u godinama nazovi prevrata. Premda osetno odiše atmosferom duhovitošću osnažene mizantropije, u pitanju je poletan i dobronameran film. Posebnu poslasticu predstavlja gotovo metafilmski lik koji tumači Rade Marković.

• Davitelj protiv davitelja (1984)

Šijan je udružio snage sa scenaristom i dramaturgom Nebojšom Pajkićem, koji se tih leta odlično pokazivao na polju ostvarenja naglašenog velegradskog profila (o čemu svedoče klasici Dečko koji obećava i Una, oba u režiji Miloša Miše Radivojevića). Iako je u biti farsa, i ovaj Šijanov film govori dosta toga zanimljivog (i zabavnog, a nova gledanja to iznova potvrđuju) o ovdašnjim naravima, uključujući i našu osvedočenu opsesiju belim (i naprednijm) svetom, što je ovde majstorski parodirano na više nivoa.

Krcat muzikom (osim Srđana Šapera u značajnoj roli, tu su i Idoli i Koja) i vidno oslonjen na prikaz gradskog života tog perioda, Davitelj protiv davitelja je i laskavi portret jednog vremena i njegovih potencijala, ukljujćujući i sposobnost ovdašnjih filmaša da stvore ovako moderan i efektan spoj crnohumorne komedije i horora, a istovremeno i film koji znakovito opisuje intrigantnu eru zahuktale vesternizacije i ljude i ćudi koji su je baš takvom činili.

Bonus video: