Dan sećanja na 6. april 1941. i uništenje Narodne biblioteke Srbije

Dan stradanja NBS, s obzirom na vanredno stanje povodom epidemije koronavirusa, obeležava se bez okupljanja na Kosančićevom vencu, uz elektronsku poruku upravnika Lasla Blaškovića.

„Nesrećnim sticajem okolnosti, koji nas je zadesio kao i čitav svet, Dan sećanja na stradanje Narodne biblioteke 1941, obeležavamo na redukovan, simbolički način - ovom objavom koja bi da dočara postojanost memorije i sumnju u nju, kao i zaborav, tek jedan od oblika pamćenja.

I ovaj put, govoreći na istu temu, u zlokobnoj senci neviđenog Virusa, pokušavam da budem nečuven. Anticitatan.

A brzao sam, nekoliko puta, o našoj zajedničkoj priči, utetoviranoj u mozak, u neizrecivo, jer sam znao da poredim bombardovanje iz četrdeset prve sa onim iz devedeset devete, koje sam usisao, snatreći, u hibernaciji, što ju je guglala moja literatura, moj krhki borilački stav.

Potom sam se setio svog suseda, priručnog spisatelja, Aleksandra Tišme, onoga iz redova upotrebljenih, ljudski rastočenih, formalizovanih kao sonet, kao nešto nedovršeno.

Formu, najpreciznije, živom čine brojevi...

Tako, u Tišminoj priči Bez krika, koja ukazuje na novosadsku raciju ne imenujući je, njegov dvojnik, lirski subjekat, bude preskočen u brojanju, u carskom ruskom ruletu. Njega razigrava bačena kocka koju mimoilazi slučaj, on izbegava odlazak na urečenu komemoraciju, zamenjujući ga odlaskom na dunavsku plažu, obeleženu zločinom što je na tom mestu nekad počinjen. Uživajući u plivanju sopstvene duše, u užasnoj večnosti svakodnevice, neimenovani Tišmin junak seti se strave o kojoj svedoči, pukim slučajem izmešten iz njene pogubne srži, iz centrifuge što melje i centar i periferiju.

U ovom kriku poezija je nemoguća, kao da govori Tišma bezglasno. Njena forma izdiktirana je poput sna nadrealiste. Mračnog stvarnosnog košmara, koji opet, u drugom obliku, izgleda živimo.

Prilikom nacističkog bombardovanja Beograda, uništena je zgrada Narodne biblioteke Srbije i gotovo sve što se tu od njenog osnivanja čuvalo.

A reč je o 1300 ćirilskih rukopisa (od kojih oko 100 rukopisnih knjiga na pergamentu), 200 starih štampanih knjiga i inkunabula, povelje, bogata zbirka mlađih rukopisa, neproučena zbirka turskih dokumenata o Srbiji i Beogradu, zbirka pisama značajna za političku, kulturnu i književnu istoriju, zbirka starih karata i slika, oko 300.000 primeraka knjiga. Nestali su i kompleti svih srpskih časopisa, almanaha i kalendara, kao i izvanredna zbirka srpskih i stranih novina...

Ljudi, nevini od saznanja (veli Tišma), nisu marili za mrtve koji su na istom ovom mestu jednom kriknuli. Voleli su svoj zaborav toliko da čak nisu ni znali za njega.

Bio sam i ja živ, bestidno živ. – Bilo je vreme da se ide kući.

Svi, na kraju, iz svog uzbibanog loga, ponavljamo gorki aksiom: matematika je istovetna s poezijom, dok je istorija samo njena zvučna stilska figura.

Možemo li danas, jedni drugima (zapitani da li je kraj sveta odavno ili upravo nastupio), kao u melanholičnoj Tišminoj ranoranilačkoj pesmi, izgovoriti prost, a zabarikadiran šestostopni sonet, sjajnu ritmičku ekstrasistolu, oličenu u pronađenoj neizgoreloj poemi, koja će sve nas, u istom času – to je i razlog svake Biblioteke – sačuvati?

Dakle, spasiti“, naveo je Blašković.

NBS je 6. aprila 1941. godine u naletu nemačkih bombardera pogođena zapaljivim bombama. Uništeni su do temelja sama zgrada, koja se tada nalazila na lokalitetu na Kosančićevom vencu, svi inventari i katalozi, knjižni fond od 500.000 svezaka, zbirka od 1.424 ćirilska rukopisa i povelja od 12. do 17. veka, kartografska i grafička zbirka od 1.500 brojeva, zbirke od 4.000 naslova časopisa, 1.800 naslova novina, nedovoljno proučena zbirka turskih dokumenata o Srbiji, inkunabule i stare štampane knjige kao i celokupna prepiska značajnih ličnosti iz kulturne i političke istorije Srbije i Jugoslavije.

Taj tragičan događaj ovekovečio je likovni umetnik Anton Huter (1905-1961), naslikavši prizor spaljene NBS na Kosančićevom vencu.

Bonus video: