Mogli bi da tuže bilo kog muzičara na svetu i dobiju spor: Dva kompozitora komponovali sve moguće melodije na svetu

Broj mogućih melodija nije neiscrpan, a dva kompozitora uz pomoć veštačke inteligencije komponovali su sve moguće preostale melodije na svetu. Zašto? Pitali smo za mišljenje o njihovom postupku vodećeg srpskog stručnjaka za autorska i srodna prava, pravnika Ognjena Uzelca.

Objavljeno: 10.03.2020. 13:17h 16:11h

Vladimir Markovic

Najniža nota koju ljudsko uho može da čuje je E0 (E nula) koja ima frekvenciju 20.602 Hz, a najviša nota za nas je D10, koja ima frekvenciju 19.912 kHz. Ljudsko uho, ne svako, već zdravo uho osobe mlađe od 20 godina starosti, može da čuje nepunih deset oktava. Note koje spadaju u tih nepunih deset oktava mogu među sobom da načine oko 300 hiljada kombinacija.

Dva kompozitora, Demijen Ril (Damien Riehl) i Noa Rabin (Noah Rubin), uz pomoć veštačke inteligencije komponovali su sve moguće melodije koje ljudsko uho može da čuje i objavili su ih na javnom domenu. Zašto su to uradili?

"Musicians Algorithmically Generate Every Possible Melody, Release Them to Public Domain-- Damien Riehl and Noah Rubin generated and saved every possible melody to a hard drive, then turned it back around to the commons." https://t.co/FDeIUf9B5y
— Lumen (@lumendatabase) February 25, 2020

Da žele svu korist od ovih melodija samo za sebe, barem od onih koje do sada nisu objavljene, zaštitili bi ih kao svoja autorska dela i verovatno bi nakon toga mogli da tuže svakog muzičara i kompozitora bilo gde na svetu za korišćenje njihove intelektualne svojine. Slične stvari rade recimo vlasnici pojedinih adresa na internetu koji ne koriste lično određene adrese, ali ih rezervišu i nude potencijalnim kupcima za veću sumu novca - na primer, ako želite određenu adresu koja ima tri slova i nastavak .com, takvi domeni su odavno rezervisani i morate skupo da platite da biste dobili takav domen.

Umesto toga, Ril i Rabin su objavili na javnom domenu sve preostale melodije koje bi muzička umetnost ikada mogla da stvori - tako da svako ko želi može da ih "koristi" bez straha da bi neko drugi mogao da ih tuži za plagijat.

To deluje kao suštinski deo borbe za slobodnu kulturu. Američki autor Lorens Lesig (Lawrence Lessig) je u svojoj knjizi "Free Culture" (Penguin Books 2004, prevedeno i objavljeno na srpskom kao Slobodna kultura, Službeni glasnik 2006) opisao svu štetu koju je zakon o kopirajtu počeo da čini daljem razvitku kulture širom sveta. Lesig je suosnivač organizacije Creative Commons koja se bavi oslobađanjem kulture iz stega zloupotrebljenog kopirajta.

Pitali smo za komentar ovog poteza Rila i Rabina vodećeg srpskog stručnjaka za muzička autorska prava, pravnika Ognjena Uzelca.

"Velika je sreća što su se Demijen Ril i Noa Rabin dosetili da ovo urade pre muzičke industrije," - kaže bivši direktor PGP RTS i sadašnji rukovodilac organizacije Fair Share. - "Oni nisu ukinuli kopirajt sistem, već su ga suštinski ažurirali nečim što ispravlja njegove do sada pokazane anomalije. Njihov postupak je srodan pokretu Creative Commons, koji poštuje kopirajt, u smilsu da se mora znati ko je čega autor, ali ne tako da se ograničavaju slobode korišćenja muzičkog nasleđa na kreativan način. Zlobnici će postaviti pitanje autorstva nad muzikom koju su zaštitili ova dvojica, s obzirom na to da je u ovom slučaju mašina 'komponovala' a ne čovek. Svejedno, reč je o velikoj planetarnoj pobedi pokreta za slobodnu kulturu."