Maša Nešković o „Asimetriji“: „Dala sam sve od sebe tokom rada na ovom filmu“

Nakon međunarodne premijere u Brazilu i nacionalne premijere na Festivalu autorskog filma u Beogradu, film „Asimetrija“ je stigao na redovan repertoar srpskih bioskopa. O ovom zapaženom ostvarenju razgovaramo sa Mašom Nešković, mladom rediteljkom u usponu.

Kako si sada, sa distance od nekoliko meseci od prvog javnog prikazivanja, zadovoljna svojim prvencem? Da li si „Asimetrijom“ postigla ono što si i želela?

- Veoma je intenzivno raditi svoj prvi film. Očekivanja koja postavljate sebi često su prevelika i čak mogu da vas inhibiraju. Ja sam se zato iznova i iznova podsećala zbog čega uopšte pravim „Asimetriju“ i na neki način obećala sebi da se neću plašiti rezultata, već da ću da napravim film koji želim. Želela sam da saznam da li ideja u koju verujem može da komunicira sa publikom. Nadala sam da može i uradila neke stvari na nekonvencionalan način. Sada, posle razgovora sa brazilskom, italijanskom i domaćom publikom znam da nisam pogrešila. Film definitivno komunicira sa gledaocima, na veoma snažan i emotivan način. Takođe, bilo mi je izuzetno važno da ne izneverim ljude sa kojima sam najbliže sarađivala tokom rada na „Asimetriji“. Ponosna sam na to što su moji saradnici srećni našim postignućem, a uz to osećam zadovoljstvo i zbog toga što sam dala sve od sebe tokom rada na ovom filmu.

Na kakve je sve reakcije film naišao tokom njegovog festivalskog života u zemlji i inostranstvu? Ima li razlike u načinu na koji publika u svetu i u Srbiji percipira tvoj prvenac?

- Reakcije su bile uglavnom veoma pozitivne. Naravno, ovo nije film koji može da odgovara svačijem senzibilitetu, potpuno mi je jasno da postoje ljudi kojima ideje kojima se „Asimetrija“ bavi, i način na koji se njima bavi, nisu bliski, ali mi je drago što se ispostavilo da ovaj film dotiče ljude iz najzrazličitijih profesija, različitog životnog doba, različitih polova. Ne postoji jedna ciljna gupa kojoj se „Asimetrija“ obraća. Ona se obraća svima koji otvore svoj um i svoje srce za nešto drugačiji tip razgovora. Nije previše iznenađujuće ni to što ljudi sa različitih kontinenata reaguju na iste stvari, jer je priča univerzalna. Jedina razlika je u tome što su ljudi iz drugih zemalja slobodniji da razgovaraju pred drugim ljudima o tome šta su videli i osetili.

Iz današnje perspektive, koja faza rada na filmu ti je bila najzahtevnija? Rad na scenariju, pribavljanje finansijskih sredstava, snimanje ili proces plasmana filma na festivale?

- Najzahtevnije su bile pripreme i postprodukcija. Pripreme, naravno zbog obezbeđivanja sredstava za snimanje, ali i zbog najvažnijih kreativnih odluka na kojima sam dugo radila sa ostalim autorima. To je možda bila i najstresnija faza ovog projekta, jer kad snimanja počne, više nemate vremana da budete pod stresom. Odluke moraju da se donose konstantno i mnogo je bolje da se tome neustrašivo prepustite i maksimalno u tome uživate (kakvi god da su uslovi). Snimanje je kao vožnja toboganom - kad sednete u stolicu i vežete pojas, više nema nazad. Svi su puni adrenalina, ljudi se lako zbližavaju, stvori se veoma specifična dinamika među članovima ekipe koja ume da čini ljude srećnima uprkos ogromnim fizičkim naporima kojima su tokom snimanja izloženi. I na kraju sve se jako brzo završi i vi imate osećaj kao da se rastajete od najbližih članova porodice.

S' tim u vezi... Imaš li neki koristan savet za mlade autore koji se upuštaju u snimanje svog prvog filma?

- Da budu istrajni, da biraju da rade ono što ih se suštinski tiče i da se ne plaše rezultata, tj. da se ne plaše neuspeha. Bolje je hrabro isprobati stvari u koje veruješ, pa eventualno i pogrešiti, nego pristupiti ziheraški i napraviti nešto što ne može biti bolje od prosečnog.

Koliko je teško balansirati između ličnog i univerzalnog prilikom rada na filmu koji je toliko emotivan, kao što je to slučaj sa „Asimetrijom“?

- Mislim da tu nema balansiranja. Većina stvari koje u film uplivaju iz privatnog života autora, tu dospeju nesvesno. Ja sam tek kasnije osvestila koliko su neke stvari iz tog filma deo mene.

Koji autori i filmovi su ti bili inspiracija tokom rada na „Asimetriji“? Otkrij nam svoj filmski ukus! Koje naslove bi preporučila gledaocima koji su uživali u tvom prvencu?

- Moj filmski ukus je jako raznolik, volim najrazličitije žanrove i autore. Ali mogu da pomenem neke filmove koji su meni važni, prvih 16 koji su mi pali na pamet, nezavisno od epohe: „Prošle godine u Marienbadu“ (1961, Alain Resnais), „Pet lakih komada“ (1970, Bob Rafelson), „Pet puta dva“ (2004, François Ozon), „Bilo jednom u Anadoliji“ (2011, Nuri Bilge Ceylan), „Lica“ (1968, John Cassavetes), „Pariz, Teksas“ (1984, Wim Wenders), „Dani“ (1963, Aleksandar Saša Petrović), „Biće krvi“ (2007, Paul Thomas Anderson), „Izuzetan dan“ (1977, Ettore Scola), „Samuraj“ (1967, Jean-Pierre Melville), „Solaris“ (1972, Andrej Tarkovski), „Kosa“ (1979, Miloš Forman), „Dekalog“ (1989, Krzysztof Kieslowski), „Plavo je najtoplija boja“ (2013, Abdellatif Kechiche), „Kroz talase“ (1996, Lars von Trier) i „Crveni put“ (2006, Andrea Arnold).

Šta dalje? Razmišljaš li o narednom filmu i, ako je tako, u kom pravcu se kreću tvoje misli?

- Razmišljam, imam samo naslov i sinopsis za sad. Biće drugačije od „Asimetrije“. Imaće elemente političkog trilera, ali ponovo komplikovane ljubavne i porodične odnose.

Bonus video: