filmski uticaji
Tarantino i Srbi, nekad i sad
Nešto Tarantina zatičemo u brzo zaboravljenom Sivom kamionu crvene boje Srđana Koljevića
Legenda (zabeležena i u ovdašnjim medijima!) kaže da je Kventin Tarantino slučajno zabasao u neimenovanu projekcionu salu u Americi i brzo potom nikako nije mogao da sakrije oduševljenj onim što je video tamo - u filmu Srpski ožiljci koji je režirao Brent Haf, po priči Vladimira Rajačića, koji je u tom ostvarenju odigrao i glavnu mušku ulogu. Ista ta legenda dalje veli da je Tarantino tom prilikom Rajačiću iskazao želju za skorom zajedničkom saradnjom... A koja se, poput onog Rajačićevog biopika o Tesli (o kojem je divanio sa Mirom Adanjom Polak, a o čemu svedoči onaj čuveni YouTube klip), gle čuda, nikada nije dogodila.
Vratimo se ipak u ovu, 2019. godinu. Brojka koja se tiče gledanosti njegovog najnovijeg filma, Bilo jednom u Holivudu (oko 120 hiljada gledalaca) u naoj zemlji potvrdila je da Tarantino u Srbiji i dalje ima status rediteljskog superstara, ako ne i božanstva. A ponešto tragova nadahnuća ikoničnom i lako prepoznatljivom Tarantinovom filmskom poetikom ima i u filmu 4 Ruže Vasilija Nikitovića, koji upravo ovih dana stupa na redovne repertoare ovdašnjih bioskopa. Međutim, čini se da u srpskom filmu i nema previše primera filmova koji su nastali po njegovoj mustri.
Recimo, ako kao kriterijum uzmemo kružnu dramaturgiju i razbokorenu naraciju, nešto tragova tog kraka Tarantinovog filmskog rukopisa pomalo neočekivano zatičemo čak i u Boomerangu (2001), i dalje prilično neprijatnom filmu za gledanje, filmu u kome se nimalo elegentano i skladno pomešalo i sudarilo dosta toga, pa čak Basara i uticaji pominjanog Tarantina i Emira Kusturice, sa druge strane. Ako se, pak, usredsredimo na hipetrofirano i grafički naglašeno nasilje, stalno prisutan i važan sastojak svih Tarantinovih filmova do sada, na um na brzo padaju srpski filmovi koji su otišli najdalje u tom pravcu, a to su Život i smrt porno bande Mladena Đorevića i Srpski film Srđana Spasojevića; međutim, ovi filmovi su stilski prilično daleko od Tarantina i teško da će iko pronaći uverljivije dokaze o Tarantinu kao uzoru u slučaju ta dva dobra i zbilja unikatna srpska filma iz ovog nam milenijuma.
Nešto Tarantina zatičemo u brzo zaboravljenom Sivom kamionu crvene boje Srđana Koljevića, filmu u kojem postoje vidni pokušaji da se dobaci do tačke ubedljivog apsurdističkog humora, a po više osnova Tarantina kao vodilje ima u simpatičnom ali ne preterano uspelom Prokletom psu, filmu Dragana Pešikana iz 2017. godine. U tom filmu, upravo najuspelija pojedinačna scena, scena ispitivanja uz pomoć seruma istine, je u isti mah i ona u kojoj se detektuje najsnažniji Tarantinov uticaj.
Tarantina kao inspiracije ima i filmu Ringeraja, koji sa današnje tačke gledišta predstavlja priličnu ezoteriju za veći deo gledateljstva. U smislu teme i teze ovog teksta posebno su zanimljivi Točkovi istog autora, budući da Točkovi, očito nadahnuti tada ranim i aktuelnim Tarantinom, svojom statičnošću (junaci su okupljeni i stupaju u sukob unutar provincijskog motela) u vidnoj meri anticipiraju Tarantinovih Podlih osam, koji je, pak, evidentna Tarantinova posveta remek-delu Velika tišina Serđa Korbučija. Ovda mora biti pomenut i film Do koske Bobana Skerlića, koji može da se posmatra i kao omaž glasovitim Uličnim psima, i to ne samo po osnovama tretmana prostora i silnog puškaranja.
Stiče se utisak da bi se moglo ustvrditi da je Tarantino u doživljaju života, sveta i filma ovdašnjih filmskih stvaralaca ipak odveć nesporna autorska gromada da bi se tek tako sa njom stupalo u analogiju, referencu , pa možda i polemiku. A već pominjana 2019., međutim, donela nam je dosad, kanda, i najkonsekventniju posvetu Tarantinu u srpskom filmskom izvođenju – naime, Ekipa, debitantski celovečernji igrani film reditelja Marka Sopića, može se posmatrati i gledati i kao off-prepravak čuvene Prave romanse (True Romance).
Tu je čak i ovdašnja (pa još i uspela) varijacija na nezaboravni monolog Denisa Hopera iz tog neponovljivog klasika, kod nas u ubedljivom izvođenju Srđana Žiker Todorovića. Ali, avaj – Prava romansa, mimo onoga kako je obožavatelji barem povremeno doživljavaju, je ipak film izvanrednog Tonija Skota, koji je film režirao, doduše, po predlošku upravo potvrđeno velikog Kventina Tarantina.
NE PROPUSTITE
BONUS VIDEO:
NAPISAO SAM SVOJU BIBLIJU DA BIH SE OČISTIO OD MRTVE PROŠLOSTI: ŠOKANTAN intervju DŽONIJA RACKOVIĆA
(Espreso.co.rs)
Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
