DŽOKER KOJI SE PODSMEVA NAMA? Jedan drugačiji pogled na filmski fenomen godine

Naslov originala: Joker

Godina proizvodnje: 2019

Žanr: psihološki triler

Režija: Tod Filips (Todd Phillips)

Uloge: Hoakin Finiks (Joaquin Phoenix), Robert De Niro, Zazi Bic (Zazie Beetz)

Nikada nisam zavoleo Betmena, ni u stripu, ni na filmskom platnu. Bogataš koji se bori za pravdu nikada mi nije delovao uverljivo. Svejedno, Betmen je za osamdeset godina postojanja (1939-2019) uspeo da preživi sve preobražaje superjunačkog stripa, i da napravi neočekivano sjajnu filmsku karijeru.

Prilagođavajući se duhu vremena, ovaj superjunak menjao se ne se samo estetski, već pre svega produbljujući karakterizaciju.

Uporedo sa takvim razvitkom glavnog lika, dešavao se i preobražaj sporednih likova, negativaca i epizodista sage o Betmenu. Film Džoker predstavlja najnoviji sloj karakterizacije upravo tih likova. Vlasnik franšize Betmena, DC Comics, još nekoliko decenija unazad omogućio je potpuno slobodno tumačenje svih likova kada je uveo paralelne kosmose u kojima postoje razne verzije Betmena, Džokera, i svih ostalih heroja i antiheroja, sa jedinom pretpostavkom da je Betmen uvek u načelu pozitivac a Džoker isključivo negativac.

Režiser/scenarista “Džokera”, Tod Filips i koscenarista ovog filma Skot Silver uveli su nas u paralelni kosmos u kojem i to poslednje pravilo prestaje da važi - njihov Džoker više nije potpuno negativni junak, već uslovljeni negativac prema kojem publika razvija saosećanje i razumevanje, dakle praktično pozitivac, mladi Brus Vejn je neutralan, dok je Betmenov otac, Tomas Vejn, zli i sujetni bogataš koji stoji u središtu dramskog sukoba.

Ono po čemu se ova verzija priče o nastanku Džokera razlikuje od svih ostalih je briljantna postavka likova, pažljivo izgrađena motivacija njihovih postupaka i međudejstava i srećan izbor protagoniste, Hoakina Finiksa, koji je pokazao svu raskoš svog glumačkog talenta i dočarao nam jednog oduvek karikiranog i veštačkog antijunaka kao (po prvi put) čoveka od krvi i mesa, sa svim svojim ljudskim strahovima, manama, bolestima, traumama iz detinjstva i sadašnjosti, ali i duhovitošću i harizmatičnošću.

Ne zaboravimo da pre njega ni veliki Džek Nikolson, ni Hit Ledžer koji je ulogu Džokera platio životom nisu uspeli od Džokera da načine verodostojnog momka iz susedstva koji je doživeo nervni slom i postao genijalni umetnik zločina.

Ogromna količina novca koja je decenijama ulagana u franšizu industrije zabave zvanu Betmen konačno je ovim filmom počela da ostvaruje naoko nemogući rezultat – od nečega što je počelo kao petparačka priča konačno je nastalo delo sa visokim umetničkim kvalitetom koje je osvojilo jednu od najcenjenijih nagrada u svetu umetničkog filma – Zlatnog Lava na Venecijanskom filmskom festivalu.

„Džoker“ Toda Filipsa ima sve što je potrebno da bismo jedan film nazvali velikim – pre svega, majstorski izgrađeni scenario, na koji su se nadovezali odlična režija koja briljira i u pogledu vizuelne kao i dramske snage, veoma kvalitetna produkcija – sjajna scenografija bez gotovo ikakvih specijalnih efekata koji inače nepodnošljivo opterećuju većinu filmova o superjunacima, mudro odabran vremenski okvir – doba pre interneta, dakle kasne osamdesete, uverljiva kostimografija koja je u skladu sa tim razdobljem… I kada su svi prethodni elementi obezbeđeni, glumci su dobili platformu da zablistaju.

Međutim, ovaj film uspeo je da ode i korak dalje i da iznedri jedan sadržaj koji niko nije očekivao od drugorazredne superjunačke pričice (jer Džoker je ipak drugoligaš koji nema ni svoju redovnu samostalnu strip svesku) – kontraverznu društvenu kritiku. Svet u kom se dešava priča „Džokera“ ima zabrinjavajuću količinu sličnosti sa društvenim nepravdama kako današnjih SAD, tako i današnje Srbije.

Tema za razmišljanje i za ponovno pažljivo gledanje „Džokera“ je: da li je možda u pitanju ironija, ili kritika nedorečenih društvenih pobuna poput „Occupy“ pokreta? Da li je ovo film koji nam poručuje da u svetu u kom se sada nalazimo krajnji domet našeg buntovništva – pobuna protiv bogatih prosto zato što su oni bogati a mi nismo? Uzbunjeni imitatori Džokera sa klovnovskim maskama koji protestuju na ulicama Gotama ne idu dalje od toga da razbiju poneki izlog i ukradu poneki komad bele tehnike. Nema zahteva da se uspostavi socijalna pomoć za najsiromašnije, da i ne govorimo o besplatnom lečenju za sve, besplatnom školovanju, ili bilo kojoj drugoj formi društvene pravde i odgovornosti. Svet pod vlašću nezajažljivog kapitalizma izgleda da ne može imati svog Marksa ili Gandija, samo ponekog Džokera i poneku Gretu.

Ocena: 9/10

Bonus video:

Espreso Live Session #1: On Tour