Anita Mančić: Dugo sam pokušavala da dobijem dete, ali mislim da ću ga na kraju usvojiti!

Imala je predivno detinjstvo, baka Jelena je puštala da bude divlje dete, da raste bez sputavanja, jaše konje, igra se u blatu i gaji pse. Po ceo dan je mogla da ide napolje, a baka je pravila slatko od dunja i žvake od sušenih jabuka. Miris nevena uvek podseti Anitu na letovanja u Dalmaciji, jer je baka Jelena stalno nosila u zubima cvet nevena, kako bi uvek mirisala. Od bake je naučila da gleda kišu, da bude sama i da ne mora uvek da kaže šta misli. Svu lepotu i slobodu je uzela od svoje bake, danas je ova devojčica jedna od najboljih glumica na ovim prostorima i ovogodišnja dobitnica nagrade "Žanka Stokić". - Velika mi je čast da sam laureat jedine domaće ženske glumačke nagrade. Svaka nagrada mi znači, posebno ova.

Anita Mančić priznaje da joj je velika želja da igra Hamleta. Kao devojčica se družila sa dečacima i trudila da imitira njihov hod: - Nikad nisam želela da budem muško. Ali ima rečenica u toj drami koje toliko duboko osećam da se poistovećujem s njima. Znam gotovo napamet taj Šekspirov komad i predosećam da bi publika verovala mom Hamletu. Ocenjuju ga kao edipovca. Razumem tu vrstu muške emotivnosti, jer sam žena i poštujem muškarce - rekla je Anita. Možda iz ovakvog stava proizlazi i njena sreća na emotivnom planu. Ona i Bojan, koji je grafički dizajner, su već 20 godina zajedno, a pošto je stidljiva udala se pre 15 godina, bez svadbe i svatova, u jednostavnoj haljini. O Bojanu priča jako lepo, ali i otvoreno govori o majčinstvu: - Bojan je divan. Njemu verujem najduže, i zato najviše. Divim mu se što me razume i trpi. Često mi treba samoća, malo bi muževa to trpelo. Deset godina vodila sam tešku borbu da postanem majka, nažalost bezuspešno. To je veliki atak na organizam. Telo je počelo da se buni, zato sam odustala od te borbe. Razmišljala sam i da usvojim dete.

Anita smatra da se stvari same dešavaju, kao neminovnost i pušta da joj se život dešava, a tako joj se desila i gluma kao i sve ostalo. Kaže da svaki put dolazi drugačija u pozorište, i da svaki izlazak na scenu predstavlja katarzu i tada prestaje sva stvarnost. - Kao većina naših glumaca, i ja živim od danas do sutra. Ne gradim oreol zvezde. Ova profesija ništa mi nije uskratila, navikla sam se na neizvesnost. Ali iako svoj posao mnogo volim, ne preporučujem ga nikome – kaže Anita. Voli neke sasvim drugačije ljude, a ne one koji su egocentrici. One od kojih je učila i sa kojima je igrala, koje smatra glumčinama poput Petra Božovića, Petra Kralja, Mire Stupice, Mire Banjac, Olivere Marković, Mikija Manojlovića, Ljube Tadić. Voli i talentovane malde ljude. – Predavala sam studentima glume. Smatrala sam da mi je obaveza da netalentovanim to kažem na vreme.

Ona je zadovoljna jer je uvek dosledna sebi. Kaže da se ne kaje i da i sa 45 godina neke greške ponavlja po milioniti put. Šta god da je bilo, nada se dobrom odmah iza ćoška. – Kad me stigne tuga, ućutim se da je preživim. Kad bih zbog nekih stvari počela da plačem, nikad ne bih prestala. Zato ne počinjem. (Espreso.co.rs / Izvor: Blic)