MARIJA VUKIĆ & SRĐAN GOJKOVIĆ GILE: Kako je nastao prvi dokumentarni film o ELEKTRIČNOM ORGAZMU (VIDEO)

Bez preterane bojazni i uzdržavanja, možemo reći da legendarnoj grupi Električni Orgazam ovih dana "cvetaju ruže". Njihov novi i aktuelni album "Gde smo sad?" svojim nazivom kao da poziva na nekakvu rekapitulaciju i rezimiranje karijere, no situacija u stvarnosti je drugačija. Kritičari su puni hvale i ističu kako bend zvuči veoma sveže i nadahnuto, a pritom nastupa po regionu i nešto daljem inostranstvu, te se nakon 39 godina karijere i dalje drži u vrhu domaćeg rokenrol scene.

Upravo jedna od tih inostranih turneja, po Kanadi i SAD, sasvim slučajno i spontano je poslužila kao povod za prvi dokumentarni film o Električnom orgazmu u skoro četiri decenije dugoj karijeri grupe. To nam je bio povod da pozovemo u goste rediteljku filma Mariju Vukić i frontmena grupe Srđana Gojkovića Gileta. Film će premijerno biti prikazan na zatvaranju Beldocs festivala u Kombank dvorani, 15. maja u 20h.

ESPRESO: Kako ste se odlučili za naziv filma "Električni orgazam za ljude budućnosti"?

MARIJA: Moram da priznam da je to bila Giletova ideja, tako da je ovo više pitanje za njega. To je naziv pesme s njihovog prvog albuma. Meni se ideja odmah svidela i prihvatila sam je.

GILE: Meni se učinilo zgodno, pošto je to priča iz prošlosti o Električnom orgazmu, a verovatno je namenjena kako ljudima koji će film gledati sad na Beldocsu, tako i nekim generacijama u budućnosti. Kasnije, kada film prođe festivalske projekcije, verovatno će u nekom trenutku biti objavljen DVD ili tako nešto, neki trajni nosač zvuka i slike. A malo sam i ja imao taj fazon i osećaj da smo uvek kao bend bili, u stvari, ispred svog vremena. Tako da ima malo i simbolike oko toga.

ESPRESO: Prvobitna ideja filma je bila da se bavi prekookeanskom turnejom. Zašto ste baš odatle krenuli u realizaciju?

MARIJA: Vrlo jednostavno. Mi smo se sreli na nekom koncertu Električnog orgazma u Pragu i Gile je napravio jedan štos, kao: "idemo na turneju u Ameriku i Kanadu, hajde s nama". Ja se družim s njima već trideset godina i vrlo često sam išla na njihove koncerte. Međutim, u tom momentu, rodila mi se ideja da bi zapravo bilo dobro da snimimo film o jednoj grupi koja postoji 39 godina i koja je sve to vreme aktivna, ima svirke, snima albume, već 25 godina svira u istom sastavu. Tu je već bilo dovoljno materijala, čak možda i potrebe da se snimi taj film. Ta njihova turneja je bila neposredni povod, a posle se ta ideja proširila i dobila drugačiji kontekst, gde smo se mi pozabavili i samim nastankom benda i njihovom karijerom tokom tih 39 godina.

Od samog početka bila sam potpuno sigurna da hoću samo izjave članova benda. Odnosno da oni, vraćajući se u prošlost, pogledaju kroz svoju ličnu karijeru, kroz karijeru unutar benda, kroz lično odrastanje, dileme, padove i uspone, da nam predstave svoj svet iz svog ugla. Bez ikakvih komentara ljudi koji su bili sa strane. To je totalno insajderska priča.

ESPRESO: Gile, nedavno si, povodom snimanja filma "Nebeska tema" o Vladi Divljanu, spomenuo kako te je Mladen Matičević "terao" da radite dublove i ponavljate scene, da je bilo zahtevno. Kakva je Marija bila u tom smislu?

GILE: Marijin film je spontano-dokumentarni, a Mladenov o Vladi Divljanu je režiran i ima elemente igranog filma. Jednostavno je različit pristup. U Marijinom filmu je spontano i došlo do ideje o samom radu na njemu, i on se nekim svojim ritmom sam i snimao. Meni je jako drago jšto su u filmu takođe i originalni gitarista benda Ljubomir Jovanović Jovec, i Marina Vulić, basistkinja benda, i Grof - drugi basista benda. Pored ovih ljudi koji su sad u bendu, njih troje smatram za jako bitne članove Električnog orgazma u ranim fazama. Bilo je tu još nekih ljudi koji su povremeno uskakali, menjali neke druge ljude, ali po mom mišljenju nisu bili bitni kao Jovec, Grof i Marina.

ESPRESO: Ovo je zapravo prvi dokumentarni film o Električnom orgazmu. Otkuda to, da li ranije nije bilo inicijativa u tom smeru?

GILE: Bilo je nekih ideja u raznim periodima. Ali ti ljudi ili nisu imali finansija da to izvedu, ili sam ih smatrao za nedovoljno kompetentne da bi to uradili, da nedovoljno poznaju bend. Sad su se prvi put stekle okolnosti, tako da ovo jeste prva priča baš o bendu od samog početka do danas. Sa naglaskom na tu kanadsko-američku turneju, gde su snimci sa koncerata iz prošle godine. Sve je to bilo spontano.

ESPRESO: Marija, spomenula si da poznaješ bend već tridesetak godina. Kroz rad na dokumentarnom filmu, da li si i sama uspela da saznaš nešto novo o njima? Kakvo je bilo tvoje iskustvo sagledavanja karijere benda kroz snimanje?

MARIJA: Bilo je interesantno i dinamično. Samo to putovanje od desetak dana, gde smo provodili vreme non-stop zajedno, u svakom slučaju je bilo zanimljivo. Preovladala je moja velika želja da se to zaista snimi. Želela sam da ispričam priču kako je ja vidim, jer sam ja tu sve vreme prisutna. Htela sam publici da pružim priliku da i ona upozna taj bend, očima kojim ih ja vidim.

A da li sam nešto novo saznala - ne. Možda je bila jedna pričica koju nisam znala, u gomili snimljenog materijala u trajanju od nekoliko desetina sati. Ali to su ljudi s kojima se ja zaista i privatno družim. Oni su svi različiti, svi su jedinstveni na svoj način.Zbog toga sam i zadovoljna ovim filmom, jer mislim da smo svi zajedno uspeli da predstavimo sve te ljude kao jake individue, koje su zanimljive svaka na svoj način. Svojom prirodom, karakterom, načinom reagovanja na život, bend, rokenrol.

GILE: Poseban kvalitet je što će ljudi verovatno prvi put moći da čuju sve članove Električnog orgazma. Uglavnom ja dajem te intervjue i ljudi su već navikli na moju priču. Sad će je čuti i iz Pačetovog, Švabinog, Ljubinog, Bananinog, Jovecovog, Marininog, Grofovog ugla, tako da je svako to osvetlio na svoj način. Još jedan veliki kvalitet je što smo mi pre svega ortaci, dugogodišnji prijatelji. Nije se pojavio nekakav stranac, reditelj koji hoće to da radi a u stvari nas ne poznaje, već je na ideju došao neko iz našeg unutrašnjeg okruženja. Marija je u stvari insajder, iako ne svira u bendu. Ona je deo tog uskog kruga ljudi sa kojima se ne samo ja družim, već i Ljuba, i Švaba, i to dugi niz godina.

ESPRESO: Koji su vam bili najteži, a koji najdraži trenuci u karijeri?

GILE: Znaš šta, 39 godina je dugačka karijera. Bilo je dosta teških momenata, što je normalno. Prva velika kriza u bendu je bila 1984. godine posle albuma "Kako bubanj kaže", kad je skoro došlo do raspada benda. Ljuba je napustio bend, naš tadašnji bubnjar Čavke je otišao u zatvor, ostali smo samo Grof i ja. Onda se i Grof umorio, i u stvari je to nekako dovelo do velike prekretnice, jer smo posle toga snimili jedan od naših najvažnijih albuma "Distorzija". To je i meni ostala bitna lekcija, da posle velike krize sigurno dolazi veliki uspeh. Tako je u stvari i bilo.

Bilo je teško devedesetih godina zbog getoizacije zemlje u kojoj smo živeli. Nismo mogli da sviramo nigde van Srbije, a bili smo bend koji je bio popularan u celom jugoslovenskom prostoru. Srećom, mi i dan danas ponovo sviramo po onom što se se danas zove Region, a što je za nas i dalje neka ex-Jugoslavija. Pa i šire, u nekim drugim zemljama gde žive ljudi sa ovdašnjih prostora, kao što je bio taj koncert u Pragu, ili ovi u Kanadi i Americi.

Što se tiče uspeha, meni lično - a i Banani i Ljubi - svakako je koncert sa Stonsima jedan od važnijih momenata. Jer mi smo, kao klinci, verovatno na neki način i ušli u sve ovo delom kao fanovi Rolingstonsa. Uvek su super turneje po Kanadi i Americi, kad malo iskočiš iz neke uobičajene rute koncerata. Onda se uvek desi i nešto posebno.

ESPRESO: Marija, kako tebi deluju te prekookeanske turneje? Kakva je publika tamo? To su pretpostavljam mahom ljudi sa ovih prostora. Da li oni danas doživljavaju Električni Orgazam kroz jugonostalgiju ili drugačije?

MARIJA: To je bila moja prva prekookenska turneja, pa ne znam baš koliko sam sad relevantna. Možda su za nijansu nostalgičniji, jer ih to emotivno više dotiče. Za nijansu više egzaltirani, prilazi tim koncertima s dozom malo veće energije. Ali ja mislim da je to ista publika. To su ljudi koji vole rokenrol, Električni orgazam, prate njihovu karijeru i tad i sad, bez obzira na njihov odlazak iz zemlje. Ne verujem da sad dolazi neko ko to ne sluša. Ali i ovde publika isto tako reaguje na bend. Svojom punom energijom i snagom.

ESPRESO: Da li je Električni orgazam imao aspiracije ka angloameričkom tržištu?

GILE: Ne, nemamo. Mi smo to odavno shvatili, još kad je bend posle prvog albuma imao jako dobru kritiku u engleskom New Musical Expressu , koji je tad bio najvažnija rokenrol novina na planeti. Mi smo tad nešto pokušavali, ali smo shvatili da na Zapadu moraš da imaš jaku finansijsku mašineriju iza sebe, i podršku koju mi nismo imali, tako da nismo gajili lažne nade da možemo nešto ozbiljnije da uradimo. Bilo je pokušaja nekih drugih bendova i nijedan se nije završio s naročitim uspehom.

ESPRESO: Spominjali ste u jednom nedavnom intervjuu kako ste za album "Letim sanjam dišem" mislili da je preproduciran, pa se sad pojavio i u jednoj sirovijem reizdanju. Koji su vama u muzičkom smislu značajniji albumi - da li oni koji su postigli najveći komercijalni uspeh, ili možda i neki drugi, manje u fokusu javnosti?

GILE: Što se tiče "Letim sanjam dišem", ja u ono vreme nisam mislio da je preproduciran. Tako mislim sad, posle protoka tolikog vremena. On jeste postigao to što se htelo, a to je da bend skoči u popularnosti i da ima više koncerata. To je album s kojim smo najviše to hteli da izvedemo, i uspeli smo.

Ima albuma koji možda nisu bili toliko popularni, a koje jako volim, kao na primer "Lišće prekriva Lisabon". Na "Distorziji" se poklopilo da i ja mislim da je to jedan od najboljih albuma, a da je slično mišljenje i publike i kritike. Sa poslednjim albumom takođe, posle dugog vremena, dolazi do tog poklapanja našeg mišljenja sa kritikom i publikom. Izdvojio bih i album "Zašto da ne!" iz devedesetih, za koji mislim da je jedan od vrhunaca karijere Električnog orgazma.

ESPRESO: Kao "bend budućnosti," kako predviđate da će zvučati rok muzika za deset godina, i da li već sad kroz vašu muziku anticipirate neke nove trendove?

GILE: Pravo da ti kažem, mi nikad nismo pratili trendove, nego smo se više okretali unutar sebe, i gledali šta je u nama kao sadržaj. Pa smo to onda plasirali na albumima i gledali šta će da se desi. Ili će publika i kritika da reaguju, ili neće. Mislim da je to ispravan put, pošto mi ipak ovome prilazimo pre svega sa umetničke tačke.

Nije toliko primaran taj komercijalni momenat. To onda potpuno menja tvoj kreativni proces u radu na novim pesmama, ako ti radiš nešto da bi se to prodalo. Više volimo da uđemo kroz ova umetnička vrata u biznis, nego kroz biznis vrata da idemo prema umetnosti (smeh). To je bila linija koju sam možda najviše ja forsirao, a i niko se drugi u bendu obično nije bunio.

ESPRESO: Vidite li neke naslednike Orgazma na domaćoj sceni?

GILE: Ima bendova u kojima prepoznajem neke uticaje, ne bih sad da ih imenujem - pre svega na beogradskoj sceni. Kod nekih možda vidim uticaj one rane faze Električnog orgazma, sa prvog ili drugog albuma, na nekima možda više uticaja iz perioda "Distorzije". To je normalno, mi smo jedan u nizu bendova te neke rokenrol priče na ovim prostorima.

ESPRESO: Kakav će biti dalji život filma nakon Beldocsa?

MARIJA: Trenutno smo u pregovorima da, posle premijere, film ide u redovni program isto u Kombank dvorani, od 30. maja. Tako da ćemo možda ići i na tu ekskluzivu, pošto je sala jako dobra, a film ima puno muzike pa je zvuk jako bitan. Isto tako ćemo učiniti za Niš, Novi Sad, i za ostale gradove u Srbiji. Zatim imamo plan da učestvujemo na međunarodnim festivalima dokumentarnog filma, u regionu i šire, a u planu je da se objavi i DVD posle bioskopskog i festivalskog života.

BONUS VIDEO: DEJAN ILIJIĆ: Mogu da vidim sebe kao rok muzičara, klasičara i džezera (VIDEO)

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)