EVO KO JE ZAPRAVO MARINA ABRAMOVIĆ! Zanemećete posle ovakvog ŠOKA (FOTO)

„Čistač“ je bila prva velika evropska retrospektiva Marininog rada, premijerno prikazana 2017. godine u Švedskoj, da bi nakon toga postavka obišla Dansku, Norvešku, Nemačku, Italiju i Poljsku.

Izložba u Srbiji predstavlja poslednju stanicu na turneji i nosi poseban značaj jer simboliše povratak umetnice u grad svog rođenja i gde je poslednji put samostalno izlagala davne 1975. godine, u Salonu Muzeja savremene umetnosti.

-Veoma se radujem povratku kući i predstavljanju retrospektive rada publici na ovim prostorima. Želja mi je da „Čistača“ pogledaju pre svega mladi kojima bih volela da približim sve što sam uradila u proteklih 50 godina. Svaka nova generacija nosi neku posebnu energiju koja za mene predstavlja večitu inspiraciju – izjavila je Marina Abramović tada, u susret druženju sa ovdašnjom publikom.

Šokantna Marina Abramović hrabno je život testirala dovodeći ga nekoliko puta do samog kraja. Taj kraj je za nju značio ponovno rođenje...

Njeni roditelji niti jednom je u životu nisu poljubili niti pohvalili. Majka ju je tukla, čupala za kosu, govorila joj je da je beskorisna te ju je nazvala prostitutkom nakon što ju je po prvi put poljubio dečak, kada je imala četrnaest godina.

Kao tinejdžerka, verovala je da je “užasno ružna”. Imala je, kako se seća: “velik nos, mnoštvo bubuljica, užasnu frizuru, ortopedske cipele i naočare s vrlo debelim staklima”.

Nekad neugledna devojčica, danas je umetnička ikona, muza Ričarda Tiscija, Jodžija Jomamotija i vrlo lepa žena u osmoj deceniji života.

Svoje odrastanje je Marina Abramović opisala u brutalno iskrenoj autobiografiji “Hod kroz zidove” i koja se s nestrpljenjem očekivala u likovnim krugovima.

Prethodile su joj mnoge polemike, pa i ona koja je nastala nakon što je u javnost “iscurelo” kako u knjizi piše da je tri puta imala pobačaj, jer nikad nije želela decu. Kako je priznala u jednom od retkih intervjua od tada, u Guardijanu, razočarala se reakcijama i napadima: “Svidelo mi se kako je jedan od forumaša napisao da niko ne pita Džordža Klunija zašto nema decu. Ostalo je bilo vrlo licemerno”.

Kad partizani vaspitaju decu

U memoarima je dalje, napisala kako je u njenom detinjstvu bilo i mnogo krvi. Kada je izgubila svoj prvi dečji zub, krvarenje se nije zaustavljalo tri meseca, a kada je dobila prvu menstruaciju, trajala je deset dana.

Autobiografija Marine Abramović beskompromisna ispovest, kao i svi njeni performansi, u kojoj su život i umetnost u nerazdvojivoj vezi.

Majka, Danica i otac Vojo bili su partizani, tamo su se i upoznali:

"Bila je to divna priča. Ona je bila lepa, on zgodan, jedno su drugome spasili život. Majka je bila odgovorna za prevoz ranjenih partizana”.

Otac je dolazio iz siromašne porodice, majka iz imućne: "Sećam se kako je moja baka pričala da je majka kada je otišla u partizane iza sebe ostavila šezdeset pari cipela. Komunizam je za nju bio apstraktna ideja, nešto što je naučila u školi čitajući Marksa i Engelsa. Postati partizankom bio je idealistički izbor, čak i pomodni".

Za umetnost se odlučila vrlo mlada. Prijatelj njenog oca posetio ih je i pokazao joj jedan umetnički proces, nabacio je niz boja na sliku, spalio tu sliku, rekao joj kako je reč o zalasku Sunca.

Marina Abramović je verovala da je to fantastičan prizor. Odlučila je nakon toga da studira umetnost, ali njene ideje su bile radikalnije.

Prema Marini Abramović, ženi i umetnici, ljudi nikada nisu bili ravnodušni, ili je vole ili ne. Kako je rekla u Gardijanu, “mnoštvo je mojih neprijatelja postalo mojim prijateljima, i obrnuto. Ljudi imaju određenu percepciju o vama, koja se, naravno, menja, kada vas upoznaju. Susrela sam se s toliko ljubomore tokom života, i još nisam imuna na to”.

Ko je famozni Neša?

Šezdesetih godina bila je jedina žena u grupi šestorice studenata umetnika, za jednog od njih, Nešu, udala se u svojim ranim dvadesetim godinama. Bili su u braku pet godina, ali nikad nisu živeli zajedno. Neša, kaže, danas, ne bi pričao s njom:

"Da se vratim u Beograd, ne bi želeli da me vide umetnici. Podsećam ih na njihov neuspeh. Toliko imam ljubavi za njih, a oni za mene nimalo”. Ona se, kaže, nikada nije promenila:

Svoj rad mogu opisati i čistaču i predsedniku. Komunista sam ako se gleda u tom kontekstu”. Ali, u knjizi je i opisala Nešu na sledeći način: “Postojala je privlačnost među nama, ali nije bio dobar u krevetu, sve dok slučajno nisam zatrudnela s njim. Tada je postao potentan.

Neša kojeg opisuje u knjizi beogradski je umetnik Neša Paripović koji je bio u braku s umetnicom u razdoblju između 1971. i 1976., i koji se o onome o čemu piše Marina Abramović nije još izjasnio.

Umetnica u autobiografiji opisuje i svoj boravak u Zagrebu (poznato je i da je bila bliska s Tomislavom Gotovcem): “Diplomirala sam u leto 1970., i otišla u Zagreb, na postdiplomski studij kod Krste Hegedušića. Bila je velika čast da vas Hegedušić odabere, imao je samo osam studenata u klasi. Bio je stariji čovek, poznat po slikama seljaka i pejzaža sa poljima useva, nešto kao savremeni Tomas Hart Benton. Nije baš prirodni spoj nas dvoje. Ali, i Džekson Polok je studirao sa Bentonom. Sviđao mi se Hegedušić. Rekao je dve stvari koje pamtim: postaješ dobar u crtanju kada desnom rukom možeš napraviti divnu skicu bez gledanja. Drugo, ne laskaj sebi da imaš ideje. Ako si dobar umetnik, možeš imati jednu ideju, najviše dve za života. I bio je u pravu”. Nakon boravka u Zagrebu, udala se za Nešu.

A sad malo performansi

Prvi radikalniji performans izvela je u Edinburghu, “Ritam 10”, raširila je prste ruke i igrala se nožem, svaki put kada bi se ranila, popila je žestoko piće (inače nikad ne pije), uzela ponovno nož, i nastavila. Uz ovaj performans, treba se doduše setiti, Dore Mar, umetnice koja je isto to izvela pred Pikasom, na početku 20. veka, nakon čega se umetnik zaljubljuje u nju.

Ali, Marina Abramović nikada nije pristajala na ulogu muze.

U doba kada je izvela navedeni performans, živela je vrlo konzervativnim životom, u Beogradu, u stanu sa svojom majkom, kući je morala biti do deset uveče. I nakon “Ritma 5”, morala je da trči kući, i uvući se u krevet. Nakon što se probudila i nakon što ju je baka ugledala, ispustila je doručak na pod: "Mislila je da vidi vraga, izgledala sam vrlo loše. Taj dvostruki život bio je sasvim lud”.

Mediji su pisali nakon tog performansa da je Marina zrela za ludnicu. Da li je to pogodilo?

''Ne. Verovala sam onim ljudima koji su bili oko mene''.

Kada je bila 14-godišnjakinja, namerno je odlučila da prereže venu, ali baka ju je pronašla i sprečila, majci nisu nikad rekli.

Legla je i usred zapaljene zvezde, skoro se ugušila: “Uvek sam osećala strah, i s tim osećanjem sam se suočavala u svojoj umetnosti. Zvezda petokraka je bila u svakoj školskoj knjizi. Bila je simbol restrikcije i kontrole, i želela sam se osloboditi toga tako da se suočim s ovim simbolom”.

Kada je njena majka otkrila šta joj sve kćerka radi u ime umetnosti, bacila joj je staklenu pepeljaru u glavu, rekla je da joj je “dala život” i da će joj ga sada “oduzeti”.

Da li odmah znala o čemu je njena umetnost: “Kada ste mladi umetnik, nemate pojma šta radite. Svaki umetnik koji kaže da to zna, laže. Mislim da je kod mene, a to mi je postalo jasno nakon pisanja knjige, bio ključan i dominantan nedostatak ljubavi u porodici i pokušaj da tu porodicu stvorim s umetničkim svetom. Psihoanalitičari bi rekli kako je reč o jasnoj slici. Ali, tako se nije činilo na samom početku".

Često se, uostalom, citira njena izjava: “Volela bih da umrem bez straha i ljutnje. Učiniću sve što je u mojoj moći da to i postignem”.

Krajem sedamdesetih upoznaje Ulaja, nemačkog umetnika koji trenutno živi u Ljubljani, koji se leči od raka, o čemu je snimio dokumentarac. Njihova je ljubav trajala dvanaest godina, kao i zajednički rad, od kojih je najpoznatiji hod po Kineskom zidu. Ni ovaj umetnik se, piše Marina Abramović u memoarima, nije mogao nositi s njom. U performansu iz 1981. godine trebali su da sede osam sati dnevno u potpunoj tišini, a da se ne pomeraju, danima za redom: “Ja sam uspela, on nije. To nije dobro za brak”, kaže umetnica koja je kasnije, 2000-ih, u znamenitoj umetničkoj galeriji Šon Keli u Njujorku izvela performans “Soba s pogledom” u sklopu kojega je danima bila pred publikom, dvadeset i četiri sata dnevno, nije uopće jela, a performans je pokazan i u seriji “Seks i grad” što je jedan od početaka njene povezanosti s pop-kulturom. Za Ulaja kaže: “Razišli smo se pre trideset godina. Zanimljivo je videti šta je ko postigao tokom tih godina”.

Težak razvod i put u novi život

Ona je nakon razvoda kupila stan u Amsterdamu, u delu koji je tada bio kvart zavisnika, kasnije postaje jednim od skupljih delova ovog grada (stan je platila 25 hiljada funti, prodala ga je za četiri miliona).

Moja je ideja bila da zarađujem barem kao vodoinstalater. Financijski uspeh došao je kod mene kasno, poslednjih petnaestak godina. Ali, barem je došao. Džon Kejdž nije mogao platiti struju ni u šezdesetim godinama.

Nova prekretnica u njenoj karijeri je nastup na Venecijanskom bijenalu 1997. godine, kada dobija i Zlatnog lava, za “Balkanski barok”, simbol rata u bivšoj Jugoslaviji. U performansu je sedila šest sati dnevno u prostoru Bijenala i čistila krvave kravlje kosti.

Venecija je bila važna i za njen privatni život, tamo je upoznala i italijanskog vajara Paola Kanevarija, međutim, i ta je veza, nakon dvanaest godina završila loše.

“Nikada dvoje umetnika ne bi trebali biti u braku”, rekla je Marina Abramović u intervjuu za Jutarnji list pre nekoliko godina).

U tom razdoblju njih dvoje odlaze u Njujork, i ona se počinje družiti s pop-zvezdama, sarađuje s Lejdi Gagom, Džej Zijem.. Komšinica joj je Peti Smit.

Gledanje u oči u Njujorku

Najpoznatija njena izložba dosad bila je u njujorškoj MoMA-i, “Umetnik je prisutan” kada je mesecima sedela u prostoru, posetioci su mogli sedeti ispred nje, mnogi su plakali kada ih je gledala direktno u oči:

"Dala sam im oruđe da se suoče sami sa sobom, u sebi su pronašli i osećaj usamljenosti i sve ostalo. To je vrlo jednostavno, ali trebalo mi je 45 godina da osmislim ovaj koncept”. Slično je kasnije priuštila i posetiocima londonskog Serpentinea.

Trenutak kada je njen bivši, Ulaj, seo pred nju u Njujorku, pogledalo je 14 miliona ljudi na Jutjubu:

"U tom trenutku je sve prošlo pred mojim očima, i dobro i loše, u trideset sekundi".

Voli li ga još?

"Ne, nešto je umrlo u meni u osećaju prema njemu, bilo je previše boli."

U životu je kaže, imala jednu važnu umetničku ideju: “Raditi s telom”.

Kada je bila mlada, nije se usudila izaći pred ljude i govoriti bilo šta, bila je sramežljiva. Sada, kaže, može izaći pred 30 hiljada ljudi bez unapred pripremljenog teksta.

"Šta se dogodilo? Umetnost se dogodila”, kaže umetnica.

Od obostranih nevera i nasilja do seksa utroje

Jedan isečak iz memoara Marine Abramović nekoliko dana pre izlaska celog dela objavljen je u britanskom Guardijanu. U objavljenom poglavlju umetnica se vraća u vreme kada su ona i Ulaj bili u Australiji i dobili ideju da izvedu performans radnog naslova “The Lovers”.

Plan je bio da će par stati na suprotne strane Kineskog zida i hodati dok se (nakon što svako pređe po 2.500 kilometara) ne sretnu, a na sredini građevine trebali su se venčati. Nakon osam godina od kineskih su vlasti uspeli dobiti dozvolu da uz čuvare i prevodioce izvedu nešto takvo, ali, piše Abramović, “originalan plan koji je uključivao venčanje se sve manje i manje spominjao”.

Dok je Ulaj prelazio preko pustinjskog dela Zida, koji je puno pristupačniji, Abramović se penjala po planinama.

Sastanak nije bio onakav kakvim smo ga zamislili. Umesto da vidim Ulaja kako hoda prema meni iz suprotnog smera, zatekla sam ga kako me čeka na tački između dva hrama. Tamo je bio tri dana. A zašto je stao? Mesto mu se činilo kao savršeno za dobru fotografiju. Ja nisam marila za kvalitet fotografije. Prekršio je naš koncept iz estetskih razloga.

U to vreme je žena prevodilac koja je putovala s Ulajem s njim već zatrudnela, a nekoliko meseci kasnije su se i venčali.

Ali, početak njihova kraja bio kada su izvodili “Nightsea Crossing”, u kojem su u danima po osam sati dnevno sedeli u stolcu jedno nasuprot drugom i gledali se u oči. Ulaj zbog bola u abdomenu nije uspeo izdržati do kraja, a Abramović je izvela performans onako kako su ga zamislili. Osećao se poniženo. Nekoliko meseci nakon performansa Ulaju su dijagnostikovani problemi s diskom:

Njegova leđa su bila u delikatnom stanju i zbog toga više uopšte nismo imali seksualni život. Godinu dana sam mu bila medicinska sestra, a ništa što sam učinila nikada nije bilo dovoljno dobro za njega. Bila sam povređena i ljuta.

Status quo u njihovoj vezi trajao je još dve godine. Par je u to vreme od prijatelja i javnosti skrivao činjenicu da im je veza u raspadu. Uskoro je Abramović priznala Ulaju da ga vara s jednim francuskim piscem, na što joj je on takođe otkrio identitet svoje ljubavnice.

Nakon priznanja pitala ga je želi li s njom i svojom ljubavnicom imati seks utroje, na što je on pristao. Tu je situaciju opisala kao prilično bolnu:

Bilo je poput jednog od mojih performansa, samo što je to bio stvarni život. Nisam htela da to bude stvarno. Nisam osećala ništa. Kaže se da ljudi koje, na primer, udari autobus i zbog toga izgube nogu ne osećaju bol jer njihovi živci jednostavno ne mogu preneti toliko boli mozgu. Namerno sam se odlučila na taj potez, da ga oteram od sebe. Ali cena je bila vrlo visoka.

Frustracije zbog toga što su mediji Marinu prikazivali većom umetnicom nego Ulaja, nošenje s bolestima, obostrane nevere, pa čak i nasilje doveli su do kraja idile u kojoj je par godinama živio. Na kraju je, kaže Abramović, najtužnije od svega bilo što im je veza propala zbog njihova svakodnevnog života.

"Za mene, privatni je život takođe bio deo posla. Naša saradnja se uvek vrtela oko žrtvovanja svega za neku veću ideju. Ali, na kraju, spotakli smo se o nešto što je naspram naših ideja bilo jako maleno."

(Espreso)