Marc Ribot - Songs of Resistance (Anti Records) (VIDEO)

Godina je 2018. i vreme "velike" muzike koja menja svet davno je prošlo. Moda i muzička industrija su uspešno smekšali i pobedili svaki kontrakulturni pokret koji se javio u 20. veku, pa je i politička pesma današnjice uglavnom tek rever na kaputu muzičke industrije, koja takav sadržaj plasira ciljanoj grupi situiranih liberala što mrze konzervativce.

Globalna ekonomska kriza, pa imigrantska kriza u Evropi, te uspon političke desnice u čitavom svetu, izrodili su i čitav niz novih (manje ili više uspešnih i iskrenih) protesta širom sveta u poslednjih desetak godina, neretko decentralizovanih u organizaciji i pod vođstvom "milenijalsa" s njihovim novim navikama i svetonazorima.

"Sećam se da sam jednog jutra poranio na protest Occupy Wall Street jer je bilo glasina da će doći policija da sve rasturi. To je bio trenutak kada je ljudima bilo potrebno da nešto pevaju. Pokušali su Tom Petijevu 'I Wont Back Down' ali to se nije baš najbolje uklopilo. Frustriralo me je to što imamo tako bogatu istoriju pesama za takve prilike, ali niko ih nije znao", konstatovao je jednom prilikom američki gitarista Mark Ribo.

Najpre poznat kao gitarista Toma Vejtsa, ali i kao heroj njujorške fri-džez scene, Mark Ribo je nesumnjivo jedinstvena i legendarna figura američke muzike. Svojim unikatnim gitarskim sviranjem i specifičnom "nesavršenom" tehnikom unutar idioma bluza, roka i džeza, obeležio je svaki album na kome je gostovao, kao besprekoran "stilista".

Oni koji malo pažljivije prate njegov lik i delo, znaju i da je izuzetno društveno-politički angažovan, pre svega na poljima koja se direktno tiču umetnika i umetnosti. Možda i pomalo naivno-romantičarski, borio se protiv zatvaranja njujorškog kluba Tonic zbog previsoke kirije, te je naposletku završio u lisicama, u kojima su ga čuvari reda i zakona izveli iz kluba. Pre nekoliko godina je snažno odjeknula i njegova angažovana pesma "Masters of the internet", gde lamentira nad vremenom u kome je sva muzika dostupna besplatno online, dok muzičari ostaju bez nadoknade za svoj rad.

Ma koliko u svom političkom angažmanu ponekad delovao naivno, s druge strane je sebi obezbedio kredibilitet baveći se stvarima "unutar struke" i ne pokušavajući da govori "velike istine" o stvarima koje prevazilaze njegove domete. Barem do nedavno, kada je i njemu prekipelo kako zbog Trampa, tako i zbog najezde desničarskih politika širom sveta, o čemu je mogao da se uveri iz prve ruke tokom svojih čestih internacionalnih turneja.

Riboov album "Songs Of Resistance 1942 – 2018" kolekcija je protestnih, političkih pesama iz perioda navedenog u naslovu, te obuhvata kako istorijske antifašističke pesme, tako i one koje se bave savremenim dobom i njegovim problemima, sve do nezaobilaznog Donalda Trampa. Ujedno je ovo i savršeno upakovan album po standardima moderne muzičke industrije, sa čitavim nizom slavnih i manje slavnih gostujućih pevača i pevačica. Tu je i vanvremenski hit "Bella Ciao" koju peva niko drugi do Tom Vejts, prvi put se pojavivši na muzičkoj sceni nakon duge dve godine zatišja.

Dakle, ovo je album koji igra na tananoj granici između "proizvoda" za umerene levičare, muzičke poslastice za fanove stila ovog gitariste, i umetnosti koja zaista progovara u ime potlačenih i obespravljenih, a protiv tiranije i trenutnog svetskog i američkog poretka. Na svu sreću, Ribo je svestan i svojih dometa i uloge muzike u političkom kontekstu, te joj i formalno i suštinski pridaje značaj "pratnje" i "motivacijske uloge". Ribo radi ono u čemu je najbolji - postavlja pesme od naročitog značaja u novo okruženje, bojeći ih svojim odabirom muzičara, aranžmanima, načinom sviranja gitare.

Gitarista je na ovom albumu stilski razmahan i raspojasan kao nikad do sad. Od fri-džeza do amerikane, od ljutog roka do meksičkog melosa, od panka do soula i popa, obuhvatio je sva interesovanja iz svoje karijere duge preko tri decenije. Za numere je zajedničko to što su mahom izuzetno poletne i agilne, melodične i energične - baš kako i dolikuje protestnoj pesmi. A šarolika žanrovska stilizacija je i svojevrsni eho američkog društva u svoj njegovoj šarolikosti, koja prkosi desničarskom besu Donalda Trampa. Naposletku, i tamo gde je Ribo besan i eksplicitan u svom gnevu, on progovara na pravi način - u numeri "Rata dos Patas" ("Pacov na dve noge", pogađate već ko je!) kroz glas meksičke imigrantkinje, nepotpisane zbog straha od deportacije.

Ne treba gajiti iluzije da će ove pesme naprasno zaživeti u narodu u nekom političkom kontekstu. Ovo naposletku jeste pop proizvod koji progovara kroz kanale komunikacije muzičke industrije (ceo album je na Jutjubu), no i kao takav može imati svoje edukativne domete, što kroz upoznavanje sa autorima koji su učestvovali u njegovoj realizaciji, što kroz skretanje pažnje na protesnu pesmu kao svojevrsni muzički i kulturološki fenomen. A na kraju krajeva, kada ga pročistimo od svih tumačenja i konotacija - ovo je vrhunsko i efektno muzičko delo. Ponekai je i to sasvim dovoljno.

BONUS VIDEO: NEOBIČAN SVIRAČ U CENTRU BEOGRADA: On kod Doma omladine zabavlja prolaznike (KURIR TV)

(Espreso.co.rs)