LUDVIG VAN BETOVEN: Podstanar iz pakla
Foto: Wikimedia Creative Commons

klasična muzika

LUDVIG VAN BETOVEN: Podstanar iz pakla

Za vreme boravka u Beču, Betoven je, kao i Mocart, bio primoran da promeni mnogo stanova (čak 64 u ovom gradu), što nije veliko čudo, jer je bio izolovan gluvoćom, a još više obiljem unutrašnje muzike koja je vapila da se zabeleži, te je spoljni okvir stvari za njega imao uvek sekundarni značaj. Piše: Gordana Krajačić / Politika

Objavljeno: 15:12h

Dobijao je otkaze jer je „pravio veliku buku” i ostavljao za sobom bujice vode pored lavora za umivanje. Karl Černi, kada ga je prvi put video u ranom detinjstvu, izgužvanog i isflekanog odela, zaraslog u bradu i sa kosom koja je podsećala na lavlju grivu – pomislio je da se susreo sa Robinsonom!

U jednom od stanova ipak je našao prividni mir. Imao je 34 godine kada se uselio; već je izgubio roditelje (majka mu je umrla u 41. godini od tuberkuloze, otac od ciroze jetre), braća su stasala i osamostalila se, on je definitivno otišao iz rodnog Bona i suočio se sa gluvoćom pred kojom, srećom, nije pokleknuo, i kao i u delima („od mraka ka svetlu”) i u životu je zauzeo optimistički stav. Pisao je prijatelju Vegeleru: „Uhvatiću sudbinu za vrat. Ona me neće do kraja dotući...”

U tom periodu nastala su njegova najznačajnija, najradije slušana i izvođena muzička dela: simfonije poetskog nadahnuća (Četvrta, Šesta, Sedma i Osma) i herojskog zanosa (Treća i Peta), „Mesečeva”, „Pastoralna” i „Apasionata”, „Prolećna” i „Krojcerova” violinska sonata, tri gudačka kvarteta posvećena grofu Razumovskom, jedina njegova opera „Fidelio”, koja veliča snagu i moć bračne ljubavi... Betoven je u ovoj kući bio (prividno) srećan (a sreća i jeste, možda, samo privid, neuhvatljiviji od svih efemernosti ovoga sveta). Bio je zaljubljen (kao i uvek) u žene višeg staleža koje su u njemu gledale samo osrednjeg, i to gluvog, muzičara – u Terezu Brunsvik, koja je jedina, delimično, odgovorila na njegove uzdrhtale ljubavne titraje (Četvrta simfonija iz 1807. ponela je ozarenost boravka kod te porodice u Martonvašaru u Mađarskoj godinu dana ranije).

Naredne godine stigla mu je i ponuda kralja Žeroma, Napoleonovog brata da dođe u Kasel kao dvorski dirigent, ali su mu i bečke aristokrate (nadvojvoda Rudolf i kneževi Kinski i Lobkovic) ponudile materijalno obezbeđenje pod uslovom da ostane u Austriji. U vreme Bečkog kongresa bio je na vrhuncu slave. Nadvojvoda Rudolf (koji je kod Betovena učio kompoziciju), predstavljao ga je vladarima i aristokratima, kraljice i carice su mu davale poklone, njegove kompozicije su se izvodile na službenim priredbama.

Nadala sam se da ću odsjaj tog sjaja i ljubavnog ozarenja naći i u ovoj kući. Ali, mada na ulazu u Hofburg stoji krupnim slovima ispisano na latinskom: „Pravda je uslov vladavine” – i moćni Habzburgovci nisu pravedno odmerili koliko je bezmerna moć Betovenove muzike, koja će se oriti kroz vekove: obećana (materijalna) pomoć bila je sve neredovnija i u stanu na četvrtom spratu (nije se lako „popeti” do Betovena!) nailazim na skromnost (eksponata, a o ličnim predmetima nema ni traga) i nesigurnost u rukopisima pisama i partitura. Tu je, doduše, jedan klavir (sa pet pedala!) iz 1821. i Betovenova bista, nekoliko programa („Egmonta” i „Fidelija”...), portreta (Betovena iz 1804–1805, njegovog oca iz 1773, Nikolausa Drugog Esterhazija, grofa Franca fon Brunsvika iz 1825, grofa Andreasa Razumovskog iz 1814...) i minijaturnih grafika (sestre Jozefine i Tereze Brunsvik), snimaka Burg-teatra iz 1888. (spolja i unutra), palata i vrtova grofa Razumovskog (iz 1825), Ulazak francuske armije u Beč (13. novembra 1805), rukom ispisane početne stranice Gudačkog kvarteta u Ce-duru opus 59 broj tri, Četvrte, Pete, Šeste, Sedme i Osme simfonije...

Na mene je najveći utisak u Paskvalatihausu ostavilo pismo „Dalekoj dragoj” koje se čuva u jednoj od vitrina. Originalan Betovenov rukopis na požuteloj hartiji, sa neurednim i nejednakim slovima, ali sa manje precrtavanja nego u partiturama. Ne zna se pouzdano koja je bila njegova muza, njegova „zvezda vodilja” koja mu je pomogla da zaboravi sve muke ovoga sveta, gluvoću, nerazumevanje, nemaštinu (Tereza Brunsvik, Đulijeta Gvičardi, Tereza Malfati?). Betoven je bio zaljubljive prirode, ali je uvek birao žene iz višeg društvenog staleža koje nisu bile spremne da mu uzvrate osećanja, ali i to mu je bilo dovoljno da Dučićevski („... jer sve što volimo stvorili smo sami”) ismevanom ljubavlju zaboravi na stvarnost.

espreso.co.rs/politika.rs

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Mondo inc.