BIO JE ČAROBNJAK REČI I NAJVEĆI PISAC: Hteo je da izvrši PUČ u Japanu, kad mu nije uspeo, UBIO SE SAMURAJSKIM MAČEM
On zna ko je, oseća se jakim čovekom, i sve dobro podnosi, Foto: Profimedia

legenda MIŠIMA

BIO JE ČAROBNJAK REČI I NAJVEĆI PISAC: Hteo je da izvrši PUČ u Japanu, kad mu nije uspeo, UBIO SE SAMURAJSKIM MAČEM

Zbog želje da vrati zemlju na pravi i jedini ispravni put, put samuraja, Mišima u 42. godini odlazi u vojsku

Objavljeno:
  • 69

Davne 1970. godine u 46. godini života, na vrhuncu slave, Jukio Mišima je nakon neuspelog pokušaja puča izvršio ritualno samoubistvo ‒ harakiri. Potraga za lepotom koja se provlačila kroz njegova književna dela, završila se ostvarenjem opsesije lepotom herojske smrti.

Jukio Mišima
foto: Profimedia

Pisac Jukio Mišima odabrao je najfanatičniju, najjapanskiju smrt koja se može zamisliti. Pre pola veka, sa četiri kadeta iz svog „Društva štita“, neke vrste male privatne garde, Mišima je posetio komandanta Japanskih odrambenih snaga, kako se zvanično naziva Japanska armija. Na njegov mig, kadeti su uhvatili komandanta i držali ga pod pretnjom samurajskog mača, dok je Mišima, kroz zabarikadirana kancelarijska vrata, zahtevao da se Trideset drugi puk okupi u dvorištu i sasluša njegov govor.

Nekoliko minuta posle podneva izašao je na balkon i pozvao vojnike da se zajedno sa njim „dignu protiv posleratnog demokratskog sistema koji je Japanu oduzeo njegovu armiju i njegovu dušu“. Nameravao je da govori trideset minuta, ali pošto njegove reči nisu mogle da se čuju od poruga i zviždanja osam stotina razljućenih ljudi, prestao je da govori već posle sedam minuta, vratio se u komandantovu kancelariju i izvršio harakiri. Posle njega, to je učinio i njegov glavni kadet Morita.

Jukio Mišima
foto: Profimedia

Dva meseca kasnije Mišima bi (pravo ime mu je Kimitake Hiraoka) napunio četrdeset šestu. Napisao je četrdeset romana, osamnaest pozorišnih drama (sve su dugo izvođene), dvadeset tomova kratkih priča i dvadeset tomova književnih eseja. Režirao je, bio je glumac, savršen mačevalac i atleta, leteo je u fantomu „F-102“; dirigovao simfonijskim orkestrom; sedam puta je putovao oko sveta; tri puta bio na listi nominacija za Nobelovu nagradu. Bio je svetski čovek sa neutoljivom težnjom za životom, čovek koji je uvek „izgledao neobično sposoban da uživa u darovima svog čudesnog talenta i nadljudske volje“. Samoubistvo je planirao skoro celu godinu, ali niko od članova porodice ili intimnih prijatelja ništa nije znao o tome. O samoubistvu su čuli iz vesti na radiju.

Uprkos dugoj tradiciji harakirija u Japanu, sami Japanci jedva da su mogli da shvate Mišimin postupak bolje nego mi u Evropi i na Zapadu. Svako ko ga je poznavao – i Japanci i stranci – osetio se dužnim da pokuša da pronađe pravi razlog za ovaj njegov postupak. Svi su činili to jer im je bilo potpuno nemoguće da pretpostave šta se zapravo zbivalo u njegovoj glavi dok je sebi zarivao čelik u stomak.

Jukio Mišima
foto: Profimedia

Oni koji su mislili da je to učinio iz patriotskih strasti imali su već gotovo objašnjenje: u Japanu postoji duga krvava tradicija heroja mučenika za carsku stvar. Drugi su pomišljali da je u pitanju neizlečiva bolest, iscrpljen talenat, ili, jednostavno – ludilo. Samo nekoliko ljudi – iznenađujuće mali broj – upola glasa su pričali da je Mišima bio mazohist koji je uživao u sopstvenom bolju.

Ne izgleda, ipak, da bi ma koje od ovih objašnjenja bilo dovoljno da osvetli istinu o Mišiminom samoubistvu. Njegov američki biograf Džon Nejten napisao je da „cela Mišimina životna priča govori o njegovoj erotskoj opčinjenosti smrću“: da je celog svoga života strasno želeo da umre i da je svesno izabrao „patriotizam“ kao sredstvo za postizanje bolne „herojske“ smrti, koju je slavio u mnogim svojim delima.

U proleće i početkom leta 1960. godine, u Japanu su uzavrele nacionalne strasti. Japansku vladu je očekivalo obnavljanje američko-japanskog sporazuma o odbrani koji je poprilično ograničavao japansku državnu samostalnost. Ulicama Japana se demonstriralo, bilo je sukoba sa policijom, povređenih, ranjenih, ubijenih... ali sporazum je ipak potpisan. Posmatrajući sve te događaje, a inspirisan pobunom grupe oficira i vojnika 1936. godine, Jukio Mišima je napisao pripovetku „Patriotizam". Ta priča, za koju mnogi književni kritičari govore da je najbolje Mišimino delo, predstavlja početak svih kasnijih dešavanja. Jukio Mišima počinje da živi priču iz „Patriotizma".

Jukio Mišima
foto: Profimedia

Mišima je i ranije u svojim delima često bio kritički nastrojen prema smeru u kojem se kretalo japansko društvo nakon Drugog svetskog rata. Smatrao je da odustajanjem od tradicije, modernizacijom po svaku cenu ‒ zemlja „gubi dušu". Smatrao je da Japan mora de se okrene čistim tradicionalnim vrednostima oličenim u samurajskoj časti. Isticao je: „Ne sviđa mi se kako se naša kultura predstavlja samo kroz cvetne aranžmane, kao mirna kultura puna ljubavi. Ja verujem da mi još uvek imamo čvrstog ratnika u karakteru."

U priči „Patriotizam" glavni junak, rastrzan između dužnosti prema caru i ljubavi prema prijatelju, izvršava harakiri. Mišima je posvetio veliku pažnju opisu tog samurajskog ritualnog čina. Na osnovu te priče snimljen je i film koji je Mišima sam režirao i u kojem je i igrao glavnu ulogu. Za Mišimu, taj film je bio samo pretpremijera završnog čina za koji se spremao.

Jukio Mišima
foto: Profimedia

Zbog želje da vrati zemlju na pravi i jedini ispravni put, put samuraja, Mišima u 42. godini odlazi u vojsku. Zanimljivo je da je za vreme Drugog svetskog rata Mišima izbegao vojsku zbog prehlade. Lekar koji ga je pregledao napisao je da Mišima ima tuberkulozu, iako to nije bilo tačno.

Nakon vojne obuke, Mišima o svom trošku osniva vojsku koja je brojala oko stotinu ljudi ‒ zvala se „Društvo štita" i bila je najmanja vojska na svetu. Potpisom krvlju zakleli su se da su spremni da svoj život daju za cara. Među članovima te družine bio je i dvadesetjednogodišnji Morita, Mišimin ljubavnik i mladić kome je namenio posebnu ulogu.

Jukio Mišima
foto: Profimedia

Mišima je bio veoma plodan stvaralac, a u većini onoga što je radio bio je poseban – mrzeo je prosečnost, izbegavao je kompromise. Pisao je pesme, priče, eseje, članke, rasprave i prikaze, putopise, novele, romane i pozorišne komade, a bavio se i glumom i režijom. Tako je taj čovek čvrste discipline i balzakovske radne energije napisao ukupno 257 knjiga, uključujući 40 romana, 33 pozorišna komada, 20 knjiga kratkih priča, dvadesetak knjiga eseja itd. Pored toga, glumio je u pozorišnim predstavama, a i u nekoliko filmova, uglavnom o gangsterima ili samurajima; ujedno, sâm je režirao i igrao glavnu ulogu u kratkom filmu po svojoj famoznoj pripovesti “Patriotizam“. Neki njegovi romani veoma su filmični, pa su imali više filmskih adaptacija (“Huk valova“ čak pet puta!). Pisao je, reklo bi se, sa neobičnom lakoćom i brzinom; po prirodi je bio izvrstan stilist i estetičar – lingvisti često ukazuju na“briljantnost njegovog stila”, što se retko sreće kod onih koji mnogo pišu. Naravno, neki kritičari su mu zamerali da je pisao „svakako i suviše”. Tako ni kod njega, kao ni kod nekih drugih poznatih plodnih stvaralaca, nije bilo zlato baš sve što je napisao. S tim u vezi, Englezi imaju jednu pogodnu frazu: Someare great and some are slight, but all are from a master. Obdaren, dakle, blistavim talentom i neslućenom radnom energijom i samodisciplinom (rukopise je uvek predavao izdavaču u tačno dogovorenim terminima), Mišima je uspeo da Japan približi svetu na jedan nov, neprevaziđen način, daleko više nego što su to učinili dosadašnji japanski nobelovci za književnost: Jasunari Kavabata (1968) i Kenzaburo Ôe (1994).

Jukio Mišima
foto: Profimedia

Za razliku od mnogih koji imaju samo jedan glavni cilj u životu, Mišima ih je imao više, i mahom su to bili složeni ciljevi, što je činilo da deluje kao veoma kontroverzna ličnost. Tako, pored toga što je smatran dobrim književnikom i dramaturgom, neki su u njemu istovremeno videli i fanatika, militaristu, reakcionara, homoseksualca (zapravo biseksualca), sadomazohistu, ekscentrika, psihopatu, nihilističkog dekadenta i ko zna šta sve još. Nije daleko od istine da je od svega toga u izvesnoj meri – bio! Ali on definitivno nije od onih ljudi koje duboko zbunjuje neka mala protivurečnost u njihovim vlastitim životima. On zna ko je, oseća se jakim čovekom, i sve dobro podnosi. Pa ipak, ne sme se smetnuti s uma da je i on bio ljudsko biće od krvi i mesa, koje je pored mnogo vrlina imalo i poroke.

Godine 1954. godine zaljubio se u Sadako Tojodu, koja je postala uzor glavnoj junakinji knjiga "Potopljeni vodopad" i "Sedam mostova". Mišima se nadao da će se oženiti s njom, ali raskinuli su 1957. godine.  

Nakon kratkog razmatranja braka sa Mičiko Šodom, kojase kasnije udala za japanskog prestolonaslednika Akihitoa i postala carica Mičiko, Mišima se oženio s Joko, ćerkom čuvenog japanskog slikara Jasuši Sugijame, 1. juna 1958. Par je imao dvoje dece: ćerku Noriko (rođena 2. juna 1959) i sina Iičiro (rođenu 02. maja 1962).

Dok je radio na romanu "Zabranjene boje", Mišima je posećivao gej barove u Japanu. Njegova seksualna orijentacija mučila je njegovu suprugu i ona je uvek poricala njegovu homoseksualnost posle njegove smrti.

Međutim, 1998. godine pisac Jiro Fukušima objavio je tekst o svojoj vezi sa Mišimom 1951. godine, uključujući petnaest pisama (ne ljubavnih) slavnog romanopisca. Mišimina deca uspešno su tužila Fukušimu i izdavača zbog kršenja autorskih prava zbog upotrebe Mišiminih pisama.

Jukio Mišima
foto: Profimedia

Generalno govoreći, Mišima je u svom pisanju često bio kritičan prema načinu na koji se japansko društvo razvijalo posle Drugog svetskog rata, pokušavajući da pokaže da sa nastalim promenama zemlja “gubi svoju dušu” (u kritičkim člancima bivao je žestok, apelujući na Japance da ne prihvate da nove okolnosti učine da njihova zemlja postane – “feminizirani Japan”). Mada je bio svestan da su neke promene neminovne, verovao je da modernizacija po svaku cenu ne vodi uvek na bolje. Birajući bizaran naslov za svoje poslednje veliko delo (tetralogija “More izobilja”) napravio je čak poređenje između modernog Japana i – golog pejsaža Meseca. Stoga je sve vreme urgirao povratak Japana onome što je on smatrao “njegovim čistim tradicionalnim vrednostima”.

To danas, pogotovu na Zapadu, može nekim izgledati banalno – takva njegova ljubav prema Japanu umnogome deluje kao idealistička, romantična i viteška. Međutim, Mišima je bio tvrdoglavo ubeđen u ispravnost onoga što je radio.

Dan koji je izabrao da Japanu i caru vrati čast bio je 25. novembar 1970. Sa izgovorom da generalu Masudi, komandantu japanskih odbrambenih snaga donosi vredan poklon, Mišima zajedno sa svojim pristalicama vezuje generala i traži da se vojska okupi u dvorištu. Sa balkona generalove kancelarije, Mišima se u uniformi Štita obratio vojsci, tražeći od njih da izvrše državni udar. Međutim, vojska je izviždala Mišimu. Pokušavajući da nadglasa zvižduke i helikoptere koji su kružili iznad zgrade, Mišima je tri pita uzviknuo „živeo car", a zatim ušao unutra da izvrši harakiri.

„Hteo sam da oživim samurajski duh, tradicionalni duh časti, jake odgovornosti i smisao časne smrti."

U jednom intervjuu, Mišima je citirao Rilkea koji je napisao da moderan čovek ne može da umre romantično. Nema drame u smrti zbog bolesti ili saobraćajne nesreće.

„Mi živimo u vremenu u kojem herojska smrt ne postoji... Plašio bih se smrti da se razbolim od raka, jer želim da umrem za nešto časno, za cilj... ali je pogrešna era za to."

„Harakiri je ponosan način smrti, drugačiji od zapadnog koncepta... zapadni koncept je uvek poraz, ali harakiri te čini pobednikom."

Razočaran odgovorom vojske, Mišima je klekao i započeo harakiri. Iza njega je stajao kadet Morita, koga je Mišima odredio da mu, po ritualu harakirija, odseče glavu. Međutim, Morita nije uspeo to da učini, pa je u pomoć pritekao drugi kadet koji mu je oteo mač i zadao Mišimi konačni udarac, a zatim to isto učinio i Moriti.

Šta stoji iza ovako dramatičnog i tragičnog kraja jednog od najslavnijih japanskih pisaca?

Mnogi su pokušavali da pronađu pravi razlog za njegov postupak. Govorilo se da je u pitanju patriotizam, stvaralačka kriza, mazohizam, ludilo... razočaranje što ni nakon tri nominacije nije dobio Nobelovu nagradu...

Njegov američki biograf Džon Nejten govori o tome da je Mišima celog svog života želeo da umre i da je svesno odabrao „patriotizam" kao sredstvo za postizanje bolne „herojske smrti".

Istina o Mišiminoj smrti i dalje intrigira javnost. Maske koje je nosio još uvek nisu protumačene.

Bonus video:

01:14
TEHNIKA FARBANJA JAJA ZA KOJU NISTE ČULI: Brzo je i lako, a imaćete UNIKATNA USKRŠNJA JAJA

TEHNIKA FARBANJA JAJA ZA KOJU NISTE ČULI: Brzo je i lako, a imaćete UNIKATNA USKRŠNJA JAJA

(Espreso)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...

Espreso.co.rs


Adria media