MILOŠ TOMIĆ: O muzičkim traumama i najglupljim filmovima (VIDEO)
Miloš Tomić, Foto: Đorđe Popović

ESPRESO INTERVJU

MILOŠ TOMIĆ: O muzičkim traumama i najglupljim filmovima (VIDEO)

"Primetio sam da se ponekad ljudi mnogo neopterećenije, sa mnogo više urnebesne zabave, igraju sa nečim što je kao "tamo preko", sa te druge strane, jer to nisu oni"

Objavljeno:
Nikola Marković

Sa delom reditelja Miloša Tomića prvi put sam se susreo na jednom od izdanja Ring Ring festivala kada su, između koncerata avangardne muzike, prikazivani njegovi kratki filmovi "Muzički dnevnici". Nekoliko godina kasnije, na istom festivalu sam gledao i njegov prošlogodišnji rad "Muzičke traume iz detinjstva", kratki animirani film baziran na svedočanstvima ljudi koji su napustili muzičke škole i zamrzeli svoje instrumente.

Filmovi ovog plodnog autora često imaju veze sa muzikom, ali isto tako i problematizuju odnos "profesionalnosti" i "amaterizma", odnosno onoga što obično percipiramo kao "uspeh" i "neuspeh" u bavljenju umetnošću. Utoliko i nisam bio toliko iznenađen kada sam video da je na ovogodišnjem izdanju "Martovskog festivala" najavljena njegova "Radionica najglupljeg filma" - premda me je već i sama najava zasmejala i obradovala onime što sam zamišljao da je njena ideja. To je i bio povod da se sastanemo u redakciji Espresa i razgovaramo o ovoj edukativnoj crti njegovog rada.

Kako se javila ideja o radionici najglupljeg filma, otkuda baš ta tema?

Tokom doktorskih studija sam morao da držim jedno predavanje na fakultetu, i to nije bilo tako loše. Neko ko je bio tamo prisutan izgleda da se dobro zabavljao, pa me je zvao na jedan festival, i od tada sam držao 70-80 radionica po raznim gradovima. Nije to toliki novac da negde napravim kuću, ali imam osećaj da je to nešto meni lepo, uzbudljivo, što makar malo znači.

A zašto najgluplji film? Svako nešto voli i ima neki svoj stil. Ili ga gradi. Ali na neki način, pravi granice dokle ide on i njegove simpatije. A tamo negde je sve ono što mu je neukusno, odvratno i kič, što nikad ne bi probao.

Onda mi napravimo jednu igru, gde učesnici naprave dve liste stvari - onih koje jako vole i onih koje apsolutno ne vole. Po raznim kriterijumima. Glume, priče, doživljaja, boja, svega. Ali što preciznije. I onda, kad dođe trenutak da to pročitaju, jednostavno im zamenim te papiriće tako da oni najave i uvedu svaku stvar koju mrze u stilu "kad bi mogao, ja bih ovo radio". "Najviše bih voleo da..." - i onda sve te stvari koje inače nikad ne bi hteli. Potom im svi ti elementi, građa koju ne vole i nikad ne bi, postanu osnova za film.

Primetio sam da se ponekad ljudi mnogo neopterećenije, sa mnogo više urnebesne zabave, igraju sa nečim što je kao "tamo preko", sa te druge strane, jer to nisu oni. Mogu to da parodiraju, da bude preglumljeno, neukusno, i nekako uživaju u tome. A čini mi se i, kad se vrate sa "ove strane" onoga što vole, možda kažu: "pa nije ovo bilo loše, možda bih mogao da ostavim jednu rupu da nekad opet odem tamo".

Postoji i prijava za radionicu gde kandidati treba u 4-5 rečenica da objasne zašto su se prijavili. Koji je kriterijum za prolazak, šta je ono što voliš da pročitaš u aplikacijama?

Do sada još nisam imao toliko zainteresovanih, da mogu neke da škartiram. Ko god hoće, može da učestvuje. Uglavnom budu mladi ljudi.

Film je samo alibi, jer ta radionica mora nekako da se nazove. Meni je glavni cilj da nekako raskravim, otvorim te ljude, da počne da se meša sve ono što svako od njih zna, a niko drugi od nas ne zna. Ako nešto naučim ili čujem neka razna nova iskustva, meni je to kao 13. plata. Nije poenta da samo još jednom kažem šta je neka istina - to uostalom ni ne znam.

Ne bi to ni morao da bude film. Zgodna stvar je što svi nešto snimaju, glumataju, lomataju se tu ispred kamere. Postoji neka vrsta priče ili vizuelnosti, doživljaja, osećaja tih glupih sastojaka koji se pretvaraju u slike, pa onda možemo da pričamo o tome. Kako se to pretvara, šta ima kakvo dejstvo, kako da se pojača uz pomoć filmskog jezika.

Privuklo bi me da vidim da je onaj koji se prijavi osobenjak, da u nekom svom pravcu nešto dubi, van ovih stvari koje mu se serviraju. Ali s druge strane je isto tako zanimljivo da dođe neko normalniji, običniji, šta god to značilo, pa onda da ga tu prodrmaš, i da vidiš da li ima neku drugu stranu, koja se ne vidi na prvi pogled. Dođu i razni "oriđinali".... Ponekad je to samo tri-četiri sata radionice, mada je i to dovoljno da iščačkam nešto zanimljivo, posebno, u svakom od tih učesnika.

Šta se posle dešava s tim filmovima?

To je moja česta dilema - da li je na radionici važniji proces ili rezultat. Meni je nekako uvek bilo važnije da se tokom procesa nešto desi, otvori, započne, što mogu da nastave kasnije, u bilo kojoj drugoj formi. Ja volim film, ali on nije uopšte najvažnija stvar, čak ni u toj radionici. Ponekad se oduševimo rezultatima, a kasnije kad se to pušta drugim ljudima, njima je to samo glupo. U najboljem slučaju, ima neke "mađije" koja funkcioniše u toj grupi za to vreme.

Kad se ištekaju iz svega toga, da li mogu da stoje samostalno? Mogli bi, ako bih ja odredio granice - možda kroz scenario, kroz još neke elemente, da osiguram neku vrstu celine i smisla. Ma koliko izvrnutog. Ne brinem puno oko toga. Stvarno mi je važno da ti ljudi nešto dožive, probaju nešto novo.

Vratimo se na tvoj film "Muzičke traume iz detinjstva", odnosno na njegovu temu. Kako si lično izlazio na kraj sa takvim traumama, ako si ih imao?

Voleo bih da sam imao muzičke traume, ali nisam. Niko me nikad nije terao u muzičku školu. A ja sam neki malo neiživljeni muzikant, nedovoljno sistematičan.Možda su mi zbog toga muzičke škole godinama bile nekakva egzotična, romantična mesta. Naravno da sam malo razbio taj mit kroz razgovore s ljudima koji su imali te muzičke traume, mada sam i tražio neke problematične priče, koje imaju više "mesa" za film. Bile su prosto zanimljivije, sa više detalja, koje nikad ne bih mogao da smislim od onih priča koje su imale srećan kraj.

Druge traume - da, naravno da sam ih imao, i shvatam da mi je film često bio bekstvo od tih stvari koje nisam mogao da rešim u životu. Možda je to glupo, ali ima i još gorih načina da čovek pobegne od toga što mu ne ide. S druge strane, ja sa kamerom sam stvarno malo hrabriji nego bez nje. Često sam smeo da priđem bliže nekim pojavama, osobama, pomalo sakriven iza te kamere.

A kada se radi o drugim situacijama, vezanim za tvoje umetničko obrazovanje?

Imao sam traume. Ponekad baš i nisam voleo škole u koje sam išao iako sam ih birao, ali bih jako voleo nekog profesora. Često sam - i to bih savetovao svima - kombinovao 2-3-4 fakulteta. Neka zanimljiva predavanja i ljude s tih fakulteta, pa bih prema njima pravio sebi raspored. Takođe, uvek sam paralelno sa zvaničnim školovanjem imao neku svoju sobnu radionicu, gde sam nastavio da radim lo-fi sirotinjske radove, istraživanja, prikupljanja, voajerske snimke, svašta nešto što je bila druga strana tog normalnog školskog rada.

Uvek sam mogao da se vratim tome, posle nekog katastrofalnog školskog filma. Vrlo često se dešavalo da napravim, tokom tog mučnog procesa, nekih par lo-fi kućnih filmova, s puno igranja, bešnjenja ispred kamere, koji su imali mnogo veći odziv i uspeh. Makar u tom svetu lo-fi pokreta devedesetih godina.

Pre nekoliko nedelja džez pijanista Dimitrije Vasiljević je imao jedan zanimljiv facebook post o takmičenjima u muzici, koji je bio jako čitan. Njegova poenta je bila da bi trebalo ukinuti takmičenja u umetnosti i da je to loš smer u umetničkom obrazovanju. Kakvo je tvoje stanovište o toj temi?

Pročitao sam taj tekst. Pisao sam mu, poslao sam mu i film i malo smo se dopisivali. Slažem se sa njim prilično, u periodima kad nisam baš dobijao neke nagrade (smeh). S druge strane, ima neki đavo, potreba da deo tih neispunjenja začepiš nekom potvrdom. Pa čak i u toj formi nagrada. Znam da je to glupo.

Bio sam dosta puta u publici, gledajući u neverici koji film je dobio nagradu. S druge strane, bio sam i nekoliko puta u žiriju. I sećam se, na primer, da smo pokušavali da damo nagradu za najbolji eksperimentalni film. Bilo nas je troje različitih osoba, sa različitim senzibilitetima. Moj omiljeni film za drugog člana žirija je bio "nije loše, ali i ne baš nešto". Za trećeg je bilo "ako je to prvo mesto, ja odlazim". Kod svakog je bilo tako. Na kraju je prvo mesto dobio film koji je svima nama bio na 4. ili 5. mestu. To je još jedan dokaz da je sve to subjektivna stvar, vrlo često pitanje kompromisa i nekih čudnih vaganja.

Neki mali, srednji uspeh, vrsta je dovoljno optimalnog ohrabrenja da radiš i dalje i da se razvijaš nekim prirodnim putem. Da ne odustaneš misleći da to nikog ne zanima, ali opet i da ne pomisliš "koji sam ja genijalac" zbog tih nekih nagrada.

Miloš Tomić
Miloš Tomić foto: Đorđe Popović

Tvoja dva filma su prikazana na ovogodišnjem Beldocs festivalu.

"Bekstvo" je počeo kao muzički spot za komad savremene muzike Anje Đorđević za solo violončelo. Posle "Muzičkih trauma" koje su bile baš "gulaš" svega i svačega - šareno i sa 5-6 saradnika - ovde sam sve radio sam. Suzio sam se na samo dve metode, dve boje, i pokušao da u čistim, skoro asketskim uslovimam pokušavam da prenesem naboj i ritam te muzike. Ta metoda je počela kao rasklapanje velikih kutija iz kontejnera, koje sam cepao i pomerao na light boxu, praveći igru svetla i mraka. To je bilo dovoljno, uzbudljivo, i u stvari mnogo brže nego crtanje frejm po frejm. Tu metodu sam smislio uz puno rada i grešaka, i praćenja tih grešaka na light boxu poslednjih meseci. Posklednjih godina, u stvari.

Drugi film je zapravo druga sezona lepog projekta koji se zove Radiovizija, gde se spajaju kratki audio govori ili intervjui iz bogate arhive Radio Beograda, i razni animatori.

Za čiji govor si vezao svoj film?

Za priču kompozitora i pijaniste Mihovila Logara. To je jedan intervju sa radija. Nije to neka filmska priča, ali taj karakter je stvarno poseban.

Gde će još biti radionica najglupljeg filma, nakon Martovskog festivala?

Zvao me je moj drugar Ljuba iz Pančeva, koji radi tamo u Domu omladine i hoće da napravimo to tamo. Krajem maja će biti u Pančevu.

BONUS VIDEO: Espreso Live Session #3: Vukašin Đelić

(Espreso.co.rs / Nikola Marković)


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
counterImg

Espreso.co.rs


Mondo inc.