Sead Šabotić i Lea Vahrušev o filmu Blizanci satkani od sna: Režija u dvoje je pogodna za dokumentarni film
Foto: Promo

intervju

Sead Šabotić i Lea Vahrušev o filmu Blizanci satkani od sna: Režija u dvoje je pogodna za dokumentarni film

Povod za intervju sa mladim rediteljima Seadom Šabotićem i Leom Vahrušev je njihov novi, zajednički dokumentarac Blizanci satkani od sna koji će biti premijerno prikazan na ovogodišnjem Beldocsu. Autor intervjua je naš stalni saradnik Đorđe Bajić.

Objavljeno: 23:05h
  • 145

Sedamdesetominutni dokumentarni film „Blizanci satkani od sna“ u režiji Seada Šabotića i Lee Vahrušev imaće svoju svetsku premijeru novom izdanju Beldocs-a, 9. septembra 2020. godine (amfiteatar ispred Muzeja Jugoslavije, u 20 časova). Film prati grupu osuđenih lica koji izdržavaju kazne u Okružnom zatvoru u Beogradu. Mislima usmerenim na svoje supruge i decu, osuđenici preispituju svoje odluke, dok sanjaju slobodu i ponovni zajednički život sa svojim porodicama... Nastanak ovo filma podržao je Filmski centar Srbije, a o njegovom nastanku smo razgovarali sa rediteljima.

foto: Promo

Zašto ste odlučili da snimite film o osuđenim licima u Okružnom zatvoru u Beogradu i kako je protekla vaša saradnja tokom snimanja? Koje su sve pogodnosti režije u „četiri ruke“?

Lea Vahrušev: Kao neko ko radi u zatvoru nisam želela da moj završni film bude sniman u zatvoru. Moja ideja je bila da radim dokumentarac o trčanju. Ipak, čula sam jednu lepu priču, kako jedan osuđenik na posetama dočekuje svoju ženu koja je korisnik narodne kuhinje, tako što joj na posetu odnese hranu. Tada sam shvatila da u zatvoru može da se napravi priča o nečemu što nije kriminal i „lanci i katanci“. Seada sam upoznala na fakultetu i mnogo su mi se dopali njegovi raniji filmovi. Mislim da je dobro bilo što se nismo ranije znali već je ovaj film bio tačka koja nas je povezala. Prethodni film, „Suženi snovi , Repetitor u CZ-u“ sam radila sa Igorom Čokom i volim taj rad „u dvoje“. Imamo različit pristup, ali se zbog toga bolje dopunjujemo. Dok je Sead bio svaki dan tačan, precizan, određen, znao je šta se snima i kako, ja sam lutala hodnicima, slušala šta osuđenici pričaju, šta im se u tom trenutku dešava i odlučila to da snimim. Tako smo došli i do scena jedne posete i rođendana, za koje nismo znali da će se odigrati. Meni je mnogo bitno to cenjenje realnosti, zahvalnost za sadašnji trenutak, koji može da se zabeleži. Mislim da je to negde „režija u 4 ruke“, ali i sa četvero očiju, što je značajno za dokumentarni film. Ono što moram da napomenem, a što je bilo interesantno, da sam se nadala da ću kao ženski autor bolje da se približim ženama koje se pojavljuju u filmu, a Sead da se poveže sa osuđenicima, ipak na kraju se desilo da su supruge osuđenika više bile okrenute Seadu, sa njim su se dogovarale, a neki osuđenici su više bili okrenuti meni.

Kako je proteklo upoznavanje sa protagonistima, osuđenicima Okružnog zatvora? Na koji način ste im objasnili šta snimate i privoleli ih da učestvuju u projektu?

Lea Vahrušev: Presudnu ulogu imala je načelnica Službe za tretman Gorana Strahinjić koja nas je u tom prvom susretu predstavila osuđenicima. To je bilo važno, što nismo bili sami, što se pojavio neko kome veruju budući da je njen način rada sa osuđenicima fantastičan, toliko da bih zaista volela da napravim dokumentarni film o njoj. Predstavili smo ideju filma, objasnili da nas interesuje odnos koji imaju sa svojim ženama i članovima porodice, obzirom da se, iako su u zatvoru i razdvojeni od svojih porodica vrlo trude oko njih, misle na njih, brinu. Radni naslov filma, pod kojim smo i dobili sredstva od FCS-a je bio „Ljubav, u svakom slučaju“, tako da je od starta bilo jasno na koju stranu idemo. Oko dvadesetak osuđenika se zainteresovalo za učešće, ali vremenom smo shvatili da želimo da pratimo kompaktnu grupu ljudi, koji su usmereni jedni na druge, koji se jedni drugima poveravaju, dobro poznaju, smešteni u istom prostoru, takoreći „družinu“, pa smo shodno tome i izabrali aktere. Iskreno, nisam očekivala da ćemo naći toliki broj zainteresovanih osuđenika. Moram i da kažem da je, u tom prvom susretu, kada su svi osuđenici sedeli oko nas za stolom, glavni akter Jovan sedeo u dnu prostorije i nije učestvovao u razgovoru, a zatim je na kraju rekao: „Šta ćete vi tačno da snimate?“. Odgovorili smo mu da on bolje zna svoj život od nas i da će nam on sam dati odgovor na to pitanje. Dalje je Sead danima sa osuđenicima pisao scenario. Takođe, drugi po važnosti akter Nemanja, nije u startu pristupio filmu, objasnio je da nije raspoložen, bio je loše volje, a onda nas je na pola snimanja pozvao i rekao „Hoću da učestvujem u filmu, imam svašta da vam ispričam“.

foto: Promo

Ispričajte nam nešto o procesu priprema i samom snimanju...

Sead Šabotić: Prije samog ulaska u zatvor, kao jedan od autora ovog filma, morao sam da nadomjestim puno nekih „znanja“ kako bih imao prilike da se ukopim čim prije u takav način života i funkcionisanja. U tom procesu razgovarao sam i sa službenim licima ali i sa ljudima koji su imali iskustva sa snimanjem u zatvoru. Među tim ljudima se našao Božidar Kalezić koji mi je puno pomogao. Snimiti krajem 80-ih film o Vladimiru Vladu Dapčeviću u zatvoru ipak nije mala stvar. Božovi savjeti su mi pomogli da što lakše „otvorim“ osuđena lica za razgovor. S početka prvih par dana mi smo razgovarali o filmu. Potom, u mjesecima koji su uslijedili mi smo razgovarali o svemu samo ne o tome što će biti film. I mislim da je tako bilo najbolje. Sam proces je trajao dugo. Osuđena lica koja se pojavljuju u filmu, njih nekolicina su sa slobodom mogu reći scenaristi filma koliko sam i ja sam.

Koliko je celokupni proces trajao i da li je bilo traženja i nedoumica tokom rada na filmu?

Sead Šabotić: Da li je bilo nedoumica i traženja tokom rada na ovom filmu? Jeste, moralo je da bude. Mi smo se tražili do poslednjeg momenta, sve dok nismo odlučili da „zaključamo“ sliku i da film svečano ode u post-produkciju. Mislim, traženja je bilo od kad je projekat napisan. Od kratke forme do duge forme. Skraćivanje filma sa 80 na 70 minuta. Izbacivanje pojedinih likova iz same strukture itd. Mislim da je sve to normalan kreativan proces izrade dokumentarnog filma. Sve u svemu veoma mi je drago da film na kraju nije patetičan, već vrlo dostojanstven i nekako mnogo više diše iznutra nego li spolja.

foto: Promo

Tokom rada na filmu ste, siguran sam, dobro upoznali svoje protagoniste, možda se čak sa njima i sprijateljili (ispravite me ako grešim!). Da li je to olakšalo ili otežalo kreativni proces?

Lea Vahrušev: Svakako olakšalo. Iako u zatvoru radim skoro pet godina, mislim da sam tek sada, kada sam ceo dan bila sa osuđenicima, na njihovom smeštajnom prostoru shvatila zatvor i dobro ga upoznala.

Sead Šabotić: I više nego dovoljno, što se kaže. Ja se personalno jesam sprijateljio sa nekoliko njih, ako se to može reći tako. U kontaktu smo, povremeno se ispričamo. Za mene kao čovjeka, ne jednog od autora ovog filma, mnogo znači da su oni vani i da nisu u kriminalu. Da se trude da se uklope u društvo i da se vrate u neki normalan kolosjek života. Žbližavanje sa njima nisam ni ja, a vjerujem ni oni, doživio kao nešto što bi otežalo kreativan proces. Naprotiv, mislim da je upravo to doprinijelo tome da oni po ko zna koji put preispitaju svoje odluke.

Film počinje citatom iz romana Gorana Petrovića. Zašto baš taj citat i koliko on ilustruje i potkrepljuje ono što ste želeli da postignete ovim filmom?

Sead Šabotić: Za Gorana i njegove knjige sam čuo preko prijateljice koja mi je preporučila da pročitam njegov roman „Opsada crkve Svetog Spasa“. To je bio moj uvod u njegovo stvaralaštvo. Nakon te knjige pokupovao sam i ostale i vrlo studiozno sam čitao njegove knjige. Zbirku priča „Unutrašnje dvorište“, odakle je i preuzet pasus koji se pojavljuje na početku ovog filma, sam pročitao četiri puta. Književnost u mom slučaju zauzima primat u odnosu na film. Kod Petrovića se osjeća veliki uticaj Hulia Kortasara a ja bih dodao i to da je vrlo malo pisaca na našem govornom području koji su poput Mirka Kovača i Gorana Petrovića imali tu vrstu „moći“ da u nekim „strašnim“ stvarima pronađu estetiku lijepog. Sam citat s početka je preuzet iz Goranove priče „Saveti za lakši život (roman uz kafu)“ koja je sastavljan iz niza mini priča koje čine jednu cjelinu. Citat je preuzet naknadno skoro pa kada je prva verzija filma urađena. Taj opis umnogome sumira suštinu zatvorskog života. U poslednje tri rečenice sumirana je i suština ovog filma: „Zatvorskim dvorištem hodaju zatočeni blizanci satkani od sna. Van njega žive oni drugi sačinjeni od jave. Samo ruku pod ruku – čine život.“

„Blizanci satkani od sna“ (Srbija, 2020)

Režija: Sead Šabotić, Lea Vahrušev Scenario: Sead Šabotić Direktor fotografije: Milan Petković Montaža: Mina Petrović Kolor: Biljana Ristivojčević Bižić Dizajn zvuka: Antonio Andrić, Jovan Vučur Muzika: Jovan Vučur Producent: Lea Vahrušev Koproducenti: Stefan Orlandić (Living Pictures), Ivan Čojbašić (Atomic Production) &rental Produkcija: FDU Podrška: FCS, Ministarstvo pravde Uprava za izvršenje krivičnih sankcija

Bonus video:


Uz Espreso aplikaciju nijedna druga vam neće trebati. Instalirajte i proverite zašto!
Inicijalizacija u toku...
counterImg

Espreso.co.rs


Adria media