Kamion, Foto: Prinstcreen/RTS

UŽAS

AGONIJA SRPSKIH VOZAČA NA UKRAJINSKO-POLJSKOJ GRANICI SVE VEĆA: Goran i Vladimir samo žele kući, UZELI IM I PASOŠE

Goran nije želeo da tek tako napusti kolege, te im je ponudio pomoć u vidu prevoza, misleći da će sa njim brže i bezbednije stići na slobodnu teritoriju

Objavljeno: 07.03.2022. 16:21h

Gorak i težak kamiondžijski hleb za Vladimira (24) iz Čačka, Gorana (47) i još dvojicu državljana Srbije postao je još teži pre jedanaest dana, koliko je prošlo od kako su "ni na nebu, ni na zemlji", zarobljeni u međuprostoru između ukrajinske i poljske granice.

Pasoši overeni kao da su prošli prelaz, oduzeti su im od strane Ukrajinaca, sa nešto novca u stranim valutama i karticama koje više ne važe, trenutno imaju pomoć samo zemljaka koji im donosi hranu u kesama, a primopredaju vrše ispred vojske i žice između. Baš kao u logoru.

Da pomešan osećaj straha, nemoći, na momente i besa bude još intezivniji, potrudile su se okolnosti jer, kako kažu, na njih četvoricu ukrajinska vojska ne gleda nimalo prijateljski. Vozači izražavaju nadu da će naša država učiniti sve da ih što pre izbavi i pomogne im da pređu granicu, jer njihova objašnjenja, molbe i vapaji ukrajinskim pograničnim službama, da samo rade svoj posao i da su se na teritoriji njihove zemlje slučajno zatekli u doba rata, naišlo je na zid ćutnje, bez imalo empatije.

Rat ga zatekao na graničnom prelazu s Belorusijom

Goran, otac troje dece iz Valjeva, kaže da se on i njegove kolege, uz još par vozača, nalaze u veoma teškoj situaciji. Početak napada Rusije na Ukrajinu, zatekao ga je na graničnom prelazu sa Belorusijom.

- Nalazimo se na ukrajinskom terminalu, od petka, 25. februara smo tu zadržani. Pasoši su nam overeni, kao da smo izašli. Praktično smo "nestali". Rat me je zatekao na graničnom prelazu Domanovo, ka Beleorusiji oko jedan noću. Bila nam je istekla vožnja i odlučili smo da prespavamo tu pa da ujutru odemo do agencije i završimo papire. Međutim, kolega kada je otišao da pokrene sve to, nije zatekao nikoga. Ljudi koje je sreo rekli su mu - "da li ste vi blesavi, carinici su se povukli, došla je vojska na granični prelaz, ko da vam radi papire, kad je počeo rat?" Mi smo tu sačekali čitav jedan dan, ali situacija se nije promenila - započeo je on priču za medije.

FOTO: Marina Lopičić
FOTO: Marina Lopičić
FOTO: EPA/RAYNER PENA
FOTO: Prinstcreen/RTS

Na putevima kroz Ukrajinu, prema njegovim rečima, na pojednim lokacijama nalaze se barikade, kako improvizovane, tako i one od betonskih blokova. Tokom puta ka granici sa Poljskom, video je i veliki broj vozila koja dopremaju elemente do punktova. Kao sredstvo blokada na putu, nalaze se i kamioni dvojice srpskih državljana, koji su put nastavili peške.

- Videli smo da prolaze samo građevisnke mašine u međuzonu i niskonoseće prikolice sa betonskim barijerama. Oni su tu odmah prekopali put između Ukrajine i Belorusije i postavili su barikade. Naša dva kamiona koja su ostala na graničnom prelazu Domanovu, postavili su bočno kao barikade. Naše kolege su pustili peške da prođu granicu i oni su uspeli da uđu u Poljsku - priča uznemireni čovek.

Goran nije želeo da tek tako napusti kolege, te im je ponudio pomoć u vidu prevoza, misleći da će sa njim brže i bezbednije stići na slobodnu teritoriju. Međutim, ispostavilo se da su oni uspeli da se domognu Poljske, za razliku od njega.

Čitav put do granice, naši vozači su nailazili na kontrole i barikade. Nažalost, kontrole od strane Ukrajinaca, često su bile praćene tenzijom.

- Kolege sam pitao da li hoće sa nama, nisam želeo da ih ostavim, pitao sam da li imaju hrane, da li ih puštaju u prodavnicu koja se nalazila tu u blizini. Međutim, oni su odlučili da ostanu tu, i da probaju na taj način da se domognu Poljske. Nama je vojska rekla da kamione puštaju na ukrajinsko - poljskoj granici i mi smo se uputili tamo. Prošli smo pet ili šest jako nezgodnih barikada, bile su postavljene tako da veći kamioni teško prolaze kroz njih. U susret nam je došlo par kamiona koji su nam blicali, ljudi su nas upozoravali da tamo ne možemo da prođemo. Računao sam imamo ispravne papire, sve je po zakonu, nema razloga da nešto pođe po zlu. Uspeli smo da prođemo jedan deo puta, od 30-ak kilometara. Međutim, na tom delu, ima par sela i svako je imalo svoju barikadu. Žestoko su reagovali par puta, morao sam da izlazim da pokazujem papire i objašnjavam gde smo pošli - priča Goran.

Pucnjevi, vazdušna opasnost i šikaniranje

Uz lošu komunikaciju, sledeći problem na koji su nailazili, bilo je i gorivo, koje su mogli da sipaju samo po dvadeset litara. Ipak, nekako su uspeli na par mesta da natoče dozvoljenu količinu, te su kamioni sa valjevskim, čačanskim i aranđelovačkim tablicama uspeli da dođu do granice sa Poljskom. U tom trenutku su mislili da su nadomak od sigurnog, ali tek je tu započela agonija. Lišeni svih prava, bez dokumenata, jedini trenutni spas im je Srbin koji živi u obližnjem mestu, koji je venčan sa Ukrajinkom.

- U subotu je u jednom trenutku zasvirala vazdušna opasnost i krenula je pucnjava oko nas. Ispostavilo se da je jedan od vojnika bio "slabijih živaca" i pucao je na dron koji nas je nadletao. Ako dođe do granatiranja, nemamo gde da se sklonimo, to je klasični granični prelaz, nalazimo se na parkingu usred graničnog prelaza. Vodu i hranu dobijamo od jednog našeg zemljaka koji se oženio u Ukrajini. Dođemo do žice, on priđe, onda mu vojska dozvoli da dođe pet metara do nas i pred njihovim očima preuzmemo kese - opisuje nam Goran uslove u kojima se nalaze već jedanaesti dan.

Ukrajinski graničari i službenici zaduženi za bezbednost graničnog prelaza, nisu baš prijateljski nastrojeni prema njima. Na momente, prema Goranovim rečima, to prevazilazi sve mere ljudskog ophođenja.

Goran navodi da su ih pitali da li će da ratuju za Ukrajinu, a u subotu je dolazio čovek u civilu, u pratnji trojice u crnim uniformama, koji su predstavili kao bezbednjaci, nisu klasični carinici.

- Izveli su našeg kolegu, vikali su na njega, čak ga i gurali, čoveku se bukvalno tresla vilica - priča Goran i dodaje da su svesni da se nalaze u ratnoj zoni, ali ne svojom voljom.

Najveća tenzija između vozača kamiona i ukrajinskih službenika, bila je, za sada, u subotu. Kako kaže, tom prilikom je pokušao da objasni graničnim službenicima da se u Ukrajni obreo slučajno, radeći svoj posao. Na razumevanje nije naišao, ni on, ni kolege. Umesto toga, dobili su verbalne pretnje.

- U subotu je bilo jako napeto, ne mogu da kažem da sam hrabar, ali nisam ni plašljiv. Kad su napali kolegu, izašao sam napolje da vidim šta se dešava. Oni su išli i redom pretili nam da nećemo lako otići. Trudio sam se da im objasnim da smo se ovde zadesili slučajno i da samo radim svoj posao, baš kao i oni.

Na Goranovo pitanje kada će agonija da se reši dobio je kratak odgovor "ili kad pobedimo ili kad se Putin povuče".

Goran smatra da je najveći problem sa prelaskom granice to što su im kamioni puni ruske robe.

Granica sa Poljskom, tako blizu, a još uvek, tako daleko

- Inače, sve kamiondžije iz drugih zemalja nesmetano prolaze, granični prelaz non - stop radi. Samo mi, dva vozača iz Severne Makedonije, Rusi i Belorusi ne možemo da pređemo. Nemoguće je da u poljskim kamionima niko od njih nema rusku robu poput nas, odnosno, isti problem zbog koga smo mi zadržani - zaključuje on.

O reakcijama zvaničnika iz Kijeva kaže da su indirektno obavešteni iz Srbije i to iz Ministarstva saobraćaja i privrede. Kako je rekao, srpski zvaničnici u Kijevu u suštini nisu u mogućnosti ništa da urade jer im se niko ne javlja na telefonske pozive. Dodaje i to da su ljudi koji ih drže na granici, isti oni koji komuniciraju sa dva ministarstva iz Srbije.

"Da vas pustimo, pa da odete u rusku vojsku"

Goranov kolega, Vladimir iz Čačka, na put je krenuo iz Srbije neposredno pre izbijanja sukoba. Opasnost ga je zatekla usred Ukrajine. Kako je rekao, čim je čuo šta se dešava, pokušao je da se domogne sigurne teritorije.

Jedanaest dana agonije i igre gluvih telefona sa ukrajinskim službenicima na terenu, praćeni su teškim rečima i suludim objašnjenjima zašto ne žele da im vrate dokumenta i puste ih na teritoriju Poljske.

- Moja ruta kretanja je bila od Milanovca do Rostova u Rusiji. Ovde sam već jedanaest dana. Nikakve informacije nemamo, niko nam ništa ne objašnjava, i kad ih dobijemo, ona su različita. Od toga da je problem roba, preko toga da ne žele da nas puste jer bismo se mogli priključiti ruskoj vojsci. Uvreda je bilo u početku, ali sada nam se više niko ne obraća i ne prilazi nam. Uzeti su nam i pasoši, nemamo dokumenta sa kojima bismo mogli da se vratimo - priča on.

Za napad je saznao usred Ukrajine, odakle se odmah uputio ka izlazu iz zemlje. Na tom putu, poput Gorana, video je sve strahote ratnog vihora u Ukrajini.

- Informacija da je napad počeo, zatekla me je usred Ukrajine. Odatle sam krenuo ka ovoj granici, jer sam već čuo da su Rusi ušli preko Senkovke. Putem sam video dosta tenkova, vojske, nadletali su i avioni, dosta barikada, vojnih punktova gde su me zaustavljali, pitali gde idem, šta vozim. Nije bilo prijatno, ni jednostavno doći do ove granice, gde nas je tek sačekala agonija - priča Vladimir.

I žedni i gladni, bez odgovora kad će kući

Najveći problem osim bezbednosti i pitanja povratka kući, vozačima predstavlja hrana i piće. Kako Vladimir kaže, ono što dobiju trude se da rasporede da im što duže traje.

- Imamo vode i hrane tek toliko da nismo gladni i to malo raspoređujemo jer ne znamo dokle će sve ovo da traje. Prva dva dana je bilo neprijatnosti, od tada imamo samo ćutanje. Jedini odgovor koji dobijamo je "vratite se u kamion" - priča nam Vladimir i dodaje da svi kamioni prolaze, dok srpski, ruski i beloruski kamioni stoje.

I Goran i Vladimir, kao i ostala dvojica kolega, imaju istu želju - da se ova jedanestodnevna agonija što pre okonča i da se vrate kući svojim porodicama i zagrle najmilije.

(Espreso / Blic)