Ilustracija, Foto: PRINTSCREEN/RTS

tuga

CELE PORODICE JE ODNOSILA KORONA: Jezive ispovesti po bolničkim hodnicima i sobama

Cele porodice smo primali na lečenje, neke se, nažalost, cele nisu vratile kući

Objavljeno: 21.09.2021. 23:34h

Praćen sablasnim piskom respiratora, očima ispijenih pacijenata, brojkama i talasima sa monitora nad njihovim glavama... Svešću da se u ove postelje tanka linija između života i smrti. Prođoh odeljenjem kovid intenzivne nege užičke bolnice.

Prošle srede, kad situacija još bi i dobra u odnosu kakva zna da bude. Ni po jada od ovog zla ne bi bilo, dadoh sebi pravo da zaključim, kad bi svi mogli da vide...

To što ja jesam: Ženu srednjih godina, dok je medicinske sestre hrane, kako im panično otima kiseoničnu masku i vraća sebi na usta. Pod njom se sigurnije oseća. Tragediju čoveka kome život visi o koncu, a koji ne zna da mu je sin preminuo. Prokleta korona ga odnela. Neko vreme jedan do drugog su ležali. Kako medicinsko osoblje od pacijenta danima krije da mu je majka, a jedan krevet ih je u bolnici delio, istoj bolesti podlegla.

- Cele porodice smo primali na lečenje, neke se, nažalost, cele nisu vratile kući - čujem muški glas iz skafandera.

Davno je bio mart prošle godine. Od tad stotine TV izveštaja ispratih, novinskih napisa pročitah, neke i sam napisah... Naslušah se ispovesti pacijenata i medicinara. Ni približno sve to ne dočara sliku intenzivne nege u doba korone kao što je uživo doživeh. Ne glupo, pacerski, naivno, već sumanuto i bezobrazno u ovim odajama zvuče naglabanja da korona ne postoji. Da je virus kao svaki drugi, da se posledice nje svesno preuveličavaju. Posramili bi se teoretičari pred mladićem koji očajnički vodi bitku za vazduh. I javno izvinili. Najpre medicinarima u "crvenoj zoni".

foto: Printscreen

Premoreni, iscrpljeni, ali se ne predaju

Godinu i po ovo traje. Premoreni su, iscrpljeni, popadaše s nogu, ali ne daju da se potroše. Kao što se vremenom nepravedno potrošila istinska priča o njima. Herojima današnjice.

Šta bi sad dao samo da može da diše – okupira me prizor sredovečnog muškarca na aparatima. Taj balon što mu je na pocrnelom licu, objasni mi osoblje, zove se helmet i pomaže pri disanju. I ako on ne pomogne ništa drugo neće. Opet, čovek deluje smireno, kao da se od benigne bolesti leči, a ne od...

- Najteže od svega je u krajnjem stadijumu, kada više nisu za neinvaviznu ventilaciju, pacijentima objasniti njihovo stanje i potrebu da ih intubiramo. Izmrcvareni i bez snage da dišu, većinom mirno prihvate. Ne pitaju ništa. Znaju da im je to jedina preostala šansa da prežive - ispriča mi dr Danijela Božović, zamenica načelnika Odeljenja intenzivne nege Opšte bolnice Užice.

Najveći strah pacijenata sa "običnim maskama"

Preko puta prazan krevet. Iz njega su prethodni dan izneli čoveka, dva sata pošto je poslednji put pokušao da udahne. Pored pacijent priključen za kiseonik. Naoko, lakšeg zdravstvenog stanja, ali uznemiren.

- Pacijenti sa "običnom maskom" imaju najveći strah. Plaše se da ne dođu u situaciju kao oni drugi koje gledaju, sa invazivnijim vidovima ventilacije - priča mi lekarka.

Specijalizacija anestezije, nastavlja usput, teška i je odgovorna. A tek sad zvanje anesteziologa, baš kao i infektologa, kao nikad ranije izbilo je u prvi plan.

- Nama ne treba da javnost zna kakav težak posao radimo, sami smo ga birali, ovo pričam da bi se ljudi odgovorno ponašali prema svom zdravlju i vakcinisali. Sve smo mi ovo gledali i pre kovida, lečili ljude od opstruktivnih bolesti pluća, imali dosta intubiranih pacijenata u komi, raznih etiologija. Sada srećemo nešto što smo ranije retko, obostrane upale pluća sa malim, zdravim delom sposobnim za ventilaciju - kaže dr Danijela.

Ničije lice u kovid zoni intenzivne nege se ne vidi. Još marta prošle godine. Kroz vizir uočiš samo oči zdravstvenog radnika. Doktorkine liče da je zadovoljna oporavkom pacijenta od kog se upravo vraća. Kroz horsku pisku respiratora čujem je.

- Ide mu nabolje. Najveća je satisfakcija kada posle očajničke borbe za vazduh kod pacijenta dođe do poboljšanja zdravstvenog stanja, vidiš optimizam u njegovim očima i možeš sa njim normalno da komuniciraš. Veliki broj njih smo uspeli da skinemo sa ventilatora - govori ona.

"Iščupaću mu uši što mi ne dade da se vakcinišem"

Pre neki dan sin žene koja se oporavljala zvao odeljenje da posredno majci prenese rođendanske čestitke. Ona se zahvalila, otpozdravila, te prekorno prstom uperila: "Recite mu, iščupaću mu uši što mi ne dade da se vakcinišem".

- I najrođenijih ovde ima. Jednom kolegi, tehničaru, majka je danima na respitarotu. Nudili smo mu da ode na odmor, predahne. Nije hteo ni da čuje, ostao je ovde da brine o majci kao i svim ostalim pacijentima. Kod nas nećete naći nikoga ko je uzeo bolovanje, a da je bio zdrav, svi smo jedni uz druge od početka - nadovezuje se Jelena Ristović, glavna medicinska sestra užičke intenzivne nege.

Dr Danijela Božović hvali medicinske sestre sa odeljenja i anestetičare, kaže, veliki teret borbe protiv ove pošasti su izneli, rame uz rame sa lekarima. Jedna od sestara je pre neku noć, malaksala ali sa negativnim testom, došla na posao. Za deset sati treće smene dala sve od sebe. I zanemoćala pravo s Intenzivne nege otišla na Infektologiju. Odmah je hospitalizovana, priključena na kiseonik.

Pokušavaju da se opuste, ali ne vredi

Izračunala je Jelena Risitović, njene kolege i ona od početka epidemije imali su mesec dana čestito da predahnu. Koliko god se trudili da se relaksiraju teško je glave razbistriti, svačega se u njima nakupilo.

- Odem na bazen da se opustim, ali ne vredi. Na jedno uvo stalno slušam zvuk respiratora, iz drugog nikako da izbijem zvonjavu telefona, pozive rodbine pacijenata - nastavlja glavna medicinska sestra.

Korona je zaposlenima na Intenzivnoj nezi u Užicu promenila životnu svakodnevicu i van bolnice.

- Nikada ranije o poslu nisam pričala van radnog mesta. Sada je potpuno drugačije. Veliki je broj zaraženih i svako poznaje nekoga ko je oboleo, ili je sam bolestan. Telefon nam zvoni stalno, razumem ljude, brinu za svoje najbliže - ispratila me dr Božović do vrata odeljenja.

Preznojen u tri vode i mokar do gole kože skidoh skafander, masku, kapu, dva para rukavica, kaljače. U ušima mi cvrče respiratori, nikako da potmuli zvuk izbacim iz glave kroz koju defiluju prizori ljudi koji se bore za vazduh. A samo sam 20 minuta bio unutra. Kako li je tek ovim ljudima!? Meni na obraz - herojima našeg doba.

(Espreso / Blic)