ŠOKANTAN TEKST SLAVOJA ŽIŽEKA: Ovako po IZRAELCIMA još niko nije OPALIO! Nije štedeo ni SLOVENIJU!

- Ponekad slovenačka vlada učini nešto zbog čega se duboko postidim što sam državljanin Slovenije. Jedan takav trenutak dogodio se početkom ovog meseca kada je, u činu solidarnosti sa Izraelom, odlučeno (zajedno sa Austrijom i Češkom) da se zavijori izraelska zastava pored nacionalne i zastave EU na zgradi vlade. Zvanično objašnjenje bilo je da je Izrael pod raketnim napadima iz Gaze i da se mora braniti - nijedan od uobičajenih poziva na uzajamno uzdržavanje, samo jasno priznanje krivice - piše čuveni slovenački filozof levičarskog opredeljenja Slavoj Žižek u autorskom tekstu za Raša tudej.

Ali trenutna eskalacija izraelsko-palestinskog sukoba nije započela raketama iz Gaze; počelo je u istočnom Jerusalimu, gde Izrael ponovo pokušava da iseli palestinske porodice. Frustracija Palestinaca je lako razumljiva: više od 50 godina nakon šestodnevnog rata 1967. godine oni su zaglavljeni na Zapadnoj obali u nekoj vrsti limba, bez identiteta, izbeglice u svojoj zemlji.

Ovo produženje je u interesu Izraela: oni žele Zapadnu obalu, ali ne žele da je direktno pripoje, jer bi na taj način Palestince koji tamo žive morali učiniti izraelskim građanima. Dakle, situacija se samo vuče i povremeno je prekidaju pregovori koje je palestinski učesnik savršeno opisao: obe strane sede na suprotnim stranama stola sa picom u sredini i dok pregovaraju o tome kako da podele picu, jedna strana neprestano jede svoje delove.

Kada je Hamas u znak solidarnosti sa protestima Palestinaca na Zapadnoj obali počeo da lansira rakete protiv Izraela, ovaj čin (koji bi trebalo osuditi) mogao je poslužiti kao savršeno tlo za Netanjahua da stekne političke poene: istinski očajnički protest protiv izraelskog etničkog čišćenja postalo je još jedan sukob Hamasa i Izraela, pri čemu je Izrael samo odgovorio na raketne napade. Ali Netanjahu je morao priznati da su građanski nemiri u Izraelu veća pretnja od raketa iz Gaze. Osudio je „anarhiju“ jevrejsko-arapskog nasilja u gradovima širom Izraela.

Jedno od žarišta protesta je izraelski grad Lod, jugoistočno od Tel Aviva, sa jakim palestinskim prisustvom. Gradonačelnik Loda opisao je događaje kao „građanski rat“. Bande sa obe strane terorišu pojedince, porodice i prodavnice, sve do direktnog linča.

„Krajnje desni Jevreji, Izraelci, često naoružani pištoljima i delujući pred očima policije, preselili su se ove nedelje u mešovita područja. U porukama koje je delila jedna mrežna jevrejska suprematistička grupa, Jevreji su pozvani da pohrle u Lod. ‘Ne dolazi bez ikakvog instrumenta za ličnu zaštitu’, glasila je jedna poruka “, izvestio je u subotu Gardijan. „Amir Ohana, ministar javne bezbednosti, podstakao je kritike, izjavivši u sredu da građani koji poštuju zakon nose oružje i tako pomažu vlastima. Komentar je dao nakon što je osumnjičeni jevrejski naoružani napadač optužen za ubistvo Arapina u Lodu. Ministar je, bez iznošenja dokaza, rekao da je to bilo u samoodbrani“.

Najopasniji aspekt situacije je što se izraelska policija čak i ne pretvara da deluje kao neutralni agent zakona i javne bezbednosti; navodno su aplaudirali krajnje desničarskoj jevrejskoj rulji koja je mahala izraelskim zastavama u Lodu.

Ukratko, vladavina zakona u sukobu u Izraelu, barem za njegove palestinske građane - prepuštena je sama sebi; ne mogu se obratiti nijednoj višoj agenciji koja bi intervenisala kada ih napadnu. Ova skandalozna situacija samo je posledica onoga što se u Izraelu događa poslednjih godina: otvoreno rasistička ekstremna desnica (koja želi da utvrdi ono što oni nepristojno nazivaju izraelskim „punim suverenitetom“ nad Zapadnom obalom i tretiraju Palestince koji tamo žive kao nepoželjne uljeze) sve se više prepoznaje kao legitiman i postaje deo javnog političkog diskursa. Ovaj rasistički stav je uvek bio faktički temelj izraelske politike, ali nikada nije javno priznat; to je bila samo tajna - iako svima poznata - motivacija izraelskih političara čiji je javni zvaničnik uvek bio (bar donedavno) rešenje dve države i poštovanje međunarodnih zakona i obaveza.

Sad kad se ova fasada poštovanja zakona raspala, nije dovoljno reći da je stvarnost koju sada vidimo pozadina istine koju gledamo sve vreme. Pozadina je od suštinskog značaja; obavezuje nas da postupamo na određeni način - tako da se bez pozadine menja i način na koji delujemo. Udaljenost između javnog nastupa i mračne stvarnosti koja stoji iza njega omogućila je Izraelu da se predstavi kao moderna pravna država za razliku od arapskog verskog fundamentalizma, ali ovim javnim prihvatanjem verskog fundamentalističkog rasizma, Palestinci su sada sila sekularne neutralnosti, dok se Izraelci ponašaju kao verski fundamentalisti.

Širi kontekst ove eskalacije događaja u Izraelu čini celokupnu sliku još mračnijom: prvo u Francuskoj, a zatim u SAD, značajna grupa vojnih oficira i penzionisanih generala objavila je pisma u kojima upozorava na pretnju nacionalnom identitetu i načinu života svojih zemalja. U Francuskoj je pismo napadalo toleranciju države prema islamizaciji, a u SAD-u su upozoravali na „socijalističku“ i „marksističku“ politiku Bajdenove administracije. Mit o depolitizovanom karakteru oružanih snaga je razbijen: znatan deo vojske podržava nacionalističku agendu. Ukratko, ono što se sada događa u Izraelu deo je globalnog trenda.

Ali šta ovo znači za jevrejski identitet? Kao što je rekao jedan od preživelih holokausta, „U prošlosti je antisemit bio osoba koja nije volela Jevreje; sada je antisemit osoba koju Jevreji ne vole“. Naslov nedavnog dijaloga o antisemitizmu i pokretu bojkota, otuđenja, sankcija (BDS) u časopisu Der Spiegel bio je: „Ver Antisemit ist, bestimmt der Jude und nicht der potenzielle Antisemit“ („Jevrejin, a ne potencijalni anti- semit, određuje ko je antisemit “). OK, zvuči logično; žrtva treba da odluči o svom statusu žrtve, tako da u istom smislu koji ovo važi za ženu koja tvrdi da je silovana trebalo bi da važi i za Jevreje. Ali ovde postoje dva problema: (1) Zar isto ne bi trebalo da važi i za Palestince na Zapadnoj obali, koji bi trebalo da utvrde ko im krade zemlju i oduzima elementarna prava? (2) Ko je „Jevrejin“ koji određuje ko je antisemit? Šta je sa prilično brojnim Jevrejima koji podržavaju BDS ili koji makar sumnjaju u politiku države Izrael na Zapadnoj obali? Nije li implikacija citiranog stava da, iako empirijski Jevreji, oni u nekom „dubljem“ smislu nisu Jevreji, zar nisu su izdali svoj jevrejski identitet? (Jednom su me svirepo napali kao antisemita jer sam samo koristio izraz „Jevreji“ ...)

Italijanski istoričar Karlo Ginzburg predložio je ideju da sramota za svoju zemlju, a ne ljubav prema njoj, može biti istinski znak njene pripadnosti. Vrhunski primer takve sramote dogodio se 2014. godine kada su stotine preživelih iz Holokausta i potomaka preživelih kupili oglas u subotnjem Njujork tajsmu osuđujući ono što su nazivali „masakrom Palestinaca u Gazi i tekućom okupacijom i kolonizacijom istorijske Palestine.”

"Uznemireni smo ekstremnom, rasističkom dehumanizacijom Palestinaca u izraelskom društvu, koje je dostiglo groznicu", navodi se u njihovoj izjavi.

Možda će danas neki Izraelci skupiti hrabrosti da osete sramotu zbog onoga što Izraelci rade na Zapadnoj obali i u samom Izraelu - ne, naravno, u smislu srama što su Jevreji, već, naprotiv, zbog osećaja sramota zbog onoga što izraelska politika na Zapadnoj obali čini najdragocenijem nasleđu samog judaizma.

Bonus video:

(Espreso/RT)