Adligat u proseku godišnje primi između 250 i 300 hiljada bibliografskih jedinica i predmeta!, Foto: Privatni arhiv

3. nastavak

TEŽAK RAD I ČISTO SRCE SE PREPOZNAJU U CELOM SVETU: U Adligat se GODIŠNJE slije 250 hiljada knjiga iz CELOG SVETA

Prvi put sam dobio skoro celu tuđu biblioteku kada se moja tetka, sestra moje majke, Dušica Vuković preselila u London

Objavljeno: 13.12.2020. 19:05h

Ukazala se jasna potreba da se institucija o kojoj maštam stara o zaostavštinama ne samo moje, već i drugih porodica i ja sam taj odgovorni zadatak shvatio ozbiljno. To je bio preloman trenutak, a ostalo je istorija. Od tada do danas preuzeli smo materijale iz 400 zaostvaština, 60 legata i biblioteke 20 institucija, kaže u razgovoru za Espreso.co.rs Viktor Lazić, osnivač i predsednik Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat", kao i Muzeja srpske književnosti, Muzeja knjige i putovanja i Biblioteke Lazić koje posluju u okviru Udruženja. Član je Udruženja književnika Srbije.

Knjige su sada počele i da vam same stižu. Neki od najintrigantnijih i najvećih ljudi s naših prostora zaveštali su vam svoje biblioteke i cele radne sobe. Kako je zapravo počelo kreiranje svojevrsnih mini legata u okviru Adligata? Ko je bio "nulti pacijent"?

foto: Privatni arhiv

- Prema porodičnom predanju, „nulti“ pacijent je bio Laza Telečki (1841-1873), prvi srpski profesionalni glumac i naš dalji rođak. Deo njegove biblioteke završio je u rukama moje porodice, ali je tokom ratova najveći deo tog materijala nastradao. Sigurno da je još ljudi ostavljalo svoje zaostavštine i mojim precima, mada bi to trebalo da bude predmet posebne studije.

Prvi put sam dobio skoro celu tuđu biblioteku kada se moja tetka, sestra moje majke, Dušica Vuković preselila u London. To je bilo 1995. godine, kada sam imao samo deset godina, ali sam već u porodici važio za dete kome umesto igračaka samo treba dati knjige, i ja ću biti miran i sa njima se zabavljati danima.

foto: Privatni arhiv

Možda je sam Bog uredio da porodični prijatelj bude Miodrag Živanov (1928-2000) najznačajniji srpski bibliograf XX veka i višedecenijski načelnik bibliografskog odeljenja u Narodnoj biblioteci. „Čika Mile“ bio je za mene dobroćudni deka koji mnogo toga zna i koji jedini ozbiljno shvata posvećenost upornog desetogodišnjaka knjizi i popisima knjiga. Njegov stan je bio u stotinama hiljada bibliotečkih kartona (kasnije sam saznao da ih je na miliona prepisao ili otkucao svojom rukom, u doba bez kompjutera). Pričao mi je dogodovštine sa obilazaka stotina, možda i hiljade biblioteka širom sveta, od Beča do Moskve, od Hilandara do Krakova, koje je pohodio kako bi u njima pronalazio srpske knjige. Tako je stvorio Srpsku bibliografiju, grandiozno delo srpskog bibliotekarstva kakvo nemaju mnogo veći narodi, zapravo najbolji popis svih knjiga objavljenih u Srbiji, o Srbiji i Srbima ili na srpskom jeziku u periodu od 1868. do 1944. godine. Kada je preminuo imao sam petnaest godina, a nemnogo kasnije njegova supruga, Dragoslava Živanov, poklonila mi je celu njegovu biblioteku. Bilo je to više hiljada knjiga, prva takva donacija u mom životu. Te knjige su mi poklonjene bez ikakve obaveze, a ja sam vremenom od njih formirao legat koji se danas nalazi u Adligatovom Odeljenju obrade, tj. tamo gde se najviše radi sa knjigama, kako bi omiljeni, dobroćudni ali strog profesor uvek bio sa nama.

foto: Privatna arhiva

Drugu sličnu donaciju sam dobio već naredne godine. Kada mi je bilo 16 godina, preminuli su roditelji mog razrednog starešine u srednjoj školi, profesorke Svetlane Gradinac. Ona je već uveliko znala za moju strast prema knjigama i poklonila mi je biblioteku svojih roditelja koja se nalazila u Somboru. Tu je takođe bilo nekoliko hiljada knjiga i prvi put sam se suočio sa logističkim izazovom, kako ih dragocene materijale dovesti iz drugog dela zemlje.

foto: Privatni arhiv

Ova dva slučaja su mi otvorila oči, a za njima su se ređali drugi. Ukazala se jasna potreba da se institucija o kojoj maštam stara o zaostavštinama ne samo moje, već i drugih porodica i ja sam taj odgovorni zadatak shvatio ozbiljno. To je bio preloman trenutak, a ostalo je istorija. Od tada do danas preuzeli smo materijale iz 400 zaostvaština, 60 legata i biblioteke 20 institucija.

foto: Privatna arhiva

Knjige vam stižu i iz inostranstva, kako je moguće da veliki svetski umetnici, prevodioci i pisci žele da baš vi nastavite da se starate o njihovim privatnim biblioteka?

foto: Privatni arhiv

- Kultura i ljubav su zarazni, a udruženi u ljubav prema kulturi, kulturu u ljubavi čine magnet koji privlači kvalitetne ljude. Cilj stvaranja jake i stabilne institucije koja spašava, promoviše, čuva kulturne vrednosti, a ne pada u ralje politike i predrasuda, ne zavisi od volje državnih činovnika, ne pada u zamke birokratije i uranilovke, svima je razumljiv, naročito u svetu u kojem se isuviše lako vrhunske vrednosti bacaju u blato ili zloupotrebljavaju.

foto: Privatna arhiva

Dobar cilj i kvalitet, težak rad i čisto srce ljudi instinktivno prepoznaju od džungli Sumatre do klubova bibliofila u Njujorku.

foto: Privatna arhiva

Adligat ima razgranatu mrežu prijatelja, članova i predstavnika na šest kontinenata. Pa ipak, često smo i sami iznenađeni uticajem koji imamo u svetu. Recimo, nama se obratila udovica Petera Urbana, najznačajnijeg nemačkog prevodioca za slovenske jezike, sa jednom od najznačajnijih zbirki knjiga o Čehovu na celom svetu i poklonila nam njegov legat sa 15.000 knjiga! Još je zanimljivija priča o Karl Hancu Grosmanu, značajnom nemačkom političaru, savetniku gradonačelnika Hamburga i prijatelju Gintera Grasa, koji je Adligatu testamentom, zato što je o nama čitao u nemačkim medijima, zaveštao svoju zbirku filatelije i biblioteku sa mnoštvom Grasovih posveta i retkih izdanja. Porodica je čak osporila testament, ljubomorna zašto tako vredna zbirka koja ima i veliku materijalnu vrednost, odlazi nekim strancima. Ali je gospodin Grosman svoj testament dobro zaštitio, postavio je izvršioce njegove poslednje volje koji su dve godine vodili odgovarajuće pravne postupke i o legatu nas obavestili tek kada su postala pravosnažna sva rešenja. Nedavno su nam se obratili sa Okinave, sa ponudom da preuzmemo legat jednog od najslavnijih japanskih karatista... U Austriji jedan intelektualac i izdavač, Herbet Štarmuler, svake godine održava skupove na kojima predstavlja rad Adligata bibliofilima, bibliotekarima, antikvarima i piscima. Do sada je za nas sakupio čak 50.000 knjiga i u toku je otvaranje posebnog ogranka Adligata u Beču.

foto: Privatna arhiva

Može li se izdržati ovakav priliv?

foto: Privatna arhiva

- Adligat u proseku godišnje primi između 250 i 300 hiljada bibliografskih jedinica i predmeta! To je više od 1.000 jedinica dnevno po radnom danu! Zato mi se često čini kao da upravljam ekipom bibliotečko-muzejskih supermena. Da ilustrujem činjenicama: samo u ovom novembru primili smo na poklon oko 40.000 knjiga, dok smo 12.000 poklonili drugim institucijama. Verujem da nam je kroz ruke, samo u toku ovog jednog meseca, prošlo najmanje 70.000! Sve to je uradio tim od jedva petoro ljudi, sa još nekoliko volontera i honorarnih saradnika! To je nadčovečanski napor, ali je moguć zato što kod nas rade samo posvećenici, ljudi koji razumeju i vole svoj posao svom dušom, koji znaju značaj svega što radimo, kojima se ni posle 15 teških radnih sati ne ide kućama.

foto: Privatni arhiv

Povremeno se događalo da zaposlenje i u našem muzeju traže ljudi preko veze. I ja sam uvek prihvatao. Svi odreda su odustajali – neko posle pola sata, neko posle najduže tri dana. Poznata je izreka: „Pronađi posao koji voliš i nećeš morati da radiš ni jednog dana svog života!“

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Dejan Katalina)