Zemunac, novinar, karatista, muzičar... Ljubiša Ivanović, Foto: Ilustracija/Espreso.co.rs

KO SAM JA - LJUBIŠA IVANOVIĆ

ŠAKE OVE SRPSKE TV ZVEZDE BILE SU SMRTONOSNO ORUŽJE, A NIKO NE BI REKAO: Ljubiša je čovek PREPUN TAJNI! (VIDEO)

Nova emisija portala Espreso.co.rs "Ko sam ja" otkriva vam sve o Ljubiši Ivanoviću, novinaru i voditelju emisije "Usijanje" na Kurir TV-u

Objavljeno: 15.11.2020. 20:05h

Ljubiša Ivanović, urednik i voditelj emisije Usijanje na Kurir TV, bavi se novinarstvom 22 godine, radio je na radiju, u dnevnim listovima, nedeljnicima, portalima i televiziji. Dakle, može se reći da je medijski zaokružen.

Proputovao je svet, uglavnom se bavio politikom, nacionalnom i spoljnom, ali i ekonomijom i društvenim temama u manjoj meri. Sretao je različite šefove država i vlada, ministre, pisce, a posebno neguje kontakte sa vodećim urednicima na BBC, a mi smo u emisiji "Ko sam ja?" pokušali da otkrijemo nešto više o ovom neverovatnom čoveku.

Kako je sam rekao na početku razgovora, ne bavi se sportom iako je nekada bio aktivni sportista, ne svira često gitaru, iako je nekada imao svoj bend, pa smo ga pitali šta se desilo?

- Što se sporta tiče, ja sam se sportom bavio kada je to bilo najvažnije, moja ambicija nije bila da budem profesionalni sportista, ambicija mojih roditelja je bila da budem zdrav dečak i to je bio razlog što sam se bavio sportom u kom sa ja i ostvario neke uspehe. Trenirao sam karate u KK Mladost u Zemunu, dogodilo se da sam ja bio jako dobar u jednoj tehnici u svojoj generaciji i trener je odlučio da ja učestvujem na Saveznom takmičenju Jugoslavije u borbama, Ja se nisam dobro osećao u toj ulozi, jer mi karate kao sport u borbi nije lep, kao što mi nijedna borba ustvari nije lepa. Ja sam uživao u katama i u tome sam bio dobar, ali nisam bio najbolji, bio sam drugi najbolji i trener je poslao Igora koji je bio bolji, a ja nisam nikako želeo da se bavim borbama i tu je sve i počelo da jenjava, ali ono što je sport trebalo da znači za mene je savršeno odradio, tako da ne žalim ni za čim.

A muzika, gde je tu zapelo?

- Nije nigde zapelo, ja sam učio klasičnu gitaru u školi Jovana Jovičića i naravno kad ste tinejdžer onda imate dva poriva. Prvi je da maštate da ćete jednoga dana izaći na Vembli, na veliku scenu, da ćete biti sjajan muzičar i da će 100.000 ljudi tu doći samo zbog vas. Naravno, kao i mnogi dečiji i mladalački snovi koji su se nekima i ostvarili, moj se san nije ostvario, ali je opet gitara odigrala vrlo značajnu ulogu u kulturnom obrazovanju i ono što je za tinejdžere jako bitno, to je bilo jedno od glavnih sredstava za osvajanje devojaka, tako da sam zadovoljan i time. Danas više nemam puno vremena, žao mi je zbog toga, ali gitara vam je kao plivanje, kada je uzmete u ruke i posle 5 godina vi ste manje više uhodani...

foto: Aleksandra Čolić

U šoping kaže da ne ide, ali zato knjižare ne zaobilazi...

- Pre svega idem u šoping, ali samo kad mi nešto treba. Dakle, ako su mi pukle cipele naravno da ću otići u šoping, ali ne idem da razgledam izloge, ne idem da isprobavam puno stvari, ako idem po cipele idem po cipele, ne vraćam se sa cipelama i košuljom, tako da idem u šoping kao kad idete u supermarket. Treba vam ulje i šećer idete po ulje i šećer i to je to. E, ali knjižare su nešto drugo. Ja sam strastven čitač, jako volim da čitam, uživam u tome, bez puno stvari u životu mogu, ali bez knjige ne mogu, a izdavačka delatnost uprkos svim krizama i nedaćama današnjeg sveta je vrlo živahna i uvek ima šta da se pronađe, kako od novih, savremenih autora tako i od klasika i nekih dela koje ste u životu zaobišli iz različitih razloga. Obično jer određena dela traže određenu zrelost da biste mogli da ih čitate.

Prošli ste svet, pričali sa mnogim šefovima vlada, šta je vaše najveće dostignuće u novinarstvu?

- Ne mislim da je najveće dostignuće u mom poslu neki konkretan susret, niti nekakav konkretan novinarski poduhvat, sveukupno je to jedno veliko iskustvo i jedan poduhvat kojeg se ja ne stidim. Ono što ja smatram najvećim uspehom jeste što se ne stidim ničega što sam uradio i još mi se nije desilo da uradim nešto čega bi me bilo sramota ili nešto što bi neko mogao da izvuče za godinu, dve, pet, deset i kaže "pogledajte šta je ovaj čovek uradio". To mi se još nije desilo i nadam se da mi se neće ni desiti.

Iza sebe ima dva romana, "Gresi zlatnog sveštenika" i "Kastrove tajne američke veze". Oba romana su istoriografije, a trenutno piše i treći roman koji je fikcija i zvaće se "Sasvim porodična izdaja", otkud fikcija?

- Ne znači da neće biti i treća istoriografija, već ja razmišljam o još jednoj knjizi ili romanu jer me fascinira ličnost Salvadora Aljendea, predsednika Čilea, koji je zbačen u vojnom udaru, koji je spektakulran lik i to zbog čega je on zbačen u tom udaru je posebno interesantno za razumevanje latino-američke istorije koja mene interesuje, ali na stranu to, ja uslovno rečeno ne verujem u fikciju jer i najgrublja fikcija se hrani nekim ličnim iskustvom, koje ne mora nužno da bude moje, ali lično u smislu neposrednog doživljaja nečijeg iskustva tako da je tu tanka granica i taj roman fikcija, koji bi trebalo da se zove "Sasvim porodična izdaja" se hrani ličnim iskustvima i zašto da ne, hteo bih da se okušam i u toj formi.

foto: Printscreen

Vi ste zapravo i trebali da budete rođeni u Čileu, otkud to?

- Da, moj otac je trebalo da dobije službu u Čileu i to u vreme Salvadora Aljendea, međutim, tada je došlo do tog prevrata, taj posao se nikada nije realizovao i ako je on već učio španski i spremao se da ode na službu u Čile, ali Jugoslavija nije imala dobre odnose sa Pinočeom koji je svrgnuo Aljendea vojnim udarom, i onda sam se razmišljao "Bože, zamisli da smo otišli tamo, ja bih bio rođen tamo, španski bi bio praktično maternji jezik i to je jedan od razloga, nije ni prvi ni glavni, ali jedan od razloga zašto sam odlučio da uslovno rečeno pod stare dane, u zreloj dobi, naučim španski jezik.

Da li su Zemunci zaista zadrti ljudi?

- Jesu! Jesu, zadrti su Zemunci, ali ja tu zadrtost ne posmatram kao nešto maligno, kao nešto što je njihov hendikep, naprotiv, Zemunci vole Zemun, oni vole malo pretenciozno da kažu da se Zemun ili voli ili ne poznaje, čitaj - onaj ko ga upozna će morati i da ga zavoli. Ne mislim da je to nužno tako, ima jako puno Zemunaca koji ne poznaju Zemun, a vole ga, tako da to nije recept. Ali da, Zemun je mesto na kom se ja dobro osećam, Zemun je sredina, mi volimo da kažemo da je grad, vrlo često predsednika zemunske opštine nazivaju gradonačelnikom, on je jedan centar koji je uslovno rečeno sam sebi dovoljan, imamo sve što nam je potrebno, nema nikakve potrebe da se prelazi reka, osim za otići na stadion Zvezde ili Partizana ili u narodno pozorište.

foto: Aleksandra Čolić

Kada bi mogao da se vrati u prošlost, šta bi poručio mladom Ljubiši?

- Duško Trifunović je napisao svojevremeno pesmu o svojim greškama i o tome kako je ponosan na sve svoje greške. Greške su važne, kao i uspesi, tako da...da li bi nešto promenio? Svakako da bi, ali nisam siguran da bih se formirao u ličnost u profesionalnom smislu, kakva sam, da te greške nisam u životu napravio, tako da su greške dobra stvar. Treba dopustiti sebi da pogrešiš, kako bi između ostalog i spoznao greške.

Da li se više nauči iz uspeha ili iz neuspeha?

- Uči se podjednako, onaj ko hoće da uči, onaj ko neće da uči, neće naučiti ni iz svojih blistavih uspeha u kojima najčešće on sam nije ni doprineo.

Kada ste bili najbliže tome da osustanete?

- Odustajao sam puno puta u životu od različitih stvari, nekada sa dobrim razlogom, nekada bez razloga, ali ni odustajanje kao ni upornost nije nužno mana. Prosto, ako vam nešto ne ide treba to napustiti pa šta god da je, ako vam se ne dopada zemlja u kojoj živite - pa idite, svet je otvoren, idite tamo gde vam je bolje. Čoveku je dom tamo gde mu je dobro, isto to važi i za posao i za bilo šta drugo što u životu radite.

Koja je vaša omiljena porodična tradicija?

- Kada moji prijatelji hoće da se šale samnom, onako da me pecnu, kažu da sam ja papučar, dobro - ja ne prihvatam to kao nešto rđavo, pre svega zato što je to tačno. Ja jesam papučar, duboko porodičan čovek i u tom smislu sve što čini jednu porodicu, a to pre svega čini zajedništvo, provođenje vremena sa članovima porodice, slavljenje praznika, rođendana, bilo čega što ljudi obeležavaju, mene to čini zadovoljnim. Ne smeta mi to, ima ljudi koji ceo život beže od kuće, ja ceo život bežim kući.

Da li je neznanje zaista blagoslov?

- Može da bude, zato što znanje može da bude uznemirujuće, ja lično mislim da je to dobro, mislim da to pomaže ljudima da budu bolji ljudi jer ako se ti ne uznemiriš ni oko čega i tebe ništa ne dotiče... ne bih voleo da mi sudbina bude u tvojim rukama, ali da li je shodno tome neznanje nešto što ja preporučujem ljudima da se na to oslone, onda apsolutno ne. Znanje oplemenjuje, znanje priža čoveku širinu, daje mu instrumente da pre svega bolje razume svet oko sebe, ono što mu se dešava, pa onda shodno tome i da deluje, ali da li ima ljudi koji ne znaju mnogo toga i da su zbog toga bezbrižni - apsolutno ima, gledam ih manje više svaki dan.

Koja je najinspirativnija osoba koju ste upoznali?

- Ako govorimo recimo o novinarstvu, što je moja vokacija, recimo da su mi posebno prijali razgovori sa Džonom Simpsonom iz BBC-a i danas posle 55 godina je na BBC-u, on je idalje vrlo aktivan kao kakav mladić, čovek vrlo širokih shvatanja, čovek koji je razgovarao sa najznačajnijim ljudima naše epohe, odnosno njegove epohe, i koji je idalje gladan novih susreta, znanja. Pritom je vrlo blag, zna da postavi uslovno rečeno, neugodno pitanje, mada neugodnih pitanja nema, postoje samo neugodni odgovori, i da pleni svojom pojavom, svojim savetima i skromnošću uprkos tome što je jedan od najvećih živih novinara današnjice. Ima tu i drugih ljudi, ako bi krenuo u nabrajanje sasvim sigurno vi se ogrešio o nekoga...Vida Ognjenović, Filip David kada govorimo o književnosti, pokojni Velibor Vasović kada govorimo o sportu, Aleksandar Kvašnjevski koji je bio predsednik Poljske, kada govorimo o politici, čovek me je razoružao za tri minuta u Rimu 2008. godine, i dan danas ne prestajem da razmišljam o stvarima koje je on meni izgovorio, praktično stajajući tu uz naš sto, replicirajući nešto što sam ja rekao. Tako da ima puno ljudi koji su me inspirisali na različite načine.

Da neko ima samo jedan dan da provede u Beogradu, šta biste mu savetovali?

- Savetovao bih ga da ako nema prave Beograđane uz sebe, odmah okrene taksi na aerodromu i ode iz Beograda.

foto: Printscreen

Koja je najvažnija stvar koju ste naučili u školi?

- Najvažnija stvar koju sam naučio u školi je da...čitam. Čitanje je ono što je trajna vrednost iz koje proizilaze sva znanja kojima sada raspolažem.

Kako bi po vašem mišljenju mogli da se poboljšaju mediji?

- Mislim da medije ne treba popravljati, mediji su refleksija društva, kakvi smo mi takvi su nam mediji. Nisu oni nekakva odmetnuta sila, ako ne valjamo mi, neće nam valjati ni mediji - ali to smo mi.

Kada menjate temu?

- Ja se trudim da kada razgovor ide u pravcu koji meni ne leži, što ne znači da je beskoristan, ali kada meni ne leži da pokušam da promenim temu jednom, drugi put se ućutim, treći put odem.

Šta svet treba da zna o Ljubiši Ivanoviću?

- Ne smatram da novinari nužno treba da budu vest, ja sam skroman čovek, smatram da oni ljudi do kojih je meni stalo izuzetno, znaju sve što treba da znaju o meni, ostali neka se zainteresuju, neka istražuju, to je proces koji može da bude i uživanje.

Bonus video:

(Espreso.co.rs)