Tragična priča Beogradskog beskućnika, Foto: EPA / MAST IRHAM

teret života

PRIČA O BEOGRADSKOM BESKUĆNIKU: Njemu je slučajan susret sa ovom ŽENOM promenio život i to je LEKCIJA svima nama!

I mislio se kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo, kao ni genetiku, niti bolesti koje ta genetika nosi, niti težinu sudbine koja nam je namenjena

Objavljeno: 19.09.2020. 17:25h

Mnogo je tragičnih ljudskih sudbina, ali kada vam život nameni barem tračak sreće, onda stvari postaju koliko toliko podnošljive. Priča ovog Beograđanina nije toliko svetla, osetio je sav teret života, ali se ne završava tako tragično kako bi se i naslućivalo kada neko postane beskućnik.

Psiholog Vladimir Đurić često objavljuje na Fejsbuku emotivne priče, a ova kida svako srce i vraća veru u dobrotu. A njegova priča glasi ovako:

"Za ovih petnaest godina koliko sam u Medicini prisustvovao sam brojnim fascinantnim prizorima. Doduše, fascinantno lepim I još fascinantnije ružnim… Uspešnim i neuspešnim porođajima. Uspešnim i neuspešnim reanimacijama. Uspešnim i neuspešnim pokušajima suicida. Uspešnim i neuspešnim poslednjim udisajima.

Međutim…

Ništa na mene nije ostavilo toliki utisak kao jedno najobičnije popodne, u vreme posete, u „Ludnici“ na kraju grada…

Malena soba, maksimalno sređena za srpske uslove, uredna po hirurškim a kamoli psihijatrijskim standardima, čiste zavese, jedan bolnički krevet, jedna stolica, jedna komoda sa nekoliko prastarih ruskih klasika i pozajmljenim prekjučerašnjim večernjim novostima, u potpunoj diskrepanci, sa tek donešenim bananama…

Domaćin obrijan i uredno podšišan, u pidžami, nasmejan… Muškarac i žena u gospodskoj garderobi, zabrinuti, u poseti…

On srećan što mu je neko došao u posetu…“čak i na ovakvo mesto“…i što je to neko „njegov“… Oni rastuženi i zabrinuti što vide samo senku svog Druga iz gimnazije…

Druga, koji je jednom bio tako lep, tako mlad i zgodan, poletan i nesalomiv, inteligentan, sa svim peticama, kapacitet i potencijal… Uvek raspoložen i nasmejan…

Sve do II godine ETF-a…kada je počeo da traži neku čudnu simboliku i povezanost u brojevima i formulama i da ima utisak da se tu nalazi neka posebna poruka za njega.

I kada je paranoidna shizofrenija počela da ostvaruje svoje zloslutne ciljeve zapisane u njegovoj nesrećnoj genetici. I kada je prvi put hospitalizovan na psihijatriji, na odeljenju za agitirane pacijente. Pa ubrzo i drugi. Pa za tili čas i dvadeset i drugi put…

Druga koji je uskoro počeo da propada sveobuhvatno, telesno i psihički. Druga koji je za dvadeset godina lečenja postao samo senka, samo ljuštura prethodnog sebe. Sećanje na mogućnost da bude srećan.

I Druga koji je bio toliki baksuz da pored sve muke na kraju ostane i bez majke koja se jedina brinula o njemu, hranila ga, kupala, oblačila i „terala“ da pije lekove. Jedine osobe koja ga je jednom rečju volela. (Svi su se doduše i čudili kako je toliko izdržala sa mukom najvećom od svih, osuđena na svakodnevno gledanje bolesnog sina)

I koji je potom vrlo brzo završio na ulici, kao beskućnik, bez hrane i još važnije bez lekova. Ali druga koji je ipak jednog jutra imao taman tolišno sreće da ga Žena (koja je upravo u poseti) slučajno sretne u Tašmajdanskom parku na klupi sa dve kese, tadašnjom celokupnom imovinom, bradom od dve godine i kosom neopranom barem jednu i da mu ponudi delić kifle, koji joj je bio previše što i inače radi, kada vidi nekog manje blagoslovenog.

I da u trenu prepozna njegove oči i ožiljak na arkadi sa maturske ekskurzije u Budimpešti kada ju je branio od onog pijanog slepca iz četvrtog tri što je kasnije postao ministar. I da se šokira, potpuno zamrzne, doduše na rekordno kratak vremenski period za takvu spoznaju, a da se još brže motiviše.

Da organizuje odeljenje. Da telefoni zazvone. Ipak je ona bila predsednik odeljenske zajednice u tom odeljenju, a to odeljenje je bilo čuveno u celom Beogradu, po svemu dobrom. I pozove blagajnika koji je sada u Kanadi da prikupi novac, kako zna i ume…

Kontaktira sekretaricu odeljenske zajednice, sada vrsnog advokata, da pomogne oko preuzimanja starateljstva nad Drugom. I najgoreg đaka iz odeljenja kako bi ga zamolila da dozvoli Drugu da neko vreme provede u jednom od tih silnih stanova po Vračaru koje izdaje, kako bi se makar malo oporavio, nahranio, okupao i ugrejao. Jer ko zna da li bi sve te stanove i imao da nije završio drugu godinu gimnazije tako što mu je Drug nakon svojih uradio i njegove zadatke i poslao mu ih na puškici na poslednjem kontrolnom te godine…

I na kraju i najveću štreberku odeljenja, sada već docentkinju, uglednu načelnicu odeljenja na Kliničkom centru koja je nakon nekoliko nedelja konsultacija došla do predloga za dugotrajno rešenje…

"Raspitala sam se, mi ćemo mu plaćati smeštaj na psihijatriji, postoji to jedno odeljenje na periferiji grada gde je to sve super organizovano, maltene kao u Evropi. Imaće tamo sve što mu treba, hranu, negu, lekove, lekare, moćiće tamo da se odmori od svega i da spasi svoju dušu, a i mi ćemo puno uraditi za naše“ Odeljenska zajednica je bila jednoglasna kao i uvek…

Napravili su žiro račun i raspored poseta svake nedelje po dvoje iz odeljenja uz eventualne nenadane posete drugova koji doleću iz inostranstva i godišnjice mature koje su se od tog trenutka nekako slavile jače i srećnije.

Sećam se tog naježa dok mi je koleginica pričala sve ovo Osećaja kako propadam u fotelju u lekarskoj sobi i sećam se da sam sledećih pola sata samo gledao kroz prozor i razmišljao… Da li je ovo moguće u našoj zemlji? U 2010-tim? Nakon svega što smo prošli? Da li ovakvi ljudi stvarno postoje još uvek? Ljudi sa velikim Lj. Ispravni, čestiti i dobri Altruistični i empatični… Koji hoće da pomognu…

Ljudi zbog kojih vas je sramota, koliko god da ste do tada uradili i koji pokazuju da je sve moguće, ukoliko nešto želite i ukoliko tražite načine, a ne izgovore…

Sećam se razmišljanja kako sam već i pre svega ovoga znao da ponekad u „Ludnici“ možete videti najnormalnije ljudske osobine i najlepše emocije, ljubav, ponos, zahvalnost…iskren osmeh, deljenje, prijateljstvo, odanost i ljudskost.

One su i napravljene da bi se zaštitili oni koji to ne mogu sami. Oni za koje je pravi život pregrub.. I mislio se kako porodicu u kojoj se rodimo ne možemo da biramo, kao ni genetiku, niti bolesti koje ta genetika nosi, niti težinu sudbine koja nam je namenjena…

Ali prijatelje možemo, makar tako što ćemo mi nekome biti prijatelj. Nekome ko ne može ništa da nam da zauzvrat. Nekome ko ni na jedan jedini način ne može da nam se oduži. Osim očima punim zahvalnosti, ma koliko te oči bolesne bile… I na posletku…

Kako „Ludnici“ mnogo bolje pristaje termin Duševna Bolnica… Jer, retko gde ćete videti Ljude sa više Duše…

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Noizz.rs)