Foto: Starsport©

rastanak

Zidovi Marakane ne govore, ali pamtiće Branka Jovičića: Neke stvari mu se jednostavno vuku po podu...

Ako srpski pravopisi i rečnici budu tražili novi sinonim za borbu, požrtvovanje i hrabrost, ime Branka Jovičića bi bez problema moglo da se nađe u tim koricama...

Objavljeno: 16.08.2020. 10:06h

"Ja daću krv, sreću, suze i znoj..."

Bebi Dol stihovima ove pesme kao da opisuje mandat Branka Jovičića u Crvenoj zvezdi.

Ovih nekoliko reči je sve ono kroz šta je momak iz Raške prošao za ovih hiljadu i kusur dana u dresu srpskog šampiona.

Bio je prvi član "Milojeve ere", stigao kao prilično nepoznat igrač, a odlazi kao jedan od najvećih boraca koje je Marakana ikada videla. Odlazi nakon tri titule, dve Lige šampiona i jednog evropskog proleća, ali zima se već uselila u srca navijača, jer su izgubili momka koji je svim svojim postojanjem osećao klub i postao primer nekim budućim generacijama...

Ali, sve što je lepo ima kraj, pa tako i ova njegova bajka, koja je čak u dva navrata dobijala primese horora. Teške povrede su pored trofeja bilo ono što ga je najviše pratilo ovih godina.

foto: Starsport©

Prva protiv Čukaričkog, posle neopreznog starta Drinčića, a druga u meču sa Helsinkijem pred sam kraj susreta. I obe su ga odvojile na po nekoliko meseci. Ukupno godinu dana, a on nije odustao. Nije pokazao strah, njegov osmeh je svakim danom bio njegov najveći lek, a čelična volja jača od svakog pokidanog ligamenta.

Neko bi se zapitao da li i dalje treba da se bavi fudbalom, da li je vreme za neko drugo zanimanje osim šutiranje lopte, međutim, njemu to nije padalo na pamet.

Ako srpski pravopisi i rečnici budu tražili novi sinonim za borbu, požrtvovanje i hrabrost, ime Branka Jovičića bi bez problema moglo da se nađe u tim koricama.

Skoro 80 mečeva je odigrao u dresu Crvene zvezde, postigao tri gola uz isto toliko asistencija, izborio se za dres reprezentacije, po prvi put igrao Ligu šampiona i Ligu Evrope.

foto: Starsport©

Vladan Milojević je probudio u njemu sve najbolje što je moglo da se probudi, a Dejan Stanković mu do samog kraja ukazao poverenje i zahvalnost za ono šta je činio na terenu, a i van njega.

I kada je po poslednji put kročio na Marakanu u petak, začuo se gromoglasan aplauz, ali ne navijača kojih nažalost nije bilo zbog aktuelne situacije, već saigrača koji su ustali i na nogama ispratili njegov oproštaj od kluba, ali, kako je došao te 2017. godine, tako i odlazi. Tiho i bez pompe, skromno kao i njegov karakter.

FOTO: Starsport©
FOTO: Starsport©
FOTO: Starsport©
FOTO: Starsport©
FOTO: Starsport©
FOTO: Starsport©
FOTO: Starsport©
FOTO: Starsport©
FOTO: Starsport©
FOTO: Starsport©

Suze nakon meča su bile neminovne, znao je da je gotovo, znao je da neće više igrati na Marakani, boriti se za titule, pevati sa Delijama, ali verovatno zna i da to nije zbogom.

Čini se da će teško biti nadoknađen njegov gubitak kako na terenu, tako i u svlačionici, ali uprava će po svaku cenu morati da pronađe alternativu i prikladnu zamenu.

Bilo kako bilo, za igrača i borca kakav je Branko Jovičić, u Ljutice Bogdana uvek mora da bude mesta, jer je on to svakim svojim potezom i svakom izgovorenom rečenicom to zaslužio.

(Espreso.co.rs)