Dnevnik mašinovođe, Foto: Promo

domaći film

Nek’ ti lice prekrije smeh: Najvedriji srpski filmovi u 21. veku (drugi deo)

Iako Srbi važe za duhovit narod, a u regionalnim razmerama za velemajstore filmske komedije, poslednjih dvadesetak godina nismo videli dovoljno srpskih komedija dostojnih spomena. Naš saradnik Zoran Janković rekapitulira učinak srpske kinematografije u nrgovanju smeha u narodnim masama od 2000. godine do danas.

Objavljeno: 26.05.2020. 13:36h > 13:57h

Opšti je utisak iole posvećenijih i upućenijih da je srpski film u 21. veku izgubio svoju nekadašnju vedrinu. Neće biti da je to zbog promene društvene paradigme i političkih okolnosti, a sva je prilika da za to nije „kriv“ ni crni talas čiji se uticaj svako malo iznova javlja kao nezaobilazna referenca. Dubljih razloga je očito više i raznorodni su, uz to, i prilično varljivi, ali ostalo je vedrih filmova taman za još jedan osvrt poput onog od prošle sedmice, u prvom delu ovog teksta.

  • Munje (2001)
foto: Promo

Ovaj istinski blokbaster u tom domenu uvek pouzdanog reditelja Radivoja Andrića (reditelja takođe krupnih bioskopskih hitova Tri palme za dve bitange i ribicu i Kad porastem, biću Kengur) zaslužno iznalazi mesto na mnogim filmskim listama posve različitih tema i fokusa, a nezaobilazna je stavka i po osnovi vedrine kojom zrači pleni i na skorija gledanja. Munje, proistekle iz scenarija Srđe Anđelića, naslanjaju se na u devedesetim gosdinama prošlog veka izrazito prisutnoj objektivizaciji i romantizaciji ovdašnjeg noćnog života u sferi alternativne muzike, a na to se nadovezuje u svetskim okvirima čest motiv ’jedne lude noći u gradu’, možda naprepoznatljiviji po filmu Idiotska noć velikog Martina Skorsezea. Srećom, autori su narečeno prilagodili i znalački posrbili, te je krajni rezultat poletna, šarmantna i zabavna komedija i ovdašnjih naravi i zabune, praćena sugestivnim saundtrekom, uz nekoliko zaista uspelih i duhovitih komičnih situacija i segmenta.

  • Mala noćna muzika (2001)
foto: Promo

Uz nezaboravnog Dečaka iz Junkovca istog autora, crnohumorna Mala noćna muzika Dejana Zečevića do dana današnjeg ostaje na samom vrhu srpskih (profesionalnih) komedija koje nedvosmisleno posežu za treš-estetikom, koja se, laičkom oku i umu na prvih nekoliko pogleda, čini ne preterano zahtevnom formom i i mustrom, a zapravo iziskuje podosta promišljanja i veštine. Mala noćna muzika u sebi umešno sjedinjunje apsurdnu premisu, lokalni humor, prikladan kričavi dizajn filma, brz ritam, te nekoliko dobrih primera gross-out humora, a na kraju tog puta gledaoce je čekao efektan, mali, prljav film zaraznog a osobenog humora, koji, gle čuda, imajući u vidu sve pomenuto, nije i nikako ne može biti baš svakome po volji. Ipak, istaknuto mesto u voljenim klipovima iz srpskih filmova zauzeli su urnebesno preneglašeni deo u kome likovi koje tumače Gordan Kičić i Vuk Kostić izvode nevoljni striptiz pred damama i maestralna epizoda Feđe Stojanovića u ulozi pohotne veteranke Paune. Međutim, čini se da je, uprkos svemu navedenom, Mala noćna muzika (što se ovih prostora tiče) u stilskom i mikrožanrovskom smislu poranila nekih dvadesetak godina.

  • Šejtanov ratnik (2006)
foto: Promo

Rediteljski dugometražni prvenac (isprva montažera) Stevana Filipovića osvojio je publiku ponajpre svojom nepretencioznošću, dinamičnošču, nepatvorenim lahorastim tonom iskrene omladinske komedije, kao i sveukupnom maštovitošću.

foto: Promo

Šejtanov ratnik je po svim relevantnim osnovama primer zdravog i pravog mladog filma (prvenstveno ali ne i isključivo namenjenog mladoj publici), čiji autori su i u toj eri pogibeljnog i mahom jalovog juriša na takmičarske programe najviđenijih filmskih festivala imali hrabrosti i pokazali petlju da i u budžetski evidentno skučenim okvirima na prvom mestu stvore film neprikrivenih repertoaraskih/bioskopskih ambicija. U drugom planu film je poklonike nasmejao i učinkovitim omažima poetikama Sema Raimija i Pitera Džeksona, a tu je i smehotresna obrada klasika Don’t Let me Be Misunderstood u izvođenju znamenitog Šabana Šaulića (u prepevu – Bože, ne daj da me ne razumeju!).

  • Dnevnik mašinovođe (2015)
foto: Promo

U potpunosti nepravično nedovoljno primećen tokom inicijalne bioskopske distribucije, ovaj vešto ujednačen i izrazito zanimljiv film Miloša Radovića ( u čijoj rediteljskog fuilmografiji su i filmovi Mali svet i Pad u raj) doneo je intrigantnu smešu gorkoslatke sentimentalnosti, duhovite okvirne postavke i melanholične kontemplacije na temu proloaznosti i neumitnosti. Ipak, u samoj svojoj srži Dnevnik mašinovođe je uspela apsurdistička komedija blagotvornog humora sa kojim je tu pristupljeno čak i podmotivu autodramtskih pokušaja samoubistva. Na drugoj strani, pak, jasno izbija toplina i nehinjeni šarm, te krajnje osoben, može se reći, i radovićevski prepoznatljiv Dnevnik mašinovođe i tim svojim bajkoliko dobronamernim tonom uspeva da se nametne i kao inteligentna komedija i kao ostvarenje kome vedrina predstavlja značajan, ako ne i ključni potporni stub. Uz sve to, mora se jasno i glasno izdvojiti i vrhunska i maštovita scenografija Aljoše Spajića, te nenametljiva hrabrost mladog Petra Koraća, zahvaljujući kojoj se odlično snašao na nezgodnom i zahtevnom testu glumačke saigre sa malo je reći iskusnijim Lazarom Ristovskim.

Bonus video: