Foto: Printscreen

rock poezija

When the music’s over … poetski krik leptira Jima Morrisona

Zanimljivo tumačenje poezije Džima Morisona iz pera Dragana Uzelca

Objavljeno: 21.02.2020. 17:08h > 17:26h

Spasi nas! Isuse! Spasi!

Kad muzika stane,

svetla ugasi,

svetla ugasi jer muzika ti je jedini drug,

igraj na vatri njenih namera,

muzika ti je jedini drug

do kraja…

… Tako je govorio (pevao) Džim Morison, poeta, režiser i pevač rock and roll benda The Doors, tako se završavala jedna od njegovih bolno iskrenih poema, trenutaka u životu ,, kada prestane muzika“ i kada shvatite usamljenost i setu koji vas tada obuzmu, shvatite da je većina stvari u životu čista laž i prevara iza kojih ne ostaje ništa, osim gorkog iskustva i… jedinog pravog prijatelja ,, koji sa vama ostaje do kraja“… Osetio sam to i sam na sopstvenoj koži, nebrojeno puta. Gorčinu, setu i rezignaciju koja u tim trenucima razjeda čoveka okrenuo bih, obično, ka nekom pozitivnom izvoru energije…

… When the music’s over

turn out the lights…

for the music is your special friend

dance on fire as it intends

music is your only friend

until the end …

Nakon proboja sa prvim, antologijskim albumom The Doors (1967.), kojeg je kritika nazvala ,, moćnim i napetim džojsovskim popom“, i nakon što je singl ,, Light my fire“ početkom jula 1967. godine stigao na prvo mesto američke top liste zapalivši ,, The Doors“ vatru širom Amerike, Dorsi ponovo ulaze u studio, gde uz pomoć snimatelja Brusa Botnika i producenta Pola Rotčajlda snimaju naredni album – ,, Strange days“… Na apokaliptičnu poemu The end koja zatvara antologijski prvi album i Morisonovu psihološku mračnu autobiografsku introspekciju nadovezuje se ništa manje moćna, još jedna morisonovska katarzična i zloslutna poema, janusovska druga strana istog lica, maske smrti i ponovnog rođenja – When the music’s over …, još jedna psihološka drama o VELIKOM SNU, tj .SMRTI … čija je osnovna tema, lajtmotiv koji se ponavlja i kulminira moćnim krešendom ovaj put muzika kao vatra života … Nakon što je poslao svoje papire u ludnicu(gde mu je preostalo par prijatelja) i otkazao pretplatu na uskrsnuće, poželeo da čuje SCREAM OF THE BUTTERFLY pre konačnog KRAJA, Morison je zahtevao SVET ODMAH I SADA – pre trenutka kad muzika prestane, pre trenutka kad to učini životni dah koji ta muzika simbolizuje … muzika kao jedini čovekov prijatelj koji uz njega ostaje do samog kraja … dok on pleše na njenoj jedinstvenoj vatri, plamenu večnog, neugasivog života …

Jim Morrison i Ray Manzarek su imali ideju da ,, The Doors“ budu inteligentna fuzija pozorišta, pesništva i dobro odražene, istražene muzike…

,, Na ovom albumu postalo je sasvim jasno da se kod Dorsa radi o grupi svesnih ljudi, koji svoje obrazovanje – a ono, posebno kod Morrisona i Manzareka, nije bilo malo – koriste na najbolji mogući način, inkorporirajući ga u muziku, ali ne mudrujući bez razloga. To što se Morrison i ,, The Doors“ nazivaju prvom intelektualnom grupom u rock and rollu samo je delimično tačno, tim pre što se na svemu insistiralo, a intelekt je korišćen kao jedno od sredstava, ne pretvarajući se nijednog trenutka u cilj. Neobični poetski sklopovi, koje je Morrison uneo u rock mogu se, uz izvesne ograde naravno, najpre uporediti sa onim što je doneo drugi muzičar tog vremena iz koga su i stihovi i muzika izvirali prirodno – Syd Barrett. Potpuno različitih poetskih imaginacija, njih dvojica su pre svega slični po stepenu inovativnosti unete u medij koji se polako iscrpljivao, a onda i po izraženom nagonu za samouništenjem, koji je Barretta odveo u izolaciju i eventualno ludilo, a Morrisona još mnogo dalje. U svakom slučaju obojica su psihodeličnu stranu umetnosti obojili na pravi način i, ujedno, onako kako niko, ni pre ni posle, nije bio u stanju“.

Yeah, c’mon

When the music’s over

When the music’s over, yeah

When the music’s over

Turn out the lights

Turn out the lights

Turn out the lights, yeah

When the music’s over

When the music’s over

When the music’s over

Turn out the lights

Turn out the lights

Turn out the lights

For the music is your special friend

Dance on fire as it intends

Music is your only friend

Until the end

Until the end

Until the end

Cancel my subscription to the Resurrection

Send my credentials to the House of Detention

I got some friends inside

The face in the mirror won’t stop

The girl in the window won’t drop

A feast of friends

“Alive!” she cried

Waitin’ for me

Outside!

Before I sink

Into the big sleep

I want to hear

I want to hear

The scream of the butterfly

Come back, baby

Back into my arm

We’re gettin’ tired of hangin’ around

Waitin’ around with our heads to the ground

I hear a very gentle sound

Very near yet very far

Very soft, yeah, very clear

Come today, come today

What have they done to the earth?

What have they done to our fair sister?

Ravaged and plundered and ripped her and bit her

Stuck her with knives in the side of the dawn

And tied her with fences and dragged her down

I hear a very gentle sound

With your ear down to the ground

We want the world and we want it…

We want the world and we want it…

Now

Now?

Now!

Persian night, babe

See the light, babe

Save us!

Jesus!

Save us!

So when the music’s over

When the music’s over, yeah

When the music’s over

Turn out the lights

Turn out the lights

Turn out the lights

Well the music is your special friend

Dance on fire as it intends

Music is your only friend

Until the end

Until the end

Until the end!

’’Samo su poezija i muzika večni“ govorio je neukrotivi Jim Morrison pre nego što je potonuo u ,, veliki san“… Njegova setna, duboko proživljena i ogoljena poezija leprša na talasima gotovo ,, karnevalske“ muzike Dorsa, kabaretskim ugođajem pričajući priče o ljubavi, snovima, strahovima, duševnim lomovima, nadama, patnji i smrti, muzici kao ,, jedinom pravom prijatelju koji sa nama ostaje do kraja, samog kraja“… Klavijature Raya Manzareka oblikovale su fluidnu, sanjarsku i uznemirujuću atmosferu iščekivanja i neizvesnosti, dajući basom dubinu i ostavljajući prostora Densmorovim džeziranim ritmovima u Mingus stilu i Kriegerovim bluziranim, slide uzletima ka nedostižnim vrhovima šamanovih vizija… Teatarski feeling sve vreme provejava stihovima i atmosferom na ovom moćnom albumu, dajući mu neku vrstu dramaturške tenzije, nelagode, izmešanih osećanja čoveka ,, koji mnogo toga zna, ali u ništa nije sasvim siguran“ – kako je to jednom prilikom definisao sam Morrison… Sumorno, setno, turobno, uzbudljivo, prepuno kontrasta i senki, unutar područja jedne duboko nesretne i ogorčene duše, suprotnosti i jedinstva Erosa i Tanatosa… Džim Morison je bio divlja i neukrotiva pesnička figura jednog burnog, prelomnog vremena, čije se snažne emocije najače oste i prelamaju kroz stihove poema The end & When the music’s over … Beskompromisni i nepotkupivi Džim Morison bio je gospodin Modžo Rajzin( pseudonim, Jim Morrison – Mr. Mojo Risin’, iz pesme LA Woman) i James Douglas Morrison, pesnik irsko-američkog porekla, bitnik, pevač benda the Doors i istinski buntovnik s razlogom – lep, inteligentan, obrazovan, ali i veoma opasan, što nikako nije bila kombinacija koja je mogla dugo da traje, naročito ne u Americi druge polovine šezdesetih godina 20. veka, okrvavljenoj vijetnamskim ratom i haosom unutrašnjih nereda… Americi zahvaćenoj unutrašnjom revolucijom, radikalnom pobunom vlastite dece… Za američku, dobrostojeću i zaglupljenu srednju klasu( kao i za nekolicinu onih koji su držali sve konce moći i bogatstva u svojim okrvavljenim i pohlepnim rukama – kako tada, tako i uvek kroz istoriju sveta) Morrison je bio javna opasnost – public enemy, opscena i arogantna, neka vrsta potencijalne revolucionarne opasnosti, dovoljno smeo, harizmatičan i ,, lud“ da ,, potpali“ i povede ustalasanu omladinu u neželjenom pravcu promena… Za većinu je opet bio prihvatljivi buntovnik, romantični ludak na putu beskrajnih noći, Kralj guštera, oslobodioc, seks simbol, erotski političar – neko u startu etiketiran( kako to obično biva, u svetu zabluda i bezobzirnosti), zamišljen glupošću ljudskom na određeni način i kao takav zauvek ,, zamrznut“ predrasudom i nepromenjiv… A u stvarnosti, iza oblandi predrasuda i kulisa iskonstruisane javne scene, iza ugla nežne parade, unutar koje stalno nešto uzaludno radimo, znojimo se nepotrebno i sami sebi kopamo plitke grobove…… Bio je istinski, bluzer čiste duše, čiji besmrtni bluz krici i stihovi poput Back door man, Roadhouse blues, Close to you, Who do you love, Little red rooster, Crawlin’ king snake, Been down so long ili Cars hiss by my window odzvanjaju kao večni kosmički eho i diraju isto tako čiste i nevine duše, čineći melem za mnoge neisceljene rane sluđenih i obespravljenih ljudi širom sveta, sveta koji ga nije voleo, prihvatao ili želeo da razume… Jim Morrison je jednostavno bio suviše nezgodna, hrabra i opasna kombinacija lepote, smelosti i inteligencije za jedan ovako raslabljen , zao, prazan, perfidan i glup svet, koji radi sitnih radosti i koristoljublja pluta ili tone sve dublje i nepovratnije, zasnovan na sili i gluposti… Morrison je, sledeći svoj autentični put i rutu svojevoljne ,, lagane kapitulacije“, zgužvao ljudski vek u vlastitih 27 ovozemaljskih godina, ničeanski, kroz Blejkov put preterivanja, stigavši u dvorac mudrosti, dvorac za većinu nedostupan i namenjen samo najhrabrijima s one strane dobra i zla… Stigao, ostavivši kao dalji putokaz svetlosti i opomenu vlastitu besmrtnu poeziju i umetnost, dobivši, u zamenu, od smrti krila i postavši anđeo, ovaj put nezemaljski, večan i lirski prozračan…

Pretplatu otkaži mi na vaskrsenje

Moje papire u zatvor šalji,

Imam par prijatelja tamo…

Pre no što potonem u VELIKI SAN

Želeo bih da čujem, želeo bih da čujem KRIK LEPTIRA ..

Šta su uradili Zemlji?

Šta su uradili našoj lepoj sestri?

Opustošili, opljačkali kidali i grizli je

Uboli joj noževe u slabine zore,

Svezali je ogradama i srušili.

Ćujem veoma nežan zvuk … vašim ušima poleglim po zemlji …

MI HOĆEMO SVET I HOĆEMO GA … SADA!!!

… Psihološka drama ,, When the music’s over“ započinje uzbudljivom kabaretskom indignacijom i kreće se nemirnim vodama gorčine i duševnih lomova, negde između jetke razočaranosti buntovnika koji se nalazi na stazi lagane kapitulacije i čudesne duhovne smirenosti, vere u snagu muzike kao jedinog pravog čovekovog prijatelja koji ostaje do samog kraja … Morrison je preokupiran vlastitom smrću: ,, Pre nego što potonem u veliki san, želeo bih da čujem krik leptira…“. On otkazuje pretplatu na uskrsnuće i šalje svoje papire u ludnicu, tamo gde već ima nekoliko prijatelja… Osvrće se sa duboko proživljenom gorčinom u srcu, duši i glasu svetu laži, zla, nasilja i poručuje, u formi borbenog pokliča, krika očajnika: Mi želimo svet i želimo ga SADA!“… Odmah, sada, a ne nakon beskraja vekova natopljenih krvlju nevinih žrtava, vekova gnusnih laži, finih lažnih osmeha, ideologija i demagogija, moždanih masturbacija i ispiranja mozga, perfidnih manipulacija…

… Ako je modernizam predstavljao širi skup radikalnih umetničkih pokreta koji su izvršili subverzivni kulturni raskid sa dotadašnjom tradicijom, a avangarda radikalni oblik modernizma koji je pokazao da se kroz umetnost može izvesti revolucionarni preobražaj života, društva i kulture, te promeniti svet estetizacijom života, onda je bitnik i pesnik Morrison sve to do krajnosti pretvorio u jedinstveni nihilistično-individualistički bunt, proizašavši iz kulturnog rascepa Amerike, podeljene veoma oštro turbulentnih šezdesetih godina 20. veka. Tokom druge polovine pomenute decenije, nastupajući kao frontmen i pesnik unutar benda The Doors, Morrison biva označen kao simbol radikalnih, antisistemskih buntovnih snaga, oličenje pobune mase mladih ljudi, alternativnih, underground pokreta, nihilistični antijunak veoma opasan po društvo…

… So when the music’s over

when the music’s over

turn out the light…

For the music’s your special friend

dance on fire as it intends

music is your only friend

until the end,

until the end …

Muzika je utihnula nekoliko godina kasnije, ostajući kao i ,, Kraj“ jedini Morrisonov pravi prijatelj… Svi oni koji su bili u vatri tih burnih godina na kraju su i sagoreli, ostavljajući za sobom besmrtnu muziku i poeziju… Jim Morrison, pesnik čija je duša bila razapeta između neba i pakla otišao je putem vlastite poezije i muzike koju je stvorio sa Dorsima…

Autor: Dragan Uzelac / Sbperiskop

Bonus video:

espreso.co.rs/sbperiskop.net