Ni žurba u bolnicu nije uvek opravdanje: Evo kada sud neće imati razumevanja za prekoračenje brzine

Vozači često smatraju da postoje situacije u kojima je opravdano pritisnuti gas jače nego što dozvoljava saobraćajni znak, bilo da žure u bolnicu, pokušavaju da završe preticanje ili izbegavaju opasnost na putu. Međutim, zakon ne daje vozačima opštu dozvolu da sami procenjuju kada pravila mogu da se prekrše. Postoje li ipak izuzeci i gde je granica između prekršaja i krajnje nužde?

Ograničenje brzine određeno saobraćajnim znakom nije preporuka, već obaveza koju vozači moraju da poštuju. Ipak, u pojedinim situacijama, poput izbegavanja neposrednog sudara ili pokušaja da se otkloni ozbiljna opasnost, postavlja se pitanje da li takve okolnosti mogu da opravdaju postupanje koje bi inače predstavljalo prekršaj.

Odgovor nije jednostavan - Zakon o bezbednosti saobraćaja (ZOBS) izričit da prekoračenje brzine nije dozvoljeno, dok, s druge strane, Zakon o prekršajima prepoznaje institut “krajnje nužde”.

Preticanje nije razlog da se prekorači ograničenje

Jedna od najčešćih dilema jeste šta se dešava kada vozač započne preticanje, a automobil ispred njega iznenada ubrza.

U takvoj situaciji, da bi što pre završio manevar preticanja, vozač može doći u iskušenje da dodatno pritisne gas i time prekorači dozvoljenu brzinu na toj saobraćajnici.- ZOBS u članu 54. izričito propisuje da vozač ne sme da povećava brzinu dok ga drugo vozilo pretiče. Član 55, s druge strane, propisuje uslove pod kojima se preticanje uopšte sme započeti, uključujući obavezu da se time ne ugrožavaju drugi učesnici u saobraćaju. Dakle, vozač koji pretiče mora da proceni da li manevar može bezbedno da završi u okviru propisanog ograničenja brzine. Ako vozilo ispred njega ubrza, to ne znači da on automatski dobija pravo da prekorači brzinu. U suštini, u takvoj situaciji su oba vozača u prekršaju - objašnjavaju saobraćajci.

Po njihovim rečima, “samo malo brže od dozvoljenog” nije prihvatljivo ni kada je reč o obilaženju sporijih vozila, kao što su traktori ili kamioni, na putevima koji imaju dve ili više traka.

- Ni u tim slučajevima po ZOBS-u prekoračenje brzine prilikom obilaženja nije dozvoljeno. Vozači su obavezni da planiraju obilaženje tako da mogu ostati unutar ograničenja brzine, koristeći ispravnu traku i signalizaciju. Najjednostavnije rečeno, znak koji označava ograničenje brzine je zakon - kažu naši sagovornici.

Kada se primenjuje institut “krajnje nužde”

Izuzeci od toga, kako objašnjavaju pravnici, ipak postoje i nalaze se u članu 14. Zakona o prekršajima.

Ovaj član, naime, propisuje da nema prekršaja ako je radnja koja je inače kažnjiva učinjena u “krajnjoj nuždi”.- Institut “krajnje nužde” se primenjuje u situacijama neposredne i ozbiljne opasnosti po bezbednost saobraćaja. Na primer, to je prekoračenje dozvoljene brzine radi izbegavanje direktnog sudara sa vozilom koje dolazi iz suprotnog smera. Druga slična situacija je “izvlačenje” iz “makaza”, situacije u kojoj vozilo započinje preticanje, ali ne uspeva da ga bezbedno završi pre nailaska vozila iz suprotnog smera, pa se u jednom trenutku tri vozila nađu u istoj liniji na putu sa dve trake - objašnjavaju pravnici.

Kako kažu, prema Zakonu o prekršajima, “prekršaj učinjen u cilju da se od sebe ili drugog otkloni istovremena opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti nije prekršaj, pod uslovom da izazvana posledica nije veća od one koja je pretila”.

Kako se dokazuje da je nastupila “krajnja nužda”

Međutim, napominju pravnici, kada je takav prekršaj već učinjen i kada se zbog toga stigne pred prekršajnog sudiju, nije dovoljno samo da vozač kaže da je to učinio u “krajnjoj nuždi”, već i da dokaže da je postojala neposredna opasnost i da je njegova reakcija bila srazmerna opasnosti.

- Na primer, ako ste prekoračili brzinu da biste izbegli udes, to morate da dokažete snimkom sa policijske kamere ili snimkom sa svog mobilnog telefona, te izjavama svedoka i zapisnikom sa lica mesta koji potvrđuje da je na taj način izbegnuta teža saobraćajna nesreća - objašnjavaju advokati specijalizovani za saobraćajne propise.

Takođe, dodaju da prekršajni sudovi prilikom pozivanja prekršioca na “krajnju nuždu” prilično strogo cene okolnosti pod kojima je nastala opasnost.

- Jer ako ste se u “makazama” našli sopstvenom nepažnjom, lošom procenom i rizičnim preticanjem koje niste smeli ni da započnete, sud neće prihvatiti “krajnju nuždu” pošto ste sami izazvali opasnu situaciju u saobraćaju. Tek ako je opasnost nastala tuđom krivicom, kao što su situacije da je vozilo iz suprotnog smera naglo prešlo u vašu traku ili vas je vozilo koje pretičete “iseklo”, prekoračenje brzine se uvažava kao institut “krajnje nužde” - navode naši sagovornici.

Ni žurba u bolnicu ne daje automatsko pravo na prekoračenje brzine

Slična dilema javlja se i kada neko privatnim automobilom prevozi bolesnu osobu kojoj je hitno potrebna medicinska pomoć. Iako takva situacija može biti ozbiljna za životno ugroženu osobu koja se nalazi u automobilu, to njegovom vozaču ne daje status vozila sa pravom prvenstva prolaza i službenom vozilu koje može da prekorači brzinu.

- I u ovoj situaciji, da bi sud prihvatio prigovor “krajnje nužde”, morate dokazati da je opasnost bila stvarna i neposredna, u smislu da je zdravstveno stanje putnika bilo takvo da bi svako odlaganje ugrozilo njegov život kao što su, na primer, infarkt, anafilaktički šok, obilno krvarenje, nagli prekid disanja - navode pravnici.

Uz to, mora se dokazati i da opasnost nije mogla biti otklonjena na drugi način.

- Morate obrazložiti zašto niste čekali hitnu pomoć. Na primer, nalazili ste se na zabačenoj lokaciji gde bi hitnoj pomoći trebalo previše vremena, dispečer je potvrdio da nema slobodnih vozila, ili je situacija zahtevala hitan transport u minutima - jasni su sagovornici “Blica”.

Bonus video:

Espreso/blic/TM