Monstrum iz Veternika osuđen na 40 godina robije: Ubio bebu od četiri meseca i ženu bez trunke kajanja

Prošlo je deset godina od nezapamćene tragedije u Veterniku nadomak Novog Sada koja je zauvek zavila u crno porodicu Đurđić i šokirala čitavu javnost.

Tog kobnog dana, 14. avgusta 2016. godine, zverski su prekinuta dva mlada života - Slavica Đurđić (24) i njena četvoromesečna ćerkica Nikolina svirepo su ubijene u svom porodičnom domu.

Zločin koji po svojoj hladnokrvnosti i surovoj prirodi ne prestaje da ledi krv u žilama počinio je Slavicin suprug i Nikolinin otac, Arpad Sabo, koji je osuđen na maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora.

Ipak, ni čitava decenija koja je protekla ne donosi utehu, niti smanjuje težinu tišine koja je ostala iza Slavice i male Nikoline. Njihov otac i deda, Duško Đurđić, u potresnoj ispovesti otvara dušu o nesnošljivoj agoniji koja ne prestaje, o neopisivoj praznini u srcu i nemirima koji ga svakodnevno more.

Kroz kakve sve unutrašnje lomove prolazi čovek kome je u jednom trenutku otrgnuto sve što je voleo i kako izgleda nastaviti život kada shvatite da za vašu bol ne postoji čak ni reč u srpskom jeziku, Duško svedoči rečima koje kidaju dušu.

Potraga za rečju koja ne postoji i beznađe u kojem nema odgovora

Prvi i najteži udarac nakon tragedije bio je suočavanje sa činjenicom da je svet stao, a da se odgovor na pitanje "ko smo mi sada", koje su Duško i njegova supruga Ljiljana tražili, ne može pronaći ni u jednoj knjizi, veri ili jeziku.

Duško opisuje neopisivu prazninu koja čoveka zatekne kada shvati da ne postoji zamenska reč za roditelja koji izgubi svoje dete.

"To je pitanje koje zatekne čoveka u momentu iz koga shvatiš da je jako teško naći odgovor. Jedno od retkih pitanja na koje čovek ne može da pronađe odgovor, pogotovo što si svestan toga da ne postoji zamenska reč. Znamo da su deca koja izgube roditelje siročad, da je suprug kad izgubi suprugu udovac, a žena koja ostane bez supruga udovica. Pokušavao sam da nađem preko interneta u svim narodima, u svim verama, u svim jezicima bilo kakvu informaciju... I jednostavno niko na svetu nije mogao da smisli takvu reč, kao što verovatno ni sam Bog nije mogao da smisli jer nije verovao da postoji šansa da se tako nešto desi", priča Duško.

Shvativši da su gubitkom ćerke i četvoromesečne unuke ostali bez ikoga, Duško je morao da pronađe snagu da nastavi dalje, pre svega kako bi se brinuo o supruzi Ljiljani koja je bila potpuno zdravstveno i psihički slomljena.

"Shvatio sam da moram da budem taj koji će da nastavi da održava to života što nam je ostalo posle svega toga. Jednostavno tražimo načina kako da sve to prebrodimo, bez obzira što više onaj život koji smo imali ne postoji, niti može da postoji", priča dalje on.

Prvi znaci sumnje i krvavi predznaci zločina

Vraćajući film u nazad, Duško se priseća samog početka i prvih susreta sa zetom, kada se rodio crv sumnje da se iza prividno mirne fasade krije nešto opasno. Prvi signal za Duška bio je miris alkohola i specifično ponašanje njegovog zeta, ali je ćerka Slavica u početku odbijala da prihvati roditeljska upozorenja, verujući da su u pitanju samo "muška posla" i da je on dobar prema njoj.

Međutim, kada je Slavica ostala u drugom stanju, nasilnička priroda i nesuglasice počele su brzo da eskaliraju. Duško se sa jezom priseća trenutka koji je bio konačni "šlag na tortu" i pokazatelj da u toj vezi nema nikakve bajke.

"Ispričala je majci priču kako je on na imanju gde je radio ubio jagnje. E to je za mene bio šlag na tortu i to je potvrdilo sve moje sumnje. Uzeo je motku i pretukao jadnu životinju pred Slavicom koja je vrištala, a on se nije obazirao na to i kasnije se ponašao kao da je to sasvim normalna stvar, kao da je to morao da iskali iz sebe", priseća se Duško.

Kada je Duško pokušao nasamo da razgovara sa ćerkom i upozori je da takav bes sutra može eskalirati u još strašnije stvari, naišao je na zid suza i preklinjanja.

"Počela je da me moli i preklinje: 'Tata nemoj da se mešaš, nemoj molim te, ja ću to sve, ja ću ispraviti tu situaciju'. Stvorile su se suze i počela je da plače predamnom. I onda sam ja stao i razmišljao: kako da dozvolim sebi da povredim svoje dete? Zato hoću da kažem da ljudi ne treba da dozvole svojoj deci, pogotovo ženskoj, da sami rešavaju svoje probleme. Nema tih suza koje mogu čoveka da zaustave da se ne umeša i zaštiti svoje dete", kaže Duško iz ove perspektive.

Pretnje bombom

Nakon rođenja male Nikoline, obaveze i bes zbog novca koji više nije mogao nekontrolisano da troši po kafanama dovode Arpada do novih izliva besa. Za Uskrs je, kako kaže Duško, izbila žestoka svađa preko telefona, koja se završila direktnom pretnjom smrću čitavoj porodici.

"Na kraju se izrodilo to da me je izvređao, mrtvu majku mi je psovao... Na kraju je rekao: 'Sad ću da se spremim i dolazim da vas pobijem! Baciću vam bombu u stan i ubiću vas sve'", priseća se Duško koji je odmah, uplašen za život porodice, otišao u policijsku stanicu, ali se tamo po prvi put sudario sa hladnim zidom birokratije i sistemskim propustima.

"Ispričao sam dežurnom inspektoru celu priču, a čovek me samo pogledao i rekao: 'Gospodine, mi ne možemo ništa da uradimo po tom pitanju... Ako ona ne prijavi, tu je završena priča'", kaže Duško.

Ova gorka spoznaja naterala je Duška da se kasnije aktivno zalaže za izmene zakona i to na taj način da bilo ko (roditelj, komšija, rođak) može prijaviti nasilje u porodici, ali i za drastično pooštravanje kazni i uvođenje smrtne kazne za zveri koje oduzmu nevin život.

"Ne može čovek da ubije svoje rođeno dete staro četiri meseca i da leži negde i da diše vazduh, a one ne dišu... One su pokopane, ispod zemlje, a on ostaje na vazduhu, hrani se... To je nama nezamislivo. Za mene su oni divlje zveri i čudovišta", priča Duško i kaže da mu je drago što su zakoni konačno promenjeni te da sada svako može da prijavi nasilje u porodici i da su kazne pooštrene.

Hladnokrvno lice zlotvora na sudu

Ono što je Duška, Ljiljanu i čitavu javnost dodatno prestravilo tokom istrage i suđenja bila je jeziva, apsolutna hladnokrvnost ubice. Ni policajci, ni inspektori, ni tužioci nisu mogli da veruju sa kakvom distanciranošću se monstrum držao nakon što je zverski oduzeo dva života.

"Ponašao se tako kao da priča o nečemu sasvim normalnom, kao da ide na pijacu ili u trgovinu... Ne priča o tome da je ubio svoje rođeno dete, da je ubio svoju ženu, da je izmasakrirao njih dvoje. Svi su sa nevericom slušali i gledali. Na suđenju sam konstantno pratio njegovo lice. Nigde nikakve mimike nije bilo, nikakvog trzaja. Bio je svestan apsolutno svega", priseća se Duško.

Gledajući monstruma koji sedi u sudnici bez ikakvog traga pokajanja, kao da se suđenje uopšte ne odnosi na njega, Duško je doneo ključnu odluku - neće mu dozvoliti da postigne konačnu pobedu tako što će ih slomiti.

"Shvatio sam da ne dam, ne dam da dozvolim da on pobedi! Onda sam počeo postepeno da stavljam taj neki oklop, da se zatvaram, da moje emocije ne eskaliraju u neki bes ili mržnju u javnosti. To smo uradili i supruga i ja! Ja sam inače i dalje dosta komunikativan sa ljudima, znam i da se našalim, ali šta je u meni, to samo ja znam. Ne mora taj čovek kome uputim osmeh da zna šta se dešava u mojoj duši i mom srcu. Odredio sam sebi taj način da bih opstao što duže i čuvao sećanje na ćerku i unuku", priča on dalje.

Žao mu je, kako kaže, što nije pronašao utehu ili neki dobar savet za suprugu i sebe u vidu psihološke pomoći od strane nekih institucija jer su i oni kao roditelji prema njegovim rečima na neki način žrtve a ne samo oni koji su nastradali. Tvrdi da bi nadležni i na tome trebali da porade i da pruže pomoć i onim žrtvama koje su preživele te da se nada da će se to uskoro i desiti i takve institucije ili savetovališta oformiti.

"Čudovišta su pobegla iz bajke"

Iz neopisivog bola, potrebe da sačuva uspomenu na Slavicu i Nikolinu i želje da upozori društvo na opasnosti koje nas okružuju, nastala je Duškova knjiga "Čudovišta su pobegla iz bajke". Naslov knjige nosi stravičnu poruku o realnosti u kojoj živimo.

"Sve te ale i bauci što vrebaju iz mraka polako se prikradaju da naruše mir i sreću. Nismo svesni njihovog postojanja sve dok nije kasno. Navikli smo na lepotu, učili su nas kroz bajke o prinčevima, princezama, junacima i čudovištima. Ali... Kroz tu priču je jasno stavljeno do znanja da je taj zet u stvari jedno od čudovišta koja se kreću među nama i koje ne možemo da prepoznamo dok ne preraste u nešto sve gore i gore", objašnjava Duško.

Za njega, papir i olovka postali su jedino utočište i slamka spasa u trenucima kada bi bol pretila da ga potpuno uništi.

"Zahvalan sam sam sebi što sam došao na ideju da pišem. Verovatno mi je to pisanje spasilo život u svim tim momentima, da kroz te pisane reči izbacim sve ono što me muči i što mi je teško na srcu", kaže Duško a njegove knjige možete pronaći na njegovom fejsbuk profilu.

Iako je od zločina prošla čitava decenija, Duškova i Ljiljanina borba i dalje traje svakog dana. Duškovo svedočenje ostaje kao večna opomena društvu, ali i kao spomenik ljubavi jednog oca i dede koji u srcu i dalje nosi svoja dva anđela.

Bonus video:

(Espreso/Mondo)