"TO ŠTO SMO VIDELI, NIKO NE BI TREBAO DA DOŽIVI" Ispovest sestre Marije Kepić čije telo je nađeno POSLE 6 GODINA

Punih šest godina roditelji su živeli u tišini, nadajući se da će se Marija Kepić svakog trenutka vratiti kući.

Umesto Marijinog osmeha, stigla su anonimna pisma, a potom i najstrašniji prizor koji ljudsko oko može da vidi. Sestra devojke pronađene kod Risovače u ispovesti za Telegraf otvara dušu o bolu koji ne prolazi i istini bez koje nema mira.

Postoje tisine koje bole jače od svakog krika. Za porodicu Kepić iz Aranđelovca, ta tišina trajala je punih šest godina. Svako jutro počinjalo je istim pitanjem: "Gde je naša Marija?", i svaka noć završavala se istom nadom: "Možda će sutra zakucati na vrata."

A onda je ta naddeljudska nada prekinuta na najsuroviji mogući način - na mračnim, hladnim padinama u blizini pećine Risovača.

- Nismo mogli da verujemo da nam se ovo dešava. Nadali smo se da je živa sve do poslednjeg trenutka. A onda smo je sami pronašli... Te prizore nikada, dok sam živa, neću moći da izbrišem iz glave - sa suzama u glasu, u potresnoj ispovesti za Telegraf.rs, počinje priču Marijina sestra.

Jedan običan oktobarski dan 2020. godine zauvek je prepolovio živote ovih ljudi na "pre" i "posle". Marija je tiho izašla iz kuće u ranim jutarnjim satima, ponela torbu i otišla u nestanak koji je godinama ostao obavijen velom najdublje misterije.

Hvala ti, nepoznati čoveče, što si nam vratio njeno telo

Dok su godine prolazile, a zvanične potrage utihnule, porodica je živela sopstveni horor film. Preokret, od kog se ledi krv u žilama, stigao je u poštanskom sandučetu. Anonimna pisma, slana iz Beograda i Aranđelovca, nosila su jezivu poruku: Marija nije više među živima. Potražite je kod Risovače.

- Ne znam ko je napisao ta pisma. Ne znam da li ćemo ikada saznati njegovo ime. Ali, toj osobi, ko god da je, mogu samo da kažem - hvala. Da tog pisma nije bilo, moja sestra bi zauvek ostala zaboravljena u nekoj šumi, a mi bismo umrli ne znajući gde joj je grob - priča sestra dok joj glas drhti.

Kada majčinsku molbu zameni porodični bes

Ono što porodicu bolno peče, pored samog gubitka, jeste osećaj da su u najtežim trenucima ostali prepušteni sami sebi. Kada su pismo odneli u policiju, nadali su se da će vojska ljudi prekopati svaki pedač zemlje. Umesto toga, tvrde, dobili su hladan tuš.

- Rekli su nam da je pismo sigurno šala. Pretraživali su teren jedno jutro, našli neku životinjsku kost i odustali. Molila sam, preklinjala da ne staju... A onda smo shvatili da nemamo koga da čekamo. Besni, ogorčeni i slomljeni, uzeli smo stvar u svoje ruke.

Tada je počela najpotresnija pretraga u istoriji ovog kraja. Članovi porodice, među kojima i Marijin ujak, iščupana srca i golim rukama, koračali su kroz gustiš Risovače prateći reči iz anonimnog pisma. I našli su je. U skeletizovanom stanju, ostavljenu u tišini šume.

"Taj trenutak... To što smo videli kada smo je pronašli, to nijedan brat, nijedna sestra i nijedan roditelj ne bi trebalo da dožive. To ostaje urezano u duši zauvek."

Kuća u kojoj se više ne smeje: "Majka komada nema, otac ne može ni reč da izusti"

Zbog dugog procesa i komplikovanih analiza na Sudskoj medicini, Marija je sahranjena tek u septembru ove godine — četiri meseca nakon što je pronađena. Tek tada je porodica dobila mesto na kom može da zapali sveću, ali mir još nije stigao u njihov dom.

- Roditeljima je najteže. Majka je potpuno slomljena, komada od nje nema... Otac jednostavno ne može da priča o ovome, ćuti i nosi svoju tugu u sebi. Mi moramo da živimo dalje, imamo svoju decu, svoje obaveze, ali ova rupa u našim srcima nikada neće se zaceliti - tiho govori sestra.

Potraga za istinom tek počinje

Iako je Marija konačno našla svoj spokoj u zemlji, za porodicu Kepić ovo nije kraj. Zbog proteka godina, prva veštačenja nisu mogla da daju odgovor na ključna pitanja — kada je Marija izdahnula i kako je okončan njen mladi život.

- Ne možemo da je vratimo, ali možemo i moramo da saznamo istinu. Ne tražimo ništa drugo. Želim da se urade dodatna veštačenja, da se ispita svaka reč iz onih pisama, da znamo da li se neko uplašio, da li ju je neko skrivao... Neću stati dok ne saznam šta se dogodilo mojoj sestri - poručuje ona.

Anonimna pisma sada su u rukama tužilaštva. Porodica veruje da papir pamti tragove i da će pošiljalac, koji je godinama čuvao tajnu sa Risovače, konačno morati da pogleda istini u oči.

Za Mariju. Za njene roditelje. Za mir koji su čekali čitavih šest godina.

Bonus video:

(Espreso/Telegraf/D.S.)