REAKCIJA RODITELJA BILA NEOČEKIVANA
SRPKINJA ANA SA 20 GODINA PRIHVATILA ISLAM I STAVILA HIDŽAB: Ceo život u crkvi, ali NIJE BILA ZADOVOLJNA, a onda...
Situacija je postala posebno komplikovana kada je počela da nosi hidžab
Ana Muratović rođena je i odrasla u centru Novog Pazara, u srpskoj, hrišćanskoj porodici u kojoj se vera, kako je ispričala, uglavnom svodila na obeležavanje Božića, Uskrsa i porodične slave. Godinama kasnije, neposredno pre svog venčanja i sa nepunih 20 godina, donela je odluku koja će potpuno promeniti njen život, ali i odnos sa najbližima: prihvatila je islam.
O svojoj potrazi za Bogom, odrastanju između dve vere, reakciji roditelja, hidžabu, braku i pitanju koje joj se verovatno mnogo puta postavljalo, da li je zbog nove vere prestala da bude Srpkinja, Ana je govorila u emisiji "Priče povratka" na platformi IslamEdu.
Njena priča, međutim, nije počela ni brakom ni upoznavanjem budućeg supruga muslimana. Kako kaže, pitanja o veri počela je da postavlja mnogo ranije.
Sve je počelo dok je bila dete
Ana kaže da je ozbiljnije počela da razmišlja o Bogu sa 12 godina, tokom NATO bombardovanja 1999. godine. U isto vreme njena majka suočavala se sa ozbiljnom bolešću, pa su strah, neizvesnost i mogućnost gubitka za jednu devojčicu odjednom postali mnogo stvarniji.
Pokušavala je da odgovore pronađe u hrišćanstvu. Odlazila je u crkvu, postila i četiri godine pohađala veronauku, ali, prema njenim rečima, nije uspevala da pronađe ono za čim je tragala.
Istovremeno je odrastala u Novom Pazaru, među prijateljicama muslimankama, a upravo je njihov odnos prema veri počeo da privlači njenu pažnju.
- Na njihovim licima videla sam sreću, ispunjenost i mir. Bile smo deca, ali se ta iskrenost i ljubav mogla primetiti, ispričala je Ana.
Kasnije se od vere udaljila, ali je jedan događaj ponovo otvorio pitanja koja je pokušavala da ostavi iza sebe.
Smrt školskog druga bila je prekretnica
Iznenada je preminuo njen školski drug, mladić sa kojim je godinama sedela u istoj učionici i odrastala. Na njegovoj sahrani prvi put je, kaže, ozbiljno pomislila da je na njegovom mestu mogla da bude ona.
- Samo mi je proletela misao da sam na njegovom mestu mogla biti ja. Pitala sam se šta sam pripremila i čime bi Bog bio zadovoljan. Tada sam sebi rekla da više ne mogu tako živeti i da moram da se vratim veri, ispričala je.
U međuvremenu je upoznala čoveka za kog će se kasnije udati, a koji je musliman. Ipak, Ana insistira na tome da odluka da prihvati islam nije bila njegova, niti uslov da bi njih dvoje mogli da budu zajedno.
Govoreći o Novom Pazaru u kojem je odrasla, rekla je da verske razlike među decom tada nije doživljavala kao granicu.
- Delili smo se samo na ljude i neljude, na dobre i loše. Živeli smo kao jedna duša.
Pred venčanje je izgovorila: "Hoću da budem muslimanka"
Odluka je konačno sazrela dok se pripremala za versko venčanje. Ana tvrdi da je u tom periodu osećala snažan unutrašnji nemir, teško spavala i budila se iscrpljena.
Jedne noći, kako je ispričala, probudila se sa osećajem da ne može da diše.
- Rekla sam: "Više ne mogu ovo da izdržim. Meni je potreban Bog i vera u Boga. Hoću da budem muslimanka." Trebao mi je namaz, ta veza između čoveka i Boga.
Svoju odluku saopštila je efendiji neposredno pred šerijatsko venčanje, a iznenađen je, prema njenim rečima, bio čak i njen budući suprug. Efendija joj je objasnio da prihvatanje islama nije uslov da bi sklopila brak i pitao je da li je sigurna u ono što želi. Ana kaže da jeste bila.
Sa nepunih 20 godina izgovorila je šehadet i prihvatila islam.
- Suprug me pitao zbog čega plačem, jesam li se pokajala i da li me je strah. Rekla sam da nije ništa od toga. Osećala sam se toliko lagano, kao da mi je neko skinuo ogroman teret s leđa, ispričala je.
Najteži deo tek je dolazio: porodica
Odluka koju je Ana doživljavala kao ličnu i duhovnu za njene roditelje bila je mnogo teža.
Situacija je postala posebno komplikovana kada je počela da nosi hidžab. Ana kaže da su njeni roditelji bili izloženi komentarima okoline, dok ju je deo šire porodice potpuno odbacio.
- Imala sam utisak da su roditelji bili prestravljeni i da su mislili da su izgubili svoje dete, rekla je.
I upravo je taj deo njene priče možda najteže razumeti ako se posmatra samo kroz pitanje jedne ili druge vere. Za roditelje se promenilo nešto što su verovatno smatrali delom identiteta svog deteta, dok Ana istu odluku nije doživljavala kao odbacivanje porodice, porekla ili njih samih.
Trebalo je da prođe nekoliko godina da bi se dve strane ponovo približile.
Unuk ih je ponovo spojio
Prekretnica je bilo rođenje Aninog prvog sina. Njeni roditelji želeli su da upoznaju unuče, a upravo je preko njega počelo ponovno približavanje.
Tada su, kako Ana kaže, dobili priliku i da bolje upoznaju njenog supruga, njen brak i život koji je izgradila.
- Shvatili su da islam od mene nije napravio ništa loše. Nisu izgubili svoje dete, već su dobili bolje dete nego što sam ranije bila", rekla je.
Ana tvrdi da su roditelji vremenom primetili da je postala smirenija, strpljivija i pažljivija prema njima, a posebno pamti reakciju svoje majke, koja je primetila da u njenom domu vlada drugačija i opuštenija atmosfera.
"I dalje sam Srpkinja"
Uz promenu vere došlo je i pitanje identiteta, posebno u sredini u kojoj se nacionalna i verska pripadnost često gotovo automatski stavljaju u isti koš.
Ana, međutim, kaže da za nju tu nema nikakve dileme.
- Ja sam i dalje Srpkinja. Rođena sam u Republici Srbiji i po nacionalnosti sam Srpkinja, dok je moja vera islam. Ponosim se time što sam Srpkinja i ne mogu pobeći od svojih korena, poručila je.
Sebe zato opisuje kao Srpkinju islamske veroispovesti. Ni hidžab, kaže, ne doživljava kao nešto što joj je nametnuto, već kao sopstveni izbor.
- Kada spustim glavu na sedždu, osećam povezanost s Allahom koja mi je bila potrebna. U tom trenutku nestaju brige, tuga i sve ono što me opterećuje.
Na pitanje postoji li novac ili bilo kakva druga ponuda zbog koje bi danas napustila islam, njen odgovor je nedvosmislen.
- Ne postoji kofer novca niti bilo kakva ucena zbog koje bih napustila veru koju sam spoznala. Duhovno zadovoljstvo ne može se kupiti, platiti niti meriti bilo čime.
Kada danas govori o ceni svoje odluke, od prvobitnog udaljavanja od porodice do osuda sa kojima se suočavala, Ana kaže da odgovor na pitanje da li je sve vredelo za nju ostaje isti.
- Kada me pitaju je li vredelo svega što sam žrtvovala, kažem da jeste. To osećanje vredi svega, zaključila je u emisiji "Priče povratka".
Bonus video:
(Espreso/Sandžakdanas/D.S.)