"ISTRESEM SVE BUBAŠVABE IZ CIPELA I KRENEM DA...": Potresno priznanje Dina Merlina će vas ZAPREPASTITI!

Na današnji dan rođen je pevač Dino Merlin, koji ove godine puni 64. godine, a uprkos kontraverzama u Srbiji i regionu, jedan je od najpopularnijih muzičkih izvođača.

Iako danas rasprodaje koncerte i puni arene, deo javnosti nije zaboravio ratne godine i ono što mu se pripisuje iz tog perioda. Pevač je u više navrata demantovao izjave koje su mu godinama pripisivane kao uvredljive i neprijateljske prema Srbima.

Za sebe Dino Merlin ističe da je odrastao na margini, nikada se nije sramio poštenog rada, smatrajući da su mu upravo disciplina i i želja da daje sve najbolje od sebe u svemu što radi utabale put od dna do vrha. Njegove pesme su većim delom autobiografske, a neki od najpoznatijih stihova kriju deo njegove prošlosti.

"Kokuzna vremena"

I danas se seća "kokuznih vremena" i svojih početaka, o kojima je u više navrata govorio.

"Neki dan sam išao da kupim neke šrafove tamo gde su oni pogoni, gde je industrijska zona i prošao sam pored pogona u kojem sam radio. Padala je kiša, fino sam stao ispred tog pogona, nikoga tu više nije bilo, to je zapušteno, mislim da to više ni ne radi, bio sam sam. I vraćao sam film polako kako ulazim u taj pogon, otvaram ormarić, unutra su cipele i onaj plavi kombinezon. Uzimam tu jaknu, istresem iz nje bubašvabe da ispadnu, isto iz cipela, obučem to i idem u glavnu halu."

"Mogu reći da sam tako sigurno išao u nju sa mislima da to moram obaviti najbolje što umem, kao što sada idem na scenu. Uvek sam ono što sam radio hteo sam da radim onako kako treba ili nikako. To je bila ogromna hala, rekao bih dom za karcinom pluća, to je bila termička obrada materijala, ulja su tu bila, bilo je neizdrživo, teško se disalo. Tada sam na nekim ceduljama pisao moje stihove, a ono što sam možda tada napisao bilo: 'Ne veruj nikome na reč, svaki korak sam moraš preć'. A ovi radnici što su radili sa mnom umirali su od šege kada bi videla da pišem pesme, a ja im kažem: 'Gledaćete me na televiziji'. To je bila moja 'pretnja'. Tada sam kupio svoju slobodu", pričao je Merlin o svojim počecima.

"Razne poslove sam radio dok se nisam popeo na scenu. Prvo sam radio u pogonu, pa sam onda pravio ženske tašne i kaiševe, pa bih onda navečer mujezinio.Ja sam bio mujezin u sedam, osam sarajevskih džamija. I sad sam ja iz toga došao jedan dan kod Kurte u ćevabdžinicu tražeći ikoga ko bi želeo sa mnom svirati, jer ja sam bio potpuni anonimus u tom svetu. I pitam ja mogu druga Pecu, tekstopisca, koji je tada bio konobar i posluživao ćevape, zna li nekog, on mi je tada rekao da ima druga basistu i da će ga odmah zvati. Pojavljuje se momak sa dugom kosom, kožne pantalone, kaubojke, ma frajer kao da je sad iz AC/DC. Peca me predstavlja, kaže da sam njegov drug, da imam neke pesme i da želim da osnujem bend. A on je rekao: 'Dobro, ko će vam svirati harmoniku?' Kad je video onaj moj imidž, to nikad neću zaboraviti. Svaki taj susret i ljudi su m obogatili i oplemenili svojim pristupom. To je život, ili jesi ili nisi."

"Uvek je vreme da se kaže istina. Ja sam bio rastrgan, žena i deca su bili u izbeglištvu prvo u Hrvatskoj, onda u Švedskoj. Prvi udar je bio kada sam izašao iz Sarajeva i kada sam video sve ono, pa sam onda video i svoju porodicu i sina koji se rodio u februaru, a ja sam ga video tek nakon godinu dana. Kada bi se vratio u Sarajevo, bio bi srećan što sam tu, ali i nesrećan i zabrinut što nisam sa svojom porodicom. I tako gore, dole, gore, dole svih tih godina, to me je doslovno koštalo psihičkog zdravlja. Naravno, uvek je bilo teže ljudima u rovu, ali ja vam pričam svoju priču", priseća se Dino, koji otkriva da je nakon svega upao u tešku depresiju.

Zbog teške depresije hteo da odustane od muzike

"U periodu između 1994. i 1995. godine bio sam teško bolestan od depresije, to ne bih nikome poželeo, to je neopisiva bol i situacija. Neuporediva je sa fizičkim bolom. Desila su se ratna zbivanja i onda svaki dan se u meni pojavljivala po jedna mala pukotina, pa se otvori, pa se proširi. Ode toliko da ti to više sam ne možeš sanirati. Borio sam se kao lav sa demonima. Svašta sam činio da se izlečim, a sigurno da je rad nešto što vas oplemenjuje, taj neki vaš red. Ako vi provodite dan tako što ispušite četiri nargile, imate veliki problem, ne možete tako dugo, jer to nije prirodno. Dakle, treba da postoje jasna ograničenja kada se radi, kada se odmara. Ja sam vrlo discipinovan po tom pitanju, tako sam se i izvukao iz toga, nadam se. Ne znam kako sam to i preživeo, ali na kraju sve se preživi. Nije ostavilo traga na mene, izborio sam se, ali razumem ljude koji se bore sa depresion, to je jedna teška borba."

"Tada je još uvek bio recidiv moje bolesti, nije još uvek bila prošla, sveukupno sam se preispitivao. Onda sam se pitao da li je to moje stanje, jer sam zbilja bio bolestan od depresije, rezultat bavljenja muzikom. Razmišljao sam da li bi bilo dobro da prestanem sa tim, da pokušam naći neki novi izraz. U tom periodu otišao sam i na hadž, znam da su moje molbe bile da bi se pomogne na izdržim na putu na kojem za odlučio da se više ne bavim muzikom. I eto, nije mi se to uslišilo, još uvek pričamo o muzici."

Napisao hitove najvećim regionalnim zvezdama

Dino Merlin je skoro sve svoje najveće hitove napisao sam, ali je umeo i da prepozna kada bi neku njegovu pesmu dobro otpevao i drugi pevač sa naših prostora.

Jedna od prvih koleginica sa kojima je sarađivao je bila Lepa Brena. Merlin je za nju napisao hitove "Jablane" i "Igraj, dragi", koji su se našli na njenom albumu 1989. godine.

Osim evergrin dueta sa Vesnom Zmijanac, "Kad zamirišu jorgovani" iz 1988, za svoju prijateljicu je napisao i druge pesme. Na jednom od njenih najpopularnijih albuma "Svatovi" iz 1990. našle su se njegove pesme "Sama", "Sto života", "Ovo u grudima". Nakon tri decenije od tog albuma, Zmijančeva je opet ukrstila glas s Merlinom i otpevala duet "Klupko" 2008 godine.

Bonus video:

(Espreso/Mondo)