ZBOG LJUBICE (6) JE 1990. PLAKALA CELA JUGA! Majka je napustila, a OČUH ZLOSTAVLJAO: "Nije to GROBLJANSKO CVEĆE..."

U antologijskoj emisiji "Mali Veliki", autorskom delu poznatog dečjeg pesnika i novinara Dragana Radulovića u produkciji RTCG, zabeleženo je jedno od najdramatičnijih svedočanstava o dečjem stradanju na asfaltu devedesetih godina. Glavna junakinja je šestogodišnja Ljubica Jovanović, devojčica čije su detinjstvo, umesto bezbrižnih igara i školske klupe, obeležili glad, zlostavljanje i borba za goli život.

Dok njeni vršnjaci u toplim domovima spavaju pod okriljem roditeljske ljubavi, šestogodišnja Ljubica sa osmehom i buketom ruža korača kroz ledenu beogradsku kaldrmu. U januarskim noćima 1990. godine, kada mraz ledi lica i okupljene u kafanama tera ka toplim pećima, ona trčkara skadarlijskim ulicama nudeći cveće prolaznicima.

Kako autor Dragan Radulović navodi na samom početku ovog potresnog priloga, ekipa emisije došla je u Beograd ne da bi tražila velike i moćne stvari, već da bi u ogromnom gradu sretla nju – slabašnu, malenu, a neverovatno hrabru.

Iza vedrog osmeha i krupnih, tamnih očiju skrivala se surova svakodnevica deteta ulice. Ljubica je radila do kasno u noć, često do jedan ili dva sata iza ponoći, kako bi prehranila sebe i baku sa kojom je živela.

– Uzmite, čiko, molim vas. Nije, nije skupo, ali sve je skupo... Znaš, baka će se ljutiti ako ne prodam. A ako ne prodam, nećemo moći ni da kupimo burek.

Njen život bio je daleko od svake dečje zaštite. Majka ju je ostavila, a živeći u teškim uslovima u Krnjači i Makišu, bila je izložena zlostavljanju očuha koji ju je gonio da prosi i pretio joj fizičkim nasiljem.

– Moja majka... Ja sam bila kod nje. A mi smo prvo stanovali u Krnjači, pa se ona preselila. Ja sam tamo sedela 12 meseci, tako nešto. I onda mene očuh terao da prosim na groblju. Hteo da me peče sa žarom što nisam htela da idem na groblje. Ja sam morala da idem na groblje sa jednom Milicom, ludom... Moj očuh nije hteo mene da drži. Mislim da tata mene hoće da ubije i mog brata.

Iako je radila da bi zaradila za hleb, novac koji bi donešavala kući često bi joj oduzimao ujak koji ju je primoravao na rad.

– Nemamo para ja i baka... Moj ujka samo traži od babe pare. Ja što zaradim, čeka mene na ulici dok ja zaradim pare. Moram da mu dam. I ja mu dam, i onda baka mene grdi, pa posle njega grdi, bije ga... Udara ga.

Noćni rad u kafanama za devojčicu od šest godina nosio je mnoge opasnosti i poniženja. Često su je izbacivali iz restorana i optuživali da prodaje ukradeno cveće sa groblja, što ju je duboko bolelo.

– Jedan čovek došao, konobar, tako i mene isterao napolje... Ne dadu mi da ulazim unutra. A svi meni kažu: "Ma neću tu iz groblja to cveće." Ja kažem: "Nije to grobljansko cveće." Kako ja mogu da idem sama na groblje? Ja se još plus plašim da idem na groblje, a još da kradem s groblja, ej!

Ipak, najteži teret bile su traume koje su se vraćale čim zaklopi oči. Noćne kore i strah od stradalih prizora pretvarali su se u dečju noćnu moru o vampirima.

– Ja tamo bila i spavala. I onda nešto sanjala, neki vampiri nešto dolaze. Ja ustanem i vrištim. "Šta je, baba?", skoči iz kreveta, prenese me u njen krevet... Opet sanjam neki vampiri dolaze, dave me, pa me jedu, same kosti mi ostale... Ja se plašim... Umrem od straha. Neko mi priča o vampirima, molim te, pobegnem!

Iako sama prinuđena da dane i noći provodi po skadarlijskim kafanama, mala Ljubica je pokazala zapanjujuću zrelost i oštroumnost kada je ocenjivala svet odraslih koji ju je okruživao.

– Ima jedna kafana loša, "Šarac" neka. I ja kad tamo odem, ono neki pijani ljudi. Jaoj, svi neki ludaci! Ja uđem, nudim: "Marš! Ajde! Marš, to s groblja cveće!" Nudim za drugim stolom: "Marš!" Pijani i ovaki... spavaju u kafani. Jedan čovek ovako legao na sto i spava. Nije to dobro. Ja bih zabranila alkohol! Kad svi ljudi pijandure spavaju na stolu, na ulici, na klupi... Bolje da spavaš u svojoj kući, a ne ovde.

Na pitanje autora emisije šta misli o ljudima i da li su oni dobri ili zli, devojčica odgovara sa nepogrešivim dečjim instinktom.

– Neko jeste zao, a neko nije. Dobro, vi ste ovako dobri. Ne znam ja kakvi ste vi, ali znam da ste ovako dobri... Ne izgledate, nego jeste.

Ljubica je u razgovoru primetila i kako odrasli nepovratno greše i ruše svoje živote.

– Ljudi bi bolje živeli kada ne bi radili ovo, ne bi išli da kradu, pa idu u zatvor... Trebaju samo da ne kradu, da ne lažu, da veruju u Boga. A ne samo oni kradu, odu u zatvor, pobegnu iz zatvora... Nego treba da radi svoj posao što je i radio. A ne da ostavi posao... Tako odrasli mnoge stvari zabrljaju.

Uprkos surovoj realnosti u kojoj je hleb koštao milione tadašnjih dinara usled inflacije, dečji snovi u maloj Ljubici nisu mogli biti ugašeni. Kada ju je Dragan Radulović upitao šta bi volela da bude kad poraste, njeno lice je zasijalo.

– Ja bih volela da budem balerina! Znam da igram, mogu ti posle pokazati... Prvo idem tamo da učim kući, učim balet. Malo igram nešto, pa učim balet, onda učim za školu... Ja sam, kad sam bila mala, volela strašno da idem u školu, a sada baš ništa. Zato što mi je teško. Teška škola, pravo da ti kažem... Ali mora da se uči, da nešto značim, da radim fakultet, pa onda da se zaposlim kad porastem, žena velika... bez čoveka! Tako meni ujka kaže. Pitaju me za koga ću da se udam – za Crnca! Lepo igra onaj iz "Labudovog jezera", znaš? Onaj crni... On lepo igra, mrda... Umem da igram balet, "Labudovo", umem svašta da igram, a samo ne umem da živim dobro!

Ta jednostavna rečenica – "samo ne umem da živim dobro" – ostaje jedna od najpotresnijih izrečenih u istoriji jugoslovenske televizije.

A na pitanje o kraljevanju i željama, odgovorila je uz osmeh.

– Stvarno bih volela ovako da budem kraljica, gospodarica svemira! Da imam onu lampu, da protrljam i kraljica sam čitavog... Želim da budem kraljica!

Tokom razgovora, Ljubica je otkrila da kod kuće nikada nisu slavili njen rođendan, jer im je rečeno da treba „slaviti samo Boga”. Autor emisije je tada odlučio da joj priredi iznenađenje – donosio joj je veliku saksiju svežih ljubičica.

– Zato što mi nismo slavili rođendan, Bogo je rekao da ne slavimo rođendan, nego da slavimo Boga... I nisam... Nismo ja i baba slavile rođendan... Nisam ni znala kada je meni rođendan.

Kada je ugledala bokal ljubičica, dečje očigledno iznenađenje pretvorilo se u nepatvorenu radost.

– Koji to poklon stiže tu? Jaoj! Ovo su ljubičice... Ti si kao neka mala prodavačica ljubičica, je l’ tako? E, pa to ove ljubičice mogu da prodam, ovo ne! Znam da je poklon, neću da prodam... A, što lepo mirišu!

Priča o Ljubici Ljubičici, ispričana kroz poetski i duboko humani objektiv Dragana Radulovića, ostaje večni spomenik jednom teškom vremenu i potresno svedočanstvo o deci čije je detinjstvo ukradeno na uličnoj kaldrmi. Priča o devojčici koja je prodavala ruže da bi kupila hleb, a sanjala da bude balerina i "gospodarica svemira", i danas opominje i slama srca.

Bonus video

(Espreso/Telegraf)