SMRT GENERALA RATKA MLADIĆA: Ko želi da srpsku istoriju pišu sarajevski i zagrebački povjesničari?

Smrt generala Ratka Mladića i njegova sahrana otvorili su pitanje koje daleko prevazilazi jedan život, jednu vojsku i jedan rat. Šta Srbija danas misli o sopstvenoj prošlosti i ko će, na kraju, imati pravo da napiše njenu istoriju?

Postoje ljudi čija smrt zatvori jedno poglavlje, a postoje i oni čija smrt ponovo otvori knjigu. General Ratko Mladić je, bez sumnje, jedan od njih. Njegov odlazak u Hag, a potom povratak u Srbiju i sahrana u Beogradu, pokazali su da se oko njegovog imena ni posle tri decenije ne može govoriti bez dubokih podela. Za jedne je on osuđeni ratni zločinac i simbol najtežih stradanja Bošnjaka u ratu u BiH, za druge on je heroj koji je branio srpski narod u jednom od najtežih perioda njegove novije istorije. Ivo Andrić je u „Znakovima pored puta“ ostavljao misli o čoveku, vremenu, prolaznosti i istoriji. Njegova knjiga nije roman, već niz zapisa koji upravo zbog toga liče na putokaze, kratke beleške pored puta kojima čovek pokušava da razume kuda je došao i kuda ide.

Mi tri decenije od raspada bivše države pažljivo čitamo znakove pored zapadnih puteva i oštrih serpentina. Onda je naišao znak za dva skretanja, nastupila smrt generala Ratka Mladića i sahrana.

Da li je to pogled unazad, znak pored puta ili pokušaj jednog naroda da sačuva sopstveno viđenje istorije?

Na sahrani u Beogradu okupile su se hiljade ljudi. Slike sa ispraćaja obišle su region i svet. Istovremeno, stigle su oštre osude iz Sarajeva, Zagreba i Brisela. Ponovo se postavilo pitanje zašto je general Ratko Mladić i posle smrti toliko važan?

Zašto Zagreb tako žestoko reaguje na način na koji Srbija ispraća svog generala?

Posebno je snažan kontrast sa načinom na koji su druge države regiona tretirale sopstvene vojne komandante i generale iz ratova devedesetih. Hrvatska je svoje generale, uključujući Antu Gotovinu i Mladena Markača, nakon oslobađajuće presude Haškog tribunala dočekala kao nacionalne heroje. U Hrvatskoj je taj doček predstavljen kao trenutak nacionalnog ponosa. U Srbiji se, međutim, svaki javni pomen Mladića često posmatra kao dokaz nespremnosti Srbije da se suoči sa prošlošću.

Zašto se od Srbije očekuje da prihvati jedan pogled na sopstvenu prošlost kao jedini dozvoljeni?

Da li oni koji Ante Gotovinu i Nasera Orića smatraju herojima imaju pravo da sude Srbima?

(Espreso/Promo)