JEZERO JE PROGUTALO 32 ŽIVOTA, OD TOGA 10 DECE: Najveća tragedija Paraćina (FOTO)

Postoje tragedije koje vreme ne uspeva da izbriše. Prođu godine, promene se generacije, gradovi dobiju neka nova lica, ali uspomena na one kojih više nema ostane ista.

Jedna od takvih tragedija zauvek je upisana u istoriju Paraćina i sećanje njegovih građana. Tog 31. avgusta 1988. godine, autobus sa radnicima Fabrike štofa iz Paraćina, koji su se vraćali iz radničkog odmarališta na moru, završio je u hladnim dubinama Jablaničkog jezera.

U strašnoj saobraćajnoj nesreći život su izgubile 32 osobe, među njima i desetoro dece.

Za Paraćin je to bio dan kada je grad zanemeo. Stradale su čitave porodice, komšije, prijatelji i kolege. Mnogi koji su tog dana krenuli na put nikada se nisu vratili kući. Gotovo četiri decenije kasnije, sećanje na njih i dalje živi.

Na Fejsbuk stranici "Istinite priče" nedavno je objavljeno podsećanje na tragediju, a ispod njega su se nizala svedočenja ljudi koji su izgubili svoje najbliže, ali i onih koji su pukom srećom izbegli put koji je mogao da im promeni život.

Jedan komentar posebno pokazuje koliko ponekad samo jedna odluka može da razdvoji život od smrti.

"Jedva sam odgovorila sestru koja je navaljivala da idemo i vodimo njenu decu, moje sestriće. Svega mi na svetu. Kad se to desilo, ona je išla na sahranu, a ja sam plakala na sav glas - šta je moglo da nam se desi", glasio je komentar.

Te reči danas zvuče kao tiho svedočanstvo o tome koliko je granica između svakodnevnog života i tragedije tanka. Katarina se seća Paraćin kakav je bio tih dana.

"Svi kovčezi ispred Hale sportova. Imala sam 13 godina. Moja drugarica iz detinjstva je preživela jer su je baka i deka uspeli izbaviti iz potopljenog autobusa. Oni nisu", napisala je ona.

Slika kovčega poređanih u tišini ostala je u sećanju mnogih građana. Marko je svoju priču sažeo u samo nekoliko reči:

"Tri dana pre puta roditelji otkažu i odemo za Grčku", napisao je.

Tri dana. Toliko je nekada dovoljno da se život zauvek promeni. Darinka, danas u osmoj deceniji života, i dalje pamti svoje komšije.

"Toplica Savić sa suprugom i dvoje male dece - prve komšije. Devojka Jasmina iz komšiluka. Svi mladi, nedužni. Kada sam tog jutra otišla na posao, taj prizor ne mogu da zaboravim. I danas svakodnevno prolazim pored njihovog dvorišta", istakla je.

Dvorišta su ostala, ali u njima više nije bilo dečje graje. Iz sela Striža, kako svedoči Mira, petoro ljudi nikada se nije vratilo.

"Moja školska drugarica. Komšije. Prijatelji. Neka im je večna slava".

Jasmina pamti jutro posle tragedije po zvuku koji se, kako kaže, ne zaboravlja:

"Sledećeg jutra probudio me je lelek iz komšiluka", prisetila se ona.

A Emica podseća i na one koji su preživeli zahvaljujući izuzetnoj hrabrosti jednog čoveka. Oni koji su preživeli isplivali su jer je jedan snažni mladi čovek uspeo da pod vodom otvori vrata autobusa. U samo nekoliko minuta, tog 31. avgusta, životi desetina porodica bili su zauvek promenjeni.

Autobus koji je prevozio radnike i njihove porodice izgubio je kontrolu i sleteo u Jablaničko jezero. Među putnicima bilo je i dece koja su samo dan ranije bezbrižno provodila vreme na moru.

Nakon tragedije, Paraćin je bio zavijen u crno. Na dan sahrane, kovčezi su bili izloženi u Hali sportova, gde su građani dolazili da se oproste od svojih sugrađana. Na mestu nesreće postavljena je spomen-ploča koja decenijama čuva sećanje na žrtve. Obnovljena je 2018. godine, povodom 30. godišnjice tragedije.

Danas, gotovo 40 godina kasnije, sećanje nije nestalo. Pamte se imena, lica, porodice i kuće u kojima je nekada bilo života. Pamte se ljudi koji su otišli na put i nisu dočekali povratak. Jer iza broja 32 ne stoji samo statistika.

Stoје deca koja nisu stigla da odrastu. Roditelji koji nisu dočekali starost. Braća, sestre, supružnici, prijatelji i komšije. Čitavi životi prekinuti su na putu kući. Paraćin ih zato i danas pamti.

Bonus video:

(Espreso)