"OSTAVITE IM DUGOVE I POGREBNE TROŠKOVE" Vedrana Rudan je imala oštar stav o TESTAMENTU, ove reči odzvanjaju!

Hrvatska književnica Vedrana Rudan preminula je u 77. godini. Vest o njenoj smrti objavljena je na njenoj Facebook stranici uz poruku da je „otišla na područje bez signala“.

Vedrana je u svojoj kolumni iz januara 2024. godine privukla veliku pažnju javnosti satiričnom kolumnom pod nazivom "Ima li života bez vampira?".

U kolumni je ironično obradila temu nasledstva, tom priliko je poručila da deci nakon smrti ne treba ostavljati materijalno bogatstvo već „dugove i pogrebne troškove“, kritikujući opsesiju roditelja i dece oko nasledstva.

Kolumnu Vedrane Rudan vam prenosimo u celosti:

"Moj poljski prevodilac Gregor ispričao mi je fenomenalnu anegdotu. On i žena iznenada su dobili dve karte za pozorišnu predstavu koju su svakako želeli da vide. Imali su malog sina, njihova tetka čuvarica je, srećom, bila kod kuće. Zamolili su je da uskoči. Rekla im je da može, ali da neće jer pohađa kurs. 'Kurs, kakav kurs?', pitao je Gregor. Poljska je u to vreme ušla u Evropu. Kurs organizuje jedno evropsko udruženje, svi koji ga pohađamo moramo naučiti kako da kažemo NE. Mogu da čuvam mališana, ali neću.' Gregor je bio u šoku, nisu otišli u pozorište. Ja sam tada prvi put shvatila da je najveći izazov svakome od nas kako u životu bez oklevanja reći NE. Od mog razgovora s Gregorom prošlo je dvadesetak godina.

Doduše, nije lako otvoreno govoriti o izgubljenim bitkama. Kad smo već kod NE, tu reč je najteže izgovoriti u pravcu mesa našeg mesa. S jedne strane smo mi, umorni od života, neki od nas na odlasku, s druge strane su vampiri u punoj snazi. Mi njih volimo, ili mislimo da ih volimo ili smo poverovali onima koji su nam rekli da je jedina neraskidiva veza ona između naših krvopija i nas.

A oni… Prijatelj je svoju kuću poklonio ćerki, bila je trudna, muž student, ona studentkinja u trideset drugoj, ako ti neće pomoći otac, ko će? Devojka se udala i uselila, moj prijatelj je uselio u podstanarski stan od trideset kvadrata, starcu u pedeset devetoj malo treba, bivša žena živi u drugoj državi.

Prijatelj je srećan čovek. Sme da čuva unuku, sme da je vodi u vrtić, sme da je dovodi iz vrtića, sme s njom u svojoj garsonjeri da provodi svaki vikend jer njegova deca, sad već na pragu četrdesete, „studiraju“, povremeno čak i nešto rade. Kad prijatelj plati kiriju, račune i hranu za svoju Lulu, malo mu ostane za preživljavanje. To krije od dece, tako da od svoje devedesetogodišnje majke pozajmljuje lovu da bi mogao da hrani unuku. Doduše, Lole će morati da se odrekne jer se stanari bune. Lola laje, zidovi su tanki, prijatelj traži dobre ruke kojima će uvaliti svoju ljubimicu, nikako da ih nađe.

Svi njegovi vršnjaci koji imaju unučad traže dobre ruke za svoje ljubimce jer ne možeš da hraniš i njih i unučad. Prijateljica, zajedno smo išle u osnovnu školu, na pragu je sedamdeset pete. Radi u Italiji. 'Srećom', rekla mi je juče, 'zdravlje me služi, čuvam onog starca već dvadeset godina, ako umre, deca će mi crći od gladi.' Njena deca su na pragu pedesete, ali život je težak, život je skup, deca dece traže svoje. Zato su nonu nagovorili da svoj stan izdaje. Kad od Italijana dobije slobodan vikend, spava na kauču kod dece u dnevnom boravku. „Znam da im smetam, ali mi to nikad nisu rekli.'

Komšinica je već tri nedelje u domu. Dom je smrdljiva rupa, uski hodnici zakrčeni su kolicima u kojima sedi us*ana starčad koja nema pojma gde je. Šezdesetosmogodišnja komšinica u punoj snazi spava u sobi s nepokretnom ženom koja urla čitavu noć. Svoju je kuću dala sinu, jadno pedesetogodišnje dete ne može sa troje dece da bude podstanar.

Srećom, dogovorila se s vlasnikom doma pa svakog dana autobusom ide u grad i čisti stanove da bi mogla da plaća dom. „Važno mi je da su oni na sigurnom i da ih niko ne može izbaciti iz kuće.“ Juče je kod mene bio unuk Krešo. Otvorio je frižider: 'Nona, nema kole, ti znaš da ja pijem samo kolu!'

'Ko te jebe', rekla sam ispunjena nežnošću i ljubavlju. 'Nona', seo je na kauč i podigao noge na fotelju, „vi imate i kuću i vrt i mačke, a mi živimo u onoj rupi, vas je dvoje, a nas ima…“ 'Reci tati da se goni u ku*ac!'

Davno sam napisala da deci nakon smrti treba ostaviti dugove i pogrebne troškove. Niko me ne sluša. Ni ja samu sebe nisam slušala. U poslednje vreme gledam oko sebe i polako, nikad nije kasno, učim, učim, učim…", pisala je Rudanova svojevremeno.

Bonus video:

(Espreso/ Mondo/ Prenela: T.M.)