ZA TAMARU SU GOVORILI DA JE VANZEMALJAC, SVEŠTENIK JOJ REKAO DA JE OBELEŽENA: Danas joj se divi CELA SRBIJA!

Ispovest Tamare Misirlić je takva, da će svakog čoveka naterati da se zamisli. Iako ima malo više od 20 godina, prošla je sve ono što možda neko za ceo život ne prođe. Danas je svakako hrabrija nego juče, a to može svako od nas.

"'Ti si obeležena', rekao mi je jedan sveštenik. Ja sam rođena sa po šest prstiju na rukama i na nogama, i to me je obeležilo. Možda bih se ja i bilo koje drugo dete koje ima takav problem nosilo najnormalnije sa tim stvarima, da nije bilo tog odbacivanja, osuđivanja, gde sam ja doživljavala i trenutke: 'Nemojte da se družite s njom, ona ima šest prstiju, ona je vanzemaljac'."

Neki ljudi su rođeni drugačiji, a iako to često u startu vide kao prokletstvo, kasnije se ispostavi da je upravo to njihov blagoslov. Tako je i Tamara Misirlić, gošća podkasta "Hrabrija nego juče" mislila da je rođenje sa po šest prstiju na obe ruke i noge čini manje vrednom, pa je sve učinila da ih ukloni kako bi bila kao i druga deca, danas ipak razmišlja drugačije.

Tamara je devojka koja je vrlo rano osetila svu težinu života, ali je iz nedaća izvukla ono najbolje. Sa samo 23 godine, kroz svoju fondaciju zbrinula čak 315 porodica, a iza njene neverovatne snage krije se dirljiva i bolna životna priča.

Detinjstvo obeleženo podsmehom i tiha patnja

Iako danas gradi kuće i spasava živote, Tamara je u detinjstvu bila povučena devojčica koja je sve nosila sama na svojim leđima. Rođena je sa po šest prstiju na rukama i nogama, što ju je, zbog sporta kojim se bavila, učinilo metom vršnjačkog nasilja.

"Vi morate da se izujete, morate da budete bosi, oko vas milion dece sa podsmesima, svako na svoj način, da vas jednostavno obeleže, da vas odbace, da vas pitaju, da vas nazivaju pogrdnim imenima... Ja sam sama donela odluku sa 11, 12 godina da odem na operaciju, iz razloga da bih bila kao i sva druga deca. I to je meni tada jedino bilo u glavi – da odem, da odstranim te prste, da me drugari konačno prihvate", rekla nam je Tamara.

Nakon teške operacije, jedno vreme provela je u invalidskim kolicima. Najgori trenutak bio je kada su je u tom stanju posetili drugari iz kluba. Umesto podrške, osetila je sažaljenje i odbačenost, što je presudilo da se potpuno povuče u svoj svet sve do svoje 16. godine.

"I došao je onaj trenutak dok sam bila u bolnici gde je trener došao sa svim drugarima iz kluba da mene vide. Ja nisam htela da izađem jer sam se setila u tom trenutku šta su oni meni sve radili samo zato što sam bila drugačija. Šta će mi raditi tek sada kada me budu videli u kolicima? I ja izađem tamo. I to je bio možda i najgori trenutak. Dok si tu među njima, odbacuju te, smeju se, ne žele da stanu uz tebe, da ti budu podrška. E, onda kad te vide da si skroz pao i potonuo, kakva sam ja tad bila, bleda u kolicima, uplakana, onda je svima njima žao. I danas, kad vidim da deca prolaze kroz vršnjačko nasilje, ja samo kažem toj deci i kroz školu sporta i kroz fondaciju: 'Bogu hvala što niste kao i svi drugi'", rekla je Tamara.

Danas, međutim, na to gleda drugačije.

"Kao mala mislila sam da je to prokletstvo... ali sada to shvatam kao blagoslov. Volela bih da ih imam i dalje, sada iz ovog ugla, jer bila bih još više drugačija i mogla bih ponosno da pokažem: 'Evo, imam po šest prstiju, smejte se, ja sam vanzemaljac.' Možda bih još više bila uzor toj deci koja su drugačija", sa ponosom nam govori.

Alarmantno stanje među mladima: "Deca mi pišu da hoće da se ubiju"

Kao trener u svojoj školi sporta, koja broji preko 500 članova, Tamara se svakodnevno susreće sa surovom realnošću vršnjačkog nasilja. Otkriva da društvene mreže, poput TikToka, i nedostatak pažnje roditelja ostavljaju jezive traume na najmlađe.

"Koliko dece vidi utehu u meni, javljaju mi se na društvenim mrežama i kažu: 'Tamara, ja ću da se ubijem zato što drugari ne žele da se druže sa mnom.' Ili zato što je neko siromašan, zato što ima neki estetski ili zdravstveni problem... Meni je to jezivo jer ja znam koja je to bol. Kako možemo da dozvolimo da neko dete ima pomisao na to da se ubije, a da mi nismo reagovali, a mogli smo?", upozorava Tamara.

Ona naglašava da svaki trening počinje razgovorom i da decu uči da se raduju tuđem uspehu, jer se karakter oblikuje upravo u detinjstvu, a sve polazi iz porodice.

Prva izgrađena kuća sa 16 godina i misija koja nema kraj

Tamarina humanitarna misija počela je potpuno spontano, kada je sa samo 16 godina ugledala jednog deku kako iz porušene sobe gleda u nebo.

"Ja sam tad njemu izgovorila: 'Deko, izgradiću ti kuću.' I ja ne znam i dan danas, posle toliko godina, da objasnim otkud hrabrost za tako nešto. Ja nikada ranije nisam ni gradila ni radila, niti sam imala para. Jednostavno, dete od 16 godina... Vratila sam se i rekla tati: 'Tata, želim da gradimo kuću ovom deki.' I on je rekao: 'Idemo da gradimo'", otkriva nam Tamara koja je uz pomoć roditelja i drugih bliskih ljudi pokrenula fondaciju koja danas neprestano gradi kuće porodicama kojima je to potrebno.

Od tog trenutka, uprkos tome što je majstori i okolina u početku nisu shvatali ozbiljno, Tamara nije stala. Odricanja su bila ogromna, pa je u jednom trenutku čak kompletan nameštaj iz svoje sobe poklonila devojčicama kojima je gradila kuću, a koje su želele roze sobu, upravo onakvu kakvu je ona imala.

Najveći bol na terenu: "Umiru od tuge jer su ih deca ostavila"

Tokom sedam godina rada, Tamara je prošla kroz najekstremnije situacije – od pustinja i plemena u Africi, preko Kosova i Metohije, pa sve do pustih srpskih sela gde ljudi žive zaboravljeni od svih. Ipak, ono što je najviše pogađa nije siromaštvo, već ljudska surovost i porodični gresi.

"Mnogo često sam viđala da deca zaborave na svoje roditelje, roditelji im jedu brašno i vodu da bi preživeli, dok su deca u inostranstvu... Kakav god bio, da ti roditelj umire od gladi, da živi bez struje, to neću moći nikada da razumem. Za mene, ko god ostavi svog roditelja da bude u domu, nije čovek. Za mene je čovek onaj ko se bori do poslednjeg trenutka."

Okolina ih nije podržavala

Tamara nam je otkrila i da okolina nije podržavala njen rad i rad njene porodice. Da su im podmetali razne stvari, pa čak i bušili gume kada su shvatili da oni pomažu drugima. Njoj to nikada nije bilo jasno, ali kako kaže, nisu je zaustavljali. Sa druge strane, na terenu se često susreće sa raznim ljudima, posebno po malim mestima, te je nedavno doživela i to da nju i njenu ekipu čovek juri nožem, zbog čega je policija morala da ih čuva.

"Ljudima je čudno kad čovek radi nešto dobro, a kad se nešto loše dešava, e onda se ljudi hrane tuđim bolom i teše se, to je mnogo loše. Evo sad sam imala jedan primer, delili smo neke pakete i neki čovek me je jurio nožem da me ubije, i mene i moju ekipu. Zato što po tim mestima ima mnogo ljudi koji psihički nisu stabilni, i to je istina da imamo mi kontakt sa takvim ljudima. I onda, eto, taj čovek konkretno je čuo da mi delimo tim nekim ljudima, i on je smatrao da ti ljudi ne zaslužuju, jer su ti ljudi izbeglice, kako ih je on nazvao, izdajicama. I onda je njemu bilo krivo što mi njima delimo, i tražio je osobu koja to radi, i onda je nas policija čuvala na tom terenu. Ma zaista, svašta, ta mala mesta gde se ljudi bave tuđim životima, to je jako opasno. I ja stalno govorim: 'Ljudi, budite zadovoljni svojim životom, pa vas neće interesovati tuđi, bavite se sobom, radite na sebi, radite ono što vas čini srećnima, radite na sebi'", poručuje Tamara.

Bolne uspomene na Mileta

Pored pretnji, inspekcija i ljubomore okoline sa kojima se suočava na gradilištima, najteže joj padaju gubici onih za koje se emotivno veže. Posebno bolna tačka je veteran Mile, heroj sa Kosova, kojeg je zatekla kako bolestan živi u kontejneru. Fondacija mu je izgradila kuću, ali Mile je ubrzo preminuo u bolnici.

"Ne mogu da zaboravim onu njegovu rečenicu gde je on mene dočekao u kontejneru i kaže: 'Sestro, život svoj sam dao za svoj narod i za svoje bliske ljude.' Naravno, njega su izdali najrođeniji prvo. 'A sad kad je meni najteže, kad sam preživeo operacije i sve ono što jedan čovek može da preživi, ja sam ostao sam i živim kao ker'. I ta njegova rečenica: 'Sestro, živim kao ker, ni kerovi ovako ne žive', mene je slomila i zaista vratila u neku realnost", govori nam Tamara i objašnjava da se sa Miletom čula svakodnevno i da joj je mnogo teško palo kada je završio u bolnici, a nažalost i izgubio život, na šta su uticali i loši uslovi u kojima je godinama živeo.

"Mene sutradan zove doktor i kaže: 'Pacijent je preminuo, a šta ćete s njim?' Pa šta ćete sa čovekom koji nema nikog? I onda sam ja preuzela sve da ga sahranim onako kako dolikuje... Vi stojite na sahrani, jedini ste koji je pustio suzu za njim, i na njegovom grobu samo jedan venac stoji. Tako veliki čovek... Mislim da najviše boli kad te izdaju oni od kojih očekuješ da budu tu. To je bol od koje se definitivno umire, i mnogi su zbog toga i umrli – od tuge, bukvalno."

Uprkos svim izdajama, razočaranjima i prevarama koje je na ovom putu doživela, Tamara poručuje da nikada neće odustati jer je njena odgovornost prevelika. Njena glavna poruka za kraj ovog emotivnog razgovora bila je upućena svima koji se bore sa mržnjom i zavišću: "Volite one koji vas mrze, oni neće znati šta da rade. Na kraju, ljubav uvek pobeđuje sve."

Bonus video:

(Espreso / Lepa i srećna / Radmila Ilić)