TROGODIŠNJAK UBIJEN U PUNOJ KUĆI Užas kakav se ne pamti Dok je UMIRAO ukućani radili nešto što je ZALEDILO POLICIJU

„Zločin u kući mržnje” glasio je naslov objavljen u NIN-u 30. maja 1965, u broju 751. Reč je o tekstovima prenetih iz časopisa „Vie nouve” i „Candide”, koji govore o ubistvu trogodišnjeg dečaka, zbog kog se niko iz njegove porodice nije posebno „potresao”.

U nastavku prenosimo ceo tekst iz arhive NIN-a.

Zločin u kući mržnje

Ubistvo malog Pjera Milera, izvršeno početkom maja u Nansiju, ustalasalo je francusku javnost. Ova teška drama otkrila je kakva mržnja, nepoverenje i pohlepa caruju u izvesnim građanskim porodicama, i podstakla mnoga poznata francuska pera da napišu svoje komentare i studije o često čudovišnom građanskom moralu. Prenosimo činjenice o ovom zločinu, propraćene mestimično zaključcima francuskog književnika Marsela Žuandoa.

Komesar Megre, glavna ličnost iz kriminalističkih romgna Žorža Simenona, našao bi u ubistvu malog Pjera Milera obimnu materiju za razmišljanja o kontradikcijama i dubokim tajnama izvesnih ljudskih priroda i došao bi do rešenja problema s onom vrstom bolnog iznenađenja koje mu je uvek bilo blisko u poslednjim godinama policijske aktivnosti pre nego što je napustio Ke d’Orfevr (pariska kriminalna policija).

U ponedeljak 3. maja ujutru u Nansiju je ubijen trogodišnji Pjer Miler. Ubijen je u krevetu udarcem bodeža u vrat. Mari-Odil Miler, majka, vraćajući se iz podruma, našla ga je kako krvari već u agoniji, ali paralizovana od užasa nije ništa pokušala da ga spase, nije čak ni zvala u pomoć. Kako je bodež povredio samo jednu venu, bilo bi dovoljno da je sa dva prsta pritisnula mesto gde je vena bila povređena da bi tako sprečila gubitak krvi. Mari-Odil je pre udaje bila bolničarka, asistirala je desetinama hirurških operacija, ali nije imala osnovni refleks koji bi spasao njevog sina.

Ko, kako i zašto je ubio Pjera? Komesar Megre bi se brzo snašao i zakucao bi na vrata jedne dvospratne kuće u Aveniji Liberasion, znajući da će ga tamo dočekati atmosfera nepovorenja i neprijateljstva.

U toj kući stanuju Milerovi – tridesetogodišnja Mari-Odil i trideset petogodišnji Alfred – u jednom stanu u prizemlju, koji im je ustupio doktor Žil Rujer, deda Mafi-Odil koja pored Pjera ima i petogodišnjeg sina Šarla. Kuća je svojina starog Rujera, koji je sa svojom ženom Marijom stanovao u drugom stanu, iznad Milerovih. Prvi sprat je nenastanjen i njime je raspolagao Andre Rujer, sin doktora Žila, koji živi na selu sa svojom ženom i tri kćeri, ali često dolazi u Nansi. Na drugom spratu stanuje Madlena Rujer, majka Mari-Odil. Udovica Šarla Rujera, Madlena živi sama. Ostatak porodice – Šarlota, sestra Mari-Odil, udata je u Longvilu.

Mržnja, pohlepa i strah

U ovom slučaju, reč porodica ne znači mnogo. Dok bi popušio lulu, Megre bi shvatio da su u ovoj kući jedini zajednički osećaji svih članova porodice mržnja, sumnja, lakomost i strah. A porodica Rujer bila je jedna od najpoštovanijih i najboljih u Nansiju, kako zbog bogatstva, tako i zbog dostojanstva.

Žil Rujer, pošto se oženio Marijom Tijera, koja je donela lep miraz, napustio je karijeru vojnog lekara i posvetio se finansijskim poslovima i lovu na divlje svinje. Zahvaljujući snažnom karakteru i dobrom nišanjenju imao je uspeha i u jednom i u drugom poslu. Njegova imovina je procenjivana na 50 miliona novih franaka. Pošto je u 88. godini oboleo, bez izgleda da će skoro napustiti krevet, ovi milioni su postali sredstvo kojim se on služio da podstiče pohlepu ostalih članova porodice, naročito svoga sina Andrea, nećake Mari-Odil i Alfreda Milera. Alfred je mrzeo Andrea i pokušao je da ga se oslobodi, udesivši da ga zatvore u jedan duševni zavod, ali su lekari tamo konstatovali da je Andre bolestan od jedne vrste akutne paranoje koja nije opasna. To je uostalom bolest ove kuće. Šarl Rujer, otac Mari-Odil i Šarlote, izvršio je pre 18 godina samoubistvo, posle krize manije gonjenja. Šarlota je još kao devojka smatrana za „umno nedovoljno razvijenu“ osobu. A jedna od Andreovih kćeri, jedanaestogodišnja Mari-Anjez, pati od povremenih kriza nervne depresije.

Uzajamna optuživanja

Stara Marija Rujer je, kada je saznala za strašnu smrt svog praunuka, uzviknula: „Ovaj slučaj je veoma neprijatan. Na svaki način nikada jedan Miler neće biti sahranjen u našoj, porodičnoj grobnici!“

Istina je da stara mrzi Alfreda Milera i sumnjiči ga da želi da se dočepa njenih miliona. I verovatno da u tome mnogo ne greši. Miler, čija zarada kas trgovačkog predstavnika nije ni velika ni stalna, uzeo je dobrim delom u svoje ruke poslove starog Rujera. A starac, da bi izazvao ljubomoru kod svoga sina Andrea, pretvarao se kao da gaji velike simpatije prema Alfredu.

Smrt malog Pjera rasplalila je ovu tešku atmosferu stvorenu uzajamnim neprijateljstvom. Niko, čak ni roditelji, nije pokazivao da je naročito ožalošćen ovom smrću, već je svako razmišljao o tome kako da optuži drugoga, ili bar da baci na drugoga tešku sumnju. Hipotezu da je ubistvo izvršio neko izvan porodice, policija je brzo odbacila. Rujenovi nisu nikoga primali „niti su koga posećivali. Nisu imali ni prijatelja ni neprijatelja.

„Mislim da je Pjera ubio moj ujak Andre”, izjavila je Mari-Odil.

Policija je saslušala Andrea Rujera i u jednom trenutku izgledalo je da je on osumnjičeni broj jedan. Ali, ujak je imao alibi i pušten je na slobodu.

„Stara je sposobna na sve samo da bi mi napakostila”, insinuirao je Alfred.

Marija Rujer je odgovarala na saslušanju s osmehom na usnama sve dok joj islednici nisu dozvolili da ode, zbunjeni zbog hladnog cinizma, koji nije čak ni pokušala da prikrije. Pre nego što je napustila policijsku prefekturu u Nansiju, „stara“ je takođe pustila svoje strele: „Zašto ubica ne bi mogao biti otac ubijenoga, Alfred?!”

Zajedno sa svojom ženom, Alfred je saslušavan puna 24 časa. U jednom trenutku Mari-Odil je uzviknula: „On je ubica!“ Međutim, policija je pustila na slobodu Alfreda i nastavila da saslušava Mari-Odil. Posle još 12 časova sa- slušanja, ona je najzad priznala da je ubila svog sina. „

Ko je u stvari kriv

„Već mesecima bila sam pod opsesijo da Pjeru ‘pustim’ krv. Nož kojim sam se svakog dana služila u kuhinji, prosto me je opsedao. Tri puta mi je izgledalo da je nož ovladao mnome i da me je nagonio prema detetu. Treći put, htela sam baš da ga udarim njime, kada sam u poslednjem trenutku u ogledalu videla svoje lice. Zadrhtala sam. Nož je pao iz ruke. Međutim, kada je nož ovladao mnome i po četvrti put, više nije bilo ogledala. I tada sam udarila“.

Tako je izjavila Mari-Odil Miler islednicima. Ali, majka malog Pjeđa nije bila opsednuta samo krvlju, ona je želela, možda čak više nego bilo šta drugo, milione svoga dede i u njenoj bolesnoj glavi zločin joj je izgledao jedino sredstvo za postizanje tog cilja.

„Moja majka Madlena Rujer biće, sigurno, lišena nasledstva: moj deda nije mogao da je podnese jer je u vreme kada se udala za mog oca bila razvedena. Dakle, sav novac, ili bar njegov veći deo pripao bi mom ujaku Andreu. Pre tri godine nameravala sam da ga ubijem, ali nisam imala hrabrosti. Onda sam pokušala da nagovorim svog muža da to učini, ali nikada nije ništa išlo dalje od svađe. Izmislila sam kako mi Andre telefonom preti. Zatim mi je došla ideja da se poslužim Pjerom. Nisam želela da ga ubijem, već samo da ga ranim. Bio je moje mezimče. Da je moj muž video Pjerovu krv, sigurno bi optužio Andrea, možda bi ga i ubio. Ali, moj plan nije uspeo. Pjer je mrtav, a Andre je uspeo da se izvuče. Na kraju sam optužila svog muža. Zašto ne bihr Nisam želela da niti on, niti moj ujak, naslede Rujerovo bogatstvo“.

Niko od Rujerovih nije otišao u zatvor u Nansiju da poseti Mari-Odil.

Od Rujerovih, samo je Šarlota, „parija porodice“, bila na Pjerovoj sahrani, koja je obavljena istog dana kada je Mari-Odil uhapšena. Alfred Miler, koji je nekoliko puta posetio svoju ženu u zatvoru, nastavio je da stanuje u kući mržnje i da dalje govori jezikom mržnje.

„Krivac nije moja žena. Mari-Odil je bolesna, pati od paranoje. Pravi krivci su oni koji su joj dozvolili da se uda, da ima decu, iako su znali da su svi bolesni.”

Iz svog kreveta stari Žil Rujer ponavlja, uveren u szoju skoru smrt: „Kada budem gore, spašću vas sve svojim molitvama.”

Ali odbija da odgovori na pitanje koje svima leži na srcu: kako će biti podeljeno njegovo bogatstvo. U Nansiju, mnogi građani i dalje govore o njemu: „To je pravi čovek. Zna da izazove poštovanje.”

Drugi, međutim, imaju sasvim drukčije mišljenje. Oni smatraju da je posredno glavni krivac stari Žil Rujer koji je, svojim tvrdičlukom i pohlepnošću, doprineo da njegov sin Šarl, takođe doktor medicine, otac Mari-Odil i Šarlote, izvrši samoubistvo, ne mogavši više da podnosi ovog Moloha, čijn je bio izdanak.

Očigledno je da je ovaj zločin, kojim je prolivena krv nedužnog deteta, otkrio svu beščasnost jedne građanske porodice, koja se u mnogo čemu može smatrati kao tipična.

Vie nouve, Candide, arhiva NIN-a

Bonus video

(Espreso/NIN)