Da li smemo da nosimo odeću pokojnika? Sveštenik otkrio šta nikako ne smete da uradite sa stvarima

Četrdeset dana posle sahrane, ormar i dalje stoji pun. Niko ne sme da ga otvori, a niko neće ni da prizna zašto. Odeća pokojnika nije samo tkanina, ona je poslednja stvar koja je dodirivala nečiju kožu i miris, i upravo zbog toga vama ruka zastane na vešalici.

Najveći problem nije pitanje da li smete da nosite. Problem je što vam niko nije objasnio razliku između bacanja, deljenja i nošenja, a tu se prave sve greške.

Šta sveštenik kaže o odeći preminulog

Pravoslavna tradicija nema zabranu da neko nosi stvari preminulog. Sveštenici uglavnom ponavljaju isto: bolje je da odeća ode tamo gde će koristiti živom čoveku nego da trune u kesi na tavanu. Ono što se ne sme jeste prodaja za novac i bacanje u kontejner kao smeća.

Stvar koja je nečija postaje milostinja kada se da nekome ko nema, i tada se za pokojnika nešto i čini. Bačena u kontejner, ona je samo otpad, a vi ste propustili priliku koja je bila pred vama.

Da li smete da nosite garderobu pokojnika

Smete. Ako vam džemper pokojnog oca leži kao saliven, nosite ga mirne savesti, niko vam ništa loše neće ući u kuću zato što vam je toplo. Strah od „energije“ koji vam šapuću komšinice nema veze sa verom, već sa praznoverjem koje se decenijama meša sa običajem.

Ima jedna granica koju ipak vredi poštovati. Donji veš, čarape, papuče, intimne stvari, to se ne nosi i ne deli, već se baca. Tu nije reč o duši, već o higijeni i pristojnosti.

Četrdeset dana: Kada je vreme za prvi korak?

Većina naših porodica sačeka da prođe četrdeset dana pre nego što počne da sređuje ormare, i u tome ima neke duboke mudrosti.

Nije tu reč o nekakvom strogom pravilu, već o vremenu koje je nama živima potrebno da bar malo utišamo tugu i prestanemo da plačemo svaki put kada otvorimo vrata sobe.

Pre tog roka, svaka odluka donosi se kroz suze, a tek kasnije, kada prođe ono najteže, lakše je razlučiti šta se čuva kao dragocena uspomena, a šta treba podeliti drugima.

Gde se nosi, a gde ne

Najbolja adresa za stvari preminulog jeste neko ko ih zaista treba. Sigurne kuće, narodne kuhinje, Crveni krst, manastiri sa prihvatilištima, parohije po selima gde sveštenik zna kome šta nedostaje. Tu odeća postaje konkretna pomoć, a ne anonimni džak u kontejneru za humanitarnu organizaciju za koju ne znate ni gde joj je magacin.

Postoji još jedno pravilo koje sveštenici često ponavljaju, a porodice ga preskaču. Odeća pokojnika ne treba prodavati, naročito ne preko oglasa i grupa. Novac od nečije garderobe u kući retko donosi mir, a često unese tihu svađu među naslednicima koja traje godinama.

Šta uraditi sa onim što niko neće

Ostaje uvek deo koji ne može ni da se nosi ni da se da. Pocepane stvari, izlizani kaputi, cipele kojima je đon prošao. Tu je savet jasan, pristojno spakovati i baciti, bez ceremonije, ali i bez gađenja. Nije greh baciti ono što više ne služi.

Jedan stari običaj, koji ne škodi nikome, jeste da se prvi komad odeće koji date nekome prati tihom molitvom za dušu pokojnika. Nije obavezno, ali mnogima donosi olakšanje koje psiholog ne može da pruži za sat vremena razgovora.

Da li je greh nositi odeću pokojnika

Nije greh. Pravoslavna tradicija dozvoljava nošenje, a sveštenici češće savetuju da se odeća da nekome kome treba nego da stoji u ormaru

Koliko se čeka pre nego što se podeli garderoba

Uobičajeno je da porodica sačeka četrdeset dana, ali to nije pravilo. Važnije je da odluka bude donesena mirno, a ne u prvim danima žalosti

Sme li da se prodaje odeća pokojnika

Sveštenici to ne preporučuju. Stvari pokojnika se daju kao milostinja, jer novac dobijen prodajom često unosi nemir i razdor u porodicu

(Espreso/Krstarica/DČ)