Meksiko 1986 i avantura petorice Engleza: Videli Božiju levicu, prevarom osvajali žene i nikad se nisu vratili kući

Mundijal u Meksiku 1986. godine budi lepe uspomene. Najviše kod Argentinaca i Engleza. Gaučosi su tada zahvaljujući Dijegu Armandu Maradoni, koji je prvi gol postigao prevarom, a drugi zasluženo nazvan golom veka, pobedili gordi Albion (2:1) i osvojili drugu po redu Boginju.

To je označio kraj za četu Bobija Robsona, ali ne i za petoricu navijača Engleske, koji su nastavili sa avanturom posle koje se nikada nisu vratili u rodne krajeve Vulverhemptona. Samo su se prebacili iz Meksika u SAD, započeli novi život, oženili, dobili decu i sada u dokumentarnom filmu pod nazivom „Lost Down Mexico Way“ oživljavaju priču staru 40 godina.

PUT OD 8.000 KILOMETARA DO MEKSIKA

Glavni junaci filma poznati su po nadimcima Ader (Geri Alen), Rabithed (Geri Hardvik), Bejtsi (Stjuart Bejts), Arni (Dejvid Arnold) i Teksas Stiv (Stiv Doson), tada uglavnom 21-godišnjaci, bili su bez posla/sa malo para i odlučili na akciju. Putovanje 8.000 kilometara do Meksika na Svetsko prvenstvo.

Geri Alen danas živi u Atlanti, gde se prošle godine penzionisao nakon što je godinama vodio sopstvenu kompaniju.

"Godine 1986. Margaret Tačer je bila na vlasti, nekoliko nas je ostalo bez posla i odlučili smo da odemo na Svetsko prvenstvo u Meksiku", rekao je Alen za BBC.

Možete da zamislite kako je to tada izgledalo bez mobilnog telefona, navigacije, platne kartice? Grupa je prvo otputovala u Hjuston u Teksasu, a zatim nastavila ka Montereju u Meksiku, gde ih je, kako kaže Alen, dočekala nesnosna vrućina.

“Meksiko je bio jedna od onih zemalja koje sam morao da pronađem na mapi, zvučao je tako egzotično. Mislili smo da bi odlazak na Svetsko prvenstvo na drugom kraju sveta bio nešto najkul što možemo da uradimo".

HAPŠENJE ZBOG ŠETANJA BEZ MAJICA I ALKOHOLIZMA NA ULICI

Arnold se kroz šalu prisetio da grupa tada nije ni znala kojim se jezikom govori u Meksiku, a niko od njih nije govorio španski. Morali su brzo da se prilagode pravilima nove zemlje, pa su u jednom trenutku čak bili i uhapšeni jer su šetali bez majica i pili pivo na ulici, što je strogo zabranjeno.

Živeli su za male pare u apartmanima, koji su imali bazen, sunčano vreme, prelepe plaže, obilazili kantine i prosto se opijali.

"Tada smo svi pomislili: 'Ovo je život, mnogo bolje od onoga što smo imali u Engleskoj'."

U grupnoj fazi Englezi su doživeli neprijatan poraz od Portugalije (0:1), odigrali iznenađujuće nerešeno sa Marokom (0:0) i konačno dobili Poljsku (3:0). U osmini finala lako izašli na kraj sa Paragvajem (3:0), a onda je usledio čuveni duel sa Argentinom, Dijegova “Božija levica” i solo prodor kroz čitav tim gordog Albiona. Ovaj kvartet je to sve video i doživeo na stadionu Acteka u Meksiko Sitiju.

"Da, svi su videli da je igrao rukom, samo ne i sudija. Na tribinama je bilo 115.000 ljudi, uglavnom Argentinaca, nas Engleza tek po koja grupa raštrkana unaokolo. Posle meča je bila ludnica po ulicama Meksiko sitija, isukali su palice i jurili nas po ulicama. Svega je bilo, policija nas je spasila".

AMERIČKI SAN

Posle završetka Svetskog prvenstva i kratkog boravka u Belizeu, društvo je odletelo u Dalas. U potrazi za poslom visili su u ugostiteljskim objektima, lažno se predstavljali da su reprezentativci Engleske i na taj način lako dolazili do intimnih odnosa sa ženama.

"Amerika je bila potpuno druga priča. Najveća stvar za nas bile su mogućnosti. Posao si mogao da nađeš bilo gde. Ja sam imao tri posla tokom prve tri ili četiri nedelje. Naš akcenat nam je pomagao kod žena, koristili smo to. Nismo želeli da odemo", priseća se Alen.

Vremenom su svi izgradili nove živote u Americi, osnovali firme i tamo upoznali svoje supruge.

"To je bilo najzabavnije leto u mom životu", rekao je Stiv Doson.

Dokumentarac prati njihove avanture tokom decenija, ali i prijateljstvo koje traje već četrdeset godina.

"Bejtsi živi u Hjustonu, Stiv u Dalasu, posećujem ih jednom ili dva puta godišnje, a i dalje razgovaramo preko fiksnih telefona", rekao je Alen.

ŽAL ZA ENGLESKOM, ALI ODLUKA DA ŽIVE U SAD PUN POGODAK

Priznaje da je tokom prvih godina često osećao nostalgiju za domom, ali nikada nije zažalio zbog odluke.

"Poslovi su bili ovde, novac je bio ovde, svi smo ovde pronašli supruge. Sve je ovde bilo deset puta bolje nego u Stourbridžu, ali Stourbridž mi nedostaje više nego što možete da zamislite", rekao je jedan od junaka ovog dokumentarca.

Najbolje bi bilo da iskokate kokice, zavalite se u fotelju i odgledate kako je izgledala njihova mundijalska avantura.

(Espreso/G.B.)