OVA ŽENA JE PREŽIVELA AUŠVIC I EKSPERIMENTE "ANĐELA SMRTI": Potresna ispovest koja svedoči o užasima LOGORA

"Pleši!" - to joj je rekao prve noći u logoru. Edit Eger je, naravno, znala da pleše: balet je učila od pete godine. U trikou i tajicama vežbala je istezanja. Kičma ravna, stomak zategnut, udahni, izdahni... Znala je da koristi dah kako bi kontrolisala svoje telo.

Znala je celu koreografiju na kompoziciju "Na lepom plavom Dunavu". Mislila je da umišlja kada je prve noći u logoru čula upravo tu muziku. Tada se pojavio u njenoj baraci. "Mala plesačice. Pleši za mene", rekao je. Tako ju je zvao: moja mala plesačica.Njega su zvali Anđeo smrti.

Kasnije, nakon što se preselila u Ameriku, nije želela ničije sažaljenje. O tom mestu nije htela da razmišlja. Samo je želela da bude prava Amerikanka. Osim toga, nije ni znala kako se to mesto izgovara na engleskom: "Aušvic".

Kako to izgovoriti bez akcenta? Ipak, drugi su kasnije, kada su saznali za njenu prošlost, upravo sa tim imenom upoređivali svoje probleme. Strašno je, govorili bi za neku nevolju, ali "nije kao da si u Aušvicu".

Ubrzo je shvatila da je to pogrešno shvatanje: ne postoji hijerarhija patnje. Nije želela da ljudi vide njenu patnju i pomisle da su zato njihovi problemi manje važni. Htela je da je pogledaju i pomisle: ako je ona mogla da izdrži, mogu i ja!

Počela je da govori. Najpre je to činila na sopstvenoj terapiji, zatim tokom školovanja za psihološkinju, a na kraju i kao autorka bestselera. Njena poruka je uvek bila ista: prošlost ne možete promeniti niti izbrisati, ali možete izabrati kako ćete na nju odgovoriti. Možete biti depresivni ili možete biti srećni. Taj izbor je barem vaš, poručuje ona.

Bez izbora

Ona u početku nije imala izbora. U svom novom životu, u ulozi supruge i majke u američkom Baltimoru, nije mogla da kontroliše reakcije. Osećala bi anksioznost kada bi čula sirenu. Zavrtelo bi joj se u glavi kada bi čula teške korake.

Kada bi vozač autobusa viknuo na nju, sklupčala bi se na podu autobusa plačući i tresući se. Nije bilo tako strašno. Nije ovo Aušvic, govorila bi sebi. A ipak je uvek bio Aušvic.

Imala je samo 17 godina kada je rat završio, a već je videla toliko toga. Na primer, onog dečaka u logoru. Vezali su ga za drvo, a zatim su vojnici SS-a pucali u njega. Pogodili su mu stopalo, ruku, šaku, uvo...

Malo dete koje su koristili kao metu za vežbu gađanja. Zatim onu devojku koja je pokušala da pobegne. Vojnici su je ubili, a zatim njeno telo obesili nasred logora kao upozorenje drugima.

Ili onu trudnicu: kada su joj počeli trudovi, pripadnici SS-a su joj vezali noge jednu uz drugu. Nikada nije videla nekoga ko je prošao takvu agoniju.

Sećala bi se i lepih stvari, poput doma u tadašnjoj Mađarskoj. Jedna sestra svirala je violinu, druga klavir, ona je bila plesačica pa potom gimnastičarka. Sa 16 godina iznenada je izabrana da trenira sa olimpijskom reprezentacijom. A onda je jednako iznenada izbačena zbog svog "porekla".

Uskoro je nosila žutu zvezdu. Potom su jedne noći došli vojnici i odveli njenu majku. Dok su ulazili u Aušvic ispod natpisa "Arbeit macht frei" (Rad oslobađa), logorski orkestar počeo je da svira. Njen otac se okrenuo ka njoj oduševljeno. "Vidiš. Ne može to biti strašno mesto", rekao je. Nikada ga više nije videla.

Sećanje je važno. To je bila jedna od poslednjih rečenica koje joj je majka rekla. Dok se voz približavao Aušvicu, okrenula se Edit. Sve što su imali bilo im je oduzeto, ali, rekla je: "Niko ti ne može uzeti ono što si pohranila u svoj um."

Kada su ih iskrcali iz vagona, odveli su i njenu majku. Krezubi vojnik razvrstavao je žene u dva reda, pitajući svaku: da li ste bolesni? Glas mu je bio gotovo ljubazan. Bolesne, stare, među njima i njenu majku, slao je levo.

Pokušala je da pođe za njom, ali ju je uhvatio za rame i zaustavio. "Samo ide pod tuš." Kasnije je pitala drugu zatvorenicu gde joj je majka. Zatvorenica je klimnula prema dimnjaku iz kojeg se dimilo. "Tvoja majka gori unutra. Bolje da o njoj počneš da govoriš u prošlom vremenu."

Anđeo smrti

Krezubi čovek se vratio te večeri. Saznala je da je to Jozef Mengele - logorski lekar, "Anđeo smrti". Čula je da je svake večeri voleo da prolazi logorom tražeći zatvorenike koji će ga zabavljati. Bio je prefinjeni ubica i ljubitelj umetnosti. Postojao je i logorski orkestar. Zatvorenici su marširali uz njihove vesele koračnice, a premlaćivani uz bečke valcere.

Mengele se zaustavio ispred jedne od baraka. Hteo je plesačicu. Odjednom je neko gurnuo nju napred. Logorski orkestar zasvirao je "Na lepom plavom Dunavu". "Pleši!" rekao je, ali ona se nije mogla pomeriti. Tada se setila majčinih reči.

Njeno telo je bilo zarobljeno, ali njen um je pripadao samo njoj. Zato ga je njime oslobodila. Zamišljala je da ne pleše u Aušvicu za ubicu svoje majke, nego na sceni Budimpeštanske opere. Plesala je za ljubav. Plesala je za život.

Ipak, kada je rat završio i počeo marš smrti, zamalo je umrla. Nemci su ih terali da danima hodaju, sve dok nije toliko ogladnela da je jela travu, toliko oslabila da više nije mogla da stoji. Ležala je na gomili leševa.

Čula je nekoga kako viče: "Amerikanci su stigli!", ali se nije mogla pomeriti. Imala je oko 30 kilograma. Ruka, za koju će kasnije saznati da je pripadala američkom vojniku, pružila se prema njoj; na njegovom dlanu bili su crveni, zeleni i žuti bomboni. "Hrana", rekao je. Kasnije će naučiti da se zovu M&M’s.

Kasnije je naučila i druge stvari - od više od 15.000 deportovanih ljudi iz njenog rodnog grada preživelo je samo 70. Naučila je da se ono zbog čega se tresući rušila na pod zove "posttraumatski stresni poremećaj". Nimalo joj se nije sviđala reč "poremećaj".

Njene reakcije nisu bile poremećene, nego prirodne. I naučila je kako da izgovori tu reč: "Aušvic", iako ju je do kraja života izgovarala sa naglaskom.

Ali to više nije bilo važno. Ne možete, naučila je, promeniti svoju prošlost. Ali možete izabrati kako ćete se prema njoj odnositi. Možete izabrati sreću. Možete izabrati ljubav. Možete izabrati ples.

Bonus video:

(Espreso/Kurir.rs/Mondo/TM)