“Ja sam te rodila, ja ću i da te ubijem”: Ove rečenice su izgovarale samo mame u Srbiji

Ako pitate mame u Srbiji ko najviše voli svoju decu, odgovor je obično brz, siguran i bez dileme: one same. I tu nema dalje rasprave. Ljubav je bezuslovna, briga još bezuslovnija, a kontrola… pa, recimo da je u paketu.

Jer to su te žene koje su vas vodile do treće smene života (i dalje bi, da mogu), proveravale da li ste jeli, javljali se, pokrili, i usput uspele da u trenutku nervnog sloma izgovore rečenice koje bi u svakoj normalnoj zemlji završile u priručniku „šta nikad ne reći detetu“.

Ali kod nas? To su legendarne replike. Kinematografsko nasleđe. Kulturni DNK.

Svi znamo onu klasičnu:

„Ja sam te rodila, ja ću i da te ubijem.“

Rečenica koja zvuči kao spoj porodične ljubavi i kriminalističke pretnje, ali u prevodu znači: „Brinem za tebe više nego što ti ikad možeš da razumeš.“

A tu je i druga liga hitova:

„Od blata ćete da me pravite!“

„Ko je koga rodio, ja tebe ili ti mene?“

Mame iz serija, mame iz života

Ono što je fascinantno jeste da su te rečenice odavno prešle kućne zidove i ušle u pop kulturu. Naša kinematografija ih je samo verno dokumentovala.

Jedna Cakana, koliko god bila „drugačija“, znala je da spusti stvari na nivo egzistencijalne pretnje sa ljubavlju:

„Ja sam te rodila, ja ću i da te ubijem.“

A Seka Sablić iz „Ljubav, navika, panika“? To je već posebna škola života. Nema tu filozofije – samo emocija, nervoza i tačna doza pasivne agresije koju svi prepoznajemo iz kuhinje. Pričamo o jedenju džigerice.

I onda sedite i shvatite: ovo nije serija. Ovo je dokumentarac.

Ciklus majčinskih rečenica

Ako bismo napravili naučnu klasifikaciju, majčinske izjave u Srbiji mogu da se podele u nekoliko faza:

Faza 1: Blaga zabrinutost „Obuj papuče, nahladićeš se!“

Faza 2: Aktivna kontrola „Gde si pošao tako obučen?“

Faza 3: Emotivna eskalacija „Nemoj da ti ja uđem u sobu!“

Faza 4: Krizni menadžment „Dobijaćeš ti svoje kad dođemo kući.“

I naravno, završna forma – ona koja ostaje zauvek urezana:

„Videćeš kad budeš imao svoju decu.“

To je jedina pretnja koja radi i na duži rok i na savest i na karmu.

Ljubav koja viče

Zanimljivo je da sve te rečenice, koliko god delovale dramatično, zapravo nikada nisu bile bez ljubavi. Naprotiv – to je ljubav koja ne zna da bude tiha.

To je ona ljubav koja vas u isto vreme hrani, oblači, kontroliše, psuje i spašava od vas samih.

I možda zato svi mi, koliko god bežali od tih rečenica dok smo mali, jednog dana uhvatimo sebe kako ih izgovaramo.

I to je trenutak kada postane jasno: nismo pobegli ni od čega. Samo smo promenili ulogu.

Jer negde između „Ne ljuljaj se na stolici“ i „Zatvori vrata, nisi rođen u čamcu“, krije se čitava jedna škola života koju niko nije upisao dobrovoljno, ali je svi uspešno završimo.

Sa ili bez papuča.

Nego, koja je vaša ljubavna pretnja iz detinjstva?

Bonus video:

(Espreso / City magazine)