„Vojvodina me stvorila, a Zvezda proslavila”: Jedna osoba povezuje Stankovića i Tanjgu, a ona više nije s nama

Finale Kupa Srbije između Crvene zvezde i Vojvodine nosi mnogo više od borbe za trofej. Biće to veče emocija, prijateljstva i sećanja na čoveka koji je zauvek spojio dva tabora - Siniša Mihajlović - koji je preminuo od leukemije 16. decembra 2022. godine.

Na klupama Beograđana i Novosađana, koji će se boriti za drugi najvažniji trofej u Srbiji, sedeće dvojica njegovih najbližih fudbalskih saboraca i kumovi: Dejan Stanković i Miroslav Tanjga.

Mihajlović je Stankovića dočekao u Rimu, gotovo mu bio kao otac, zaštitnički nastrojen prema tadašnjem klincu kome je pomogao da fudbalski stasa u Laciju, kasnije u Interu, a između toga i u reprezentaciji tadašnje Jugoslavije. Tu se rodilo nešto više od prijateljstvo - kumstvo.

Tanjga je prvi kum i nerazdvojni saputnik kroz gotovo čitavu trenersku karijeru Mihajlovića. On je bio mnogo više od saradnika, faktički bio je Mihajlovićeva desna ruka, čovek od najvećeg poverenja, prisutan uz njega od Vojvodine do Bolonje.

“Najpre sam venčao Mihu, koji je svom prvencu dao ime Miroslav. Naravno, on je mene venčao i moj sin se zove Siniša. Krstili smo decu, posle sam ga venčao i u crkvi u Sremskim Karlovcima, tako da imamo višestruko kumstvo”, objašnjavao je jednom prilikom Tanjga koji je teško zadržavao suze kada se povede priča o Mihajloviću.

“Ja sam sedeo pored njega kada je umro, kada je izdahnuo... Ovako sam sedeo pored njega. Ta žena koja je bila doktorka, ona je tačno znala, doktori su tačno znali po nekim parametrima koje vide kad će se desiti najgore. Kad je došao taj dan, rekla je 'danas će se desiti'. I tako sam znao šta nas čeka tog dana, ne samo ja, tu u sobi s njim je bila i žena, i brat... Šta da vam kažem... Tužno, teška priča”.

Zato će duel Zvezde i Vojvodine imati i simboliku susreta ljudi koji na različite načine nose deo Mihine fudbalske filozofije: karakter, emociju i pobednički mentalitet.

Rečenica „Vojvodina me je stvorila, a Zvezda me je proslavila” godinama se koristi kao najbolji opis Mihajlovićevog fudbalskog puta - od Novog Sada, gde je osvojio titulu sa Vojvodinom 1989, do Barija i Tokija, gde se 1991. popeo na krov Evrope i sveta.

Takođe, često je isticao da nikada nije želeo da bira između ta dva kluba, jer su oba obeležila njegov život i karijeru. Upravo zato svaki duel Zvezde i Vojvodine nosi posebnu emociju kada se pomene njegovo ime.

“Milion puta mi je falio u ovih godinu dana. Samo minut mi treba, samo da ga pitam nešto. Znam da će mi on dati pravi odgovor. I prolaze mi slike kroz glavu, naše kumstvo, bratstvo, prijateljstvo, očinstvo... Šta bi on meni odgovarao u datim momentima, kako bi trebalo da reagujem, da se ponašam, da radim, da čuvam... Često puta ga sanjam, što mi je mnogo drago. Probudim se srećan... Javi mi se u snu, znam da je tu, znam da Ćalac misli. Najviše neostaje Arijani i deci, naravno... Ja imam nešto svoje, što ljubomorno čuvam, taj odnos s njim. Sećanje mi niko neće oduzeti. To je moj najbolji prijatelj”, sa suzama je nedavno rekao Stanković.

U zemlji u kojoj je Siniša Mihajlović ostavio neizbrisiv trag, finale Kupa Srbije biće prilika da se još jednom pokaže koliko njegovo ime i dalje živi kroz ljude koje je stvarao, vodio i inspirisao.

(Espreso/Sportal/G.B.)