AMIRA JE MAJKA OSTAVILA U DOMU: Na 18. rođendan došao joj na vrata: "Ovo me je SLOMILO, a OSVETIO SAM SE SA..."

Nije uvek majka samo ona žena koja rodi dete, već ona koja ga odgaja, pruža mu ljubav, podršku i pažnju tokom odrastanja. Amir Šečić iz Tuzle nema, nažalost, takve uspomene. Od žene koja ga je donela na svet Amir nikada nije dobio odgovore na pitanja koja su ga godinama proganjala.

Amirov život nije počeo u zagrljaju majke, već u tišini trećeg dana nakon rođenja, kada je ostavljen u porodilištu. Oca Ibrahima nikada nije upoznao. Od tada, Amir je odrastao u domu za nezbrinutu decu – među zidovima koji znaju za dečiju tugu i ne mirišu na dom. Osvetu majci koja ga je ostavila nije pripremao – ona je došla kao logični sled stvari koje su mu se potom izdešavale u životu.

Bez ičijeg zagrljaja kao sigurne luke, bez ruke koja bi ga povukla kad posrne, Amir je naučio da se podiže sam. Nije tražio krivce, tražio je smisao. I kada nije mogao da nađe ono za čim traga među ljudima, potražio je među rečima.

Danas, taj mladić ne priča svoju priču da bi izazvao sažaljenje. Napisao ju je da bi prekinuo ćutanje - ono koje predugo traje u životima onih koji odrastaju bez oslonca. O svom životu je napisao knjigu. Njegova knjiga nije vapaj, niti optužnica, već precizna beleška o detinjstvu koje nije imalo ni oblik ni miris doma, ali je, uprkos svemu, rodilo pisca.

Ostavljen u domu kao novorođenče

Iako je rođen u Tuzli, Amir vuče korene iz Srebrenice. Začet je tamo, a ostavljen odmah po dolasku na svet, nije imao priliku da upozna ono što mnogi uzimaju zdravo za gotovo – ljubav majke i sigurnost doma. O svom poreklu i traženju identiteta piše otvoreno, bez zadrške, a o tome je govorio i za Youtube kanal Alena Avdića.

"Falila mi je uvek ljubav i egzistencija koju bi trebalo roditelji da mi obezbede", priznaje Amir. "A onda sam odlučio da napišem ono što me najviše bolelo i tištilo – kada vidim da današnja deca ne poštuju svoje roditelje, iako su im dali sve. Dali su im život. A meni je život dao samo jedno – želju i potrebu da se osvetim, ali na svoj način. Moja osveta su bili papir i olovka."

Kad je odlazio s majčinog praga rekao je da će da joj se osveti; možda je ta žena živela u strahu, možda ni tada nije imala sluha za njegove reči, kao što nije imala ni kada se rodio. Njemu više nije bilo važno, jer je Amir kao punoletna osoba odlučio da se sam pobrine za svoj život.

"Majka je bila hladna prema meni"

Kao dete, Amir je znao samo da je majka odustala od njega. Iako je kasnije u životu pokušao da obnovi kontakt, emocija s njene strane nikada nije postojala. Njihovi pokušaji razgovora uvek su se završavali bez rezultata.

"Pokušali smo da sklopimo jednu priču – spoj mog i njenog doživljaja svega što se desilo. Ali nikada nismo uspeli. Ili bi ona odustala, ili ja. I tako smo ostali svako sa svojom istinom."

Najbolniji trenutak dogodio se na njegov 18. rođendan. Otišao je na vrata svoje majke, želeći da proveri zna li bar kada joj je sin rođen.

"Rekla je da je taj dan za nju sasvim običan i da ne zna zašto sam došao. To me slomilo. Tada sam i odlučio da više nikada neću otići kod nje", priča Amir.

Istina je, kako kaže, da je čekao da bude punoletan. Ne da bi preuzeo neke pravne odluke, već da bi se uverio da li on svojoj majci treba barem sada kad je odrastao, jer je bilo jasno da joj nije trebao kao dete. Bilo je to još jedno razočaranje, ali i novi početak. Na sve to što je imao sa majkom stavio je tačku.

Pitanje bez odgovora: Zašto me je ostavila?

U domu je proveo detinjstvo do svoje 15. godine. Nikada nije dobio konkretan odgovor zašto ga je majka ostavila. Vaspitači su ga pripremali za život, ali pravu istinu niko nije znao ili hteo da kaže.

Jedina poruka koju je dobio preko osoblja doma bila je:

"Imaš svoj put i treba da ideš njim."

Kad je napustio dom, život je postao još teži. Izgubio je sigurnost, tri obroka dnevno i ljude koji su, koliko su mogli, brinuli o njemu. Sa samo 17 godina, otišao je u Nemačku da radi.

"Tad sam prvi put spoznao pravu borbu. Previše bola, previše suza, previše nepravde. I odlučio sam da napišem knjigu. Da izbacim sve iz sebe. Da to bude moj način da se izborim sa prošlošću."

Amiru je to pošlo za rukom. Kaže da se mnogo "pročistio" otkako je napisao knjigu, a osim što je želeo da pretoči sve na papir imao je i misiju: da mladim ljudima stavi do znanja da trebaju da cene ono što imaju, a to je zdrava porodica, prenosi Stil.

Amir je danas u braku i ima dve ćerkice, a porodicu koju je stvorio čuva kao malo vode na dlanu. Supruzi i devojčicama pruža svu onu ljubav koja mu je bila uskraćena otkako je došao na svet. Ličnim primerom pokazuje da rana može da ostane, ali da ne mora da određuje čoveka – naprotiv, može da ga nauči kako se voli jače, iskrenije i bezuslovno. Uz suprugu i ćerkice Amir je pronašao ono što mu je celog života nedostajalo – mir, pripadnost i toplinu porodičnog gnezda.

Bonus video:

Espreso/zenablic/TM