VODA SE PRETVARA U KUGLICE, A MRVICA MOŽE BITI KOBNA PO TIM! Svi se pitaju kako astronauti jedu da im hrana ne leti

Obedovanje u svemiru na prvi pogled zvuči kao zabava - nema gravitacije, hrana lebdi, a svaki zalogaj izgleda kao mali eksperiment. Međutim, u stvarnosti, obrok u bestežinskom stanju daleko je od opuštenog iskustva kakvo poznajemo na Zemlji. Bez gravitacije, i najmanja mrvica može postati problem, a kap tečnosti može da završi gde nikako ne bi smela.

Upravo zato astronauti moraju da se pridržavaju prilično strogih pravila kad je hrana u pitanju, a način na koji jedu rezultat je godina testiranja i prilagođavanja uslovima u orbiti.

Nema mrvica i "rasutih" obroka

Jedan od najvećih problema u svemiru su - mrvice. Na Zemlji padnu na sto ili pod, ali u svemiru lebde i mogu da završe u očima, elektronici ili ventilacijskom sistemu. Upravo zbog toga klasični hleb se gotovo ne koristi, a zamenjuju ga tortilje koje se ne mrve i lakše se kontrolišu.

Hrana se najčešće pakuje u posebne hermetički zatvorene vrećice ili posude. Neka jela dolaze dehidrirana, pa im astronauti dodaju vodu pre konzumacije, dok su druga već spremna za jelo i samo se podgrevaju. Jede se direktno iz pakovanja, bez klasičnih tanjira, kako bi se smanjio rizik od "bega" hrane.

Tečnosti su posebna priča - piju se kroz slamke s ventilima koji sprečavaju izlazak kapljica. U bestežinskom stanju voda se, naime, formira u kuglice koje slobodno lebde, pa bi obična čaša bila potpuno beskorisna.

Čak i začini dolaze u neobičnom obliku. So i biber nisu u prahu, nego u tečnom stanju, kako ne bi završili svuda po kabini.

Sve mora da bude pričvršćeno (uključujući i astronaute)

U bestežinskom stanju ne lebdi samo hrana - lebde i pribor, ambalaža i sami astronauti. Zato se tokom obroka koristi čitav niz praktičnih rešenja: čičak-trake, magneti i posebni držači koji drže sve na mestu.

Pakovanja s hranom često imaju čičak na dnu kako bi mogla da se "zalepe" za tanjir ili zid, dok pribor može da se pričvrsti kad se ne koristi. Astronauti se pak često stabilizuju nogama ili se lagano pričvrste kako ne bi odlutali dok pokušavaju da pojedu obrok.

Osim praktičnosti, tu je i pitanje bezbednosti. U zatvorenom sistemu poput svemirske stanice, gde sve mora da funkcioniše besprekorno, i najmanji nered može da uzrokuje probleme. Zato su obroci unapred planirani, porcionirani i prilagođeni uslovima u kojima se konzumiraju.

Zanimljivo je i da astronauti često biraju hranu intenzivnijeg ukusa. U svemiru, naime, ukusa može da se promeni zbog rasporeda telesnih tečnosti, pa mnogima hrana deluje bljutavije nego na Zemlji.

Iako ideja lebdeće hrane zvuči zabavno, stvarnost je mnogo organizovanija - svaki zalogaj je pod kontrolom, a pravila su jasna. U svemiru nema mesta za improvizaciju, jer čak i obična mrvica može da postane ozbiljan problem.

Bonus video:

(espreos/ Index.hr/ M.S.)