ALEKSEJ JE BIO ČUDO OD DETETA, GENIJE KOJI JE PREDOSETIO DA ĆE SE NEŠTO DESITI: Umro je PRED ROĐENDAN, a URNU su...

Na Zapadu je bio kralj klavira, rok zvezda koja izvodi Čajkovskog, Rahmanjinova, Šopena, Prokofjeva, a u domovini, nekadašnjem SSSR, nepriznati buntovnik, na kraju i izgnanik. Valjda takva sudbina prati sve genijalne i blistave umove koji su ostavili trag u beskraju umetnosti, kulture, nauke. Pijanista Aleksej Sultanov, sovjetsko čudo od deteta, oduševljavao je svet neverovatnim stilom i modernim interpretacijama klasičnih standarda, a njegov život bio je – više od tragedije.

Aleksej Sultanov rođen je 7. avgusta 1969. u Taškentu, glavnom gradu Uzbekistana, u porodici profesora muzike koji su odmah prepoznali talenat najstarijeg sina. Violinistkinja Natalija Mihailovna i čelista Fajzulhak Sultanov živeli su skromno, što je, u ovom slučaju, možda bilo i presudno. Pošto su, zbog skučenog prostora, sva deca spavala u jednoj sobi, Aleksejev krevet stajao je pored klavira, pa bi mališan – budući vrsni pijanista i planetarna senzacija – za instrumentom posezao čim bi se probudio.

Nije ni čudo što je, već sa pet godina, otkrio grešku u partituri Hindemitovog koncerta koji je otac uvežbavao. Neki muzičari koji su posećivali njihov dom govorili su da se plaše dečaka, ali roditelji su razumeli. Jednostavno su znali da su stvorili genija. Međutim, u isto vreme su uočili još nešto, manje lepo... Dete je posle svakog ručka išlo u toalet. Zabrinuti, odveli su ga kod doktora, kojem nije trebalo dugo da utvrdi u čemu je bio problem. Zvao se – bulimija.

Danonoćno vežbanje i borba sa bulimijom

Mali virtuoz je dane i noći provodio sa svojom učiteljicom klavira, Tamarom Popovič. Roditelji su sve činili kako bi mu pružili priliku da zaboravi na poremećaj u ishrani i razvije talenat. Kada je imao 15 godina, shvatili su da je vreme da Aljošu pošalju u Moskvu, da se dalje usavršava na čuvenom Konzervatorijumu. Od malih nogu naučen redu, radu i disciplini, tinejdžer je bio neumoran. Nije sebi dozvoljavao da se opusti, umori ili razboli. To ga je, na kraju, koštalo zdravlja.

U školi je upoznao i buduću suprugu, čelistkinju Dace Abele iz Rige. Jednog dana poželeo je da je povede na koncert svog idola Vladimira Horovica, no, karte su bile preskupe. Tada se Aleksej dosetio – skočiće sa tavana susedne zgrade na krov zimske bašte, odakle će na miru posmatrati nastup. Međutim, savršen plan je omela kiša. Aljoša je prvi skočio i sa lakoćom stigao do odredišta. Ali, Dace nije uspela da održi ravnotežu na klizavom krovu. U trenutku kada se okliznula, pružio je u ruku i zgrabio je. Spasio joj je život. Više se nisu rastajali.

Dan pre najprestižnijeg takmičenja u Sovjetskom Savezu, 1986. godine, teški poklopac klavira pao mu je na prste i polomio nekoliko. Ali, Aleksej nije odustajao. Gledaoci su opčinjeno posmatrali kako prsti mladog pijaniste lepršaju po dirkama, nesvesni da svira pod anestezijom. Iako je bio favorit, nije uspeo da se plasira u finale.

Genije predosetio da će se "nešto loše desiti"

Neuspeh u domovini duboko ga je povredio. Međutim, u Evropi, prema kojoj je SSSR tad još bio zatvoren, čekalo ga je ono o čemu je od malih nogu sanjao – uspeh, slava, popularnost. Složićete se da takav talenat i neobičan stil jednostavno nisu mogli da ostanu neprimećeni. Potpisao je unosne ugovore i nastupao na pozornicama širom sveta, nekad držeći i po 400 koncerata godišnje.

Krajem osamdesetih iskoristio je priliku i, umesto da se vrati u Moskvu, ostao u Sjedinjenim Državama, gde je nastavio da živi i stvara. U tome mu je pomoglo veliko međunarodno takmičenje "Van Kliburn" u Teksasu, na kojem je pobedio sa svega 20 godina. Kasnije su se on i Dace venčali i dobili američki državljanstvo.

Nesvestan da mnogo radi, ali i te kako svestan da su mnogi članovi njegove porodice umrli od moždanog udara, sa sobom je uvek nosio aparat za merenje krvnog pritiska. Društvo na svim putovanjima pravila mu je supruga, bez nje skoro da ni iz kuće nije izlazio. Iako je imao svu moguću podršku, u nekom trenutku je proslavljeni pijanista počeo ljudima oko sebe da priča kako će mu se uskoro nešto užasno desiti, ali malo ko ga je shvatao ozbiljno. Jer, kao i svaki genije, bio je veoma emotivan, ponekad nestabilan i čudan.

Ponovo učio da svira - i da živi

Kada je 1996, usred koncerta u Tokiju, uhvatio sebe kako greši (malo je verovatno da je iko od publike čuo to nesrećno "si" umesto "do"), Aleksej Sultanov shvatio je da se njegova najgora noćna mora ostvaruje. Kada je sišao sa bine, rekao je: "Mislim da sam imao moždani udar. Na delić sekunde sam osetio da mi se ruka zamrznula..."

Šest godina kasnije, hitno je hospitalizovan zbog krvarenja u mozgu. Lekari su posle operacije uveravali Dace da će se njen muž potpuno oporaviti ako u naredna 24 sata sve bude pod kontrolom. Međutim, dok je ležao u šok sobi, medicinska sestra je primetila da su Aleksejeve usne odjednom poplavele. Usledila je još jedna operacija, ali nije pomoglo – tokom te užasne noći pretrpeo je pet uzastopnih moždanih udara.

Iako je preživeo, posledice su bile katastrofalne. Zbog velikog i kompleksnog oštećenja mozga sviranje je postalo nemoguće. Leva strana tela bila je potpuno paralizovana, izgubio je vid na jednom oku i sposobnost govora... Pokušavao je da svira desnom rukom, dok je levu "menjala" Dace. Uspeli su. Velika snaga volje, strpljivost, hrabrost... I velika ljubav. Morao je da krene ispočetka. Ceo život.

Poslednja želja i žal za detinjstvom

Posle dve i po godine, ponovo se našao na sceni. Ponosna majka pratila ga je očiju punih suza, kolege su zadivljeno slušale svaku notu, a ni publika nije krila emocije dok je svedočila povratku nekadašnjeg čuda od deteta. Nažalost, sve je to prekratko trajalo.

Posledice su bile dublje nego što je iko mogao da zamisli. Snažni udari trajno su oštetili mozak, ali i srce, koje je zauvek stalo 30. juna 2005, pet nedelja pre njegovog 36. rođendana. Aleksej Sultanov, slavni pijanista uzbekistansko-ruskog porekla, preminuo je u snu, u svom domu u Fort Vortu, u Teksasu.

Supruga mu je ispunila poslednju želju – da bude kremiran i da se urna obloži plišanim igračkama. Skupljao ih je tokom cele karijere, možda i u znak sećanja na detinjstvo koje nikada nije imao u klasičnom mislu. A na sceni su čuvenog Aljošu, zajedno sa ovacijama, uvek obasipali i medvedićima, zekama i ostalim slatkim životinjicama.

Bonus video:

(Espreso/ Žena.blic/ Snežana Ilić/ Prenela: T.M.)