Roditelji, PAŽNJA! Ovo je veština zbog koje vaša deca mogu propasti, a zaboravljate je svakog dana!

Rim Raouda je jedna od vodećih glasova u oblasti svesnog roditeljstva i kreatorka BOUND i FOUNDATIONS dnevnika, koji su danas objedinjeni u njen Emotional Safety Bundle. Prepoznata je po ekspertizi u emocionalnom razvoju dece i po redefinisanju načina na koji razmišljamo o odgajanju emocionalno zdravih mališana.

Roditelji danas pokušavaju da odgajaju decu koja će imati dobre ocene, biti uzornog ponašanja i postizati visoke rezultate. Želimo da budu uspešni i da znaju da se nose sa izazovima u životu. Međutim, istraživanja pokazuju da samopouzdanje i otpornost zapravo proizlaze iz sposobnosti deteta da se oseća sigurno dok je u potpunosti svoje.

U svom radu, tokom kog sam proučavala više od 200 dece, ali i kao majka, uočila sam da se ispod prkosa i problema u ponašanju gotovo uvek krije dete koje se ne oseća dovoljno slobodno da izrazi ono što oseća i što mu je potrebno.

Drugim rečima, koliko se vaše dete danas oseća sigurno uz vas oblikuje osobu u koju će izrasti. Evo šest načina da tu sigurnost izgradite na vreme:

1. Prestanite da požurujete detetove emocije

Većina roditelja instinktivno želi da smiri ili „popravi“ situaciju. Kada dete plače, kažemo: „Dobro si.“ Kada je ljuto: „Smiri se.“ Kada je preplavljeno emocijama, tražimo najbrži izlaz iz tog trenutka.

Time deca uče da se sve brže udaljavaju od sopstvenih osećanja. Ono što im zapravo treba jeste roditelj koji može da ostane u toj emociji zajedno s njima, duže nego što je nama prijatno.

Oduprite se potrebi da popunite tišinu. Umesto toga pokušajte: „Vidim da si baš uznemiren/a. Tu sam. Uzmi sve vreme koje ti treba.“ Taj jednostavan čin uči dete da su njegove emocije bezbedne i prolazne.

2. Dozvolite detetu da samo definiše svoj unutrašnji svet

Roditelji često nesvesno poništavaju ono što dete oseća: „Ne možeš biti gladan/na, upravo si jeo/la.“ „Kako si umoran/na kad si rano legao/la?“ „To ti je drugarica, ne možeš je mrzeti.“

Iako dobronamerne, ove rečenice uče dete da ne veruje sopstvenim osećanjima i da prepusti drugima da definišu njegovo unutrašnje iskustvo.

Istraživanja o emocionalnoj validaciji pokazuju da deca čija se osećanja stalno potiskuju izrastaju u odrasle koji teško veruju sopstvenim procenama.

Umesto toga pitajte: „Kako se osećaš?“ ili „Šta ti misliš?“ Zatim zastanite i dozvolite im da preuzmu vlasništvo nad svojim iskustvom.

3. Razlikujte dete koje napreduje od deteta koje se prilagođava

Neka od najposlušnije dece ujedno su i ona koja se osećaju najmanje emocionalno sigurno.

Vrlo rano su naučila da očuvanje mira čuva odnos i da „lakoća“ održava ljubav. Zato se prilagođavaju i trude da budu ono što se od njih očekuje.

S druge strane, dete koje se suprotstavlja i otvoreno pokazuje frustraciju često je ono koje se oseća najsigurnije da bude ono što jeste.

4. Prestanite da procenjujete dete, počnite da ga primećujete

Rečenice poput „Bravo“ ili „To je bilo razočaravajuće“ deluju bezazleno, ali mogu poslati poruku da se dete stalno meri.

Umesto procene, opišite ono što vidite i pokažite radoznalost prema njegovim osećanjima.Umesto „Bravo“, recite: „Primetila sam koliko si se potrudio/la.“Umesto „Nemoj da budeš grub/a“, pitajte: „Koje emocije sada osećaš?“

Prelazak sa procene na iskreno interesovanje stvara osećaj sigurnosti.

5. Ne zahteva sve reakciju

Potreba da stalno objašnjavamo ili ispravljamo često dolazi iz ljubavi. Ali kada na svaku emociju ili ponašanje odmah reagujemo, dete ne dobija prostor da obradi ono što oseća.

Tada uči da odgovore traži spolja i vremenom prestaje da osluškuje sebe.

Oduprite se potrebi da vodite svaki trenutak i pokušajte da budete prisutni bez unapred zadate namere.

6. Radite na sopstvenim emocijama

Podučavanje emocionalne sigurnosti mora biti autentično. Deca jasno osećaju razliku između roditelja koji „glumi smirenost“ i onog koji je zaista izgradio unutrašnji mir.

Zainteresujte se za sopstvene reakcije. Kada vas neka situacija snažno pokrene, zapitajte se: „Zašto mi je ovo sada toliko veliko?“

Pre nego što reagujem u teškim trenucima sa detetom, često udahnem i zapitam se: „Na čije emocije zapravo reagujem - svoje ili njegove?“

Bonus video:

(espreso / Ona.rs/ M.S.)