RANILI GA TOKOM SNIMANJA "VIDIMO SE U ČITULJI", A 1 JE OD RETKIH KOJI JE PREŽIVEO 90-e: Vodio opasan klan, a onda..

Devedesete su bile vreme kada je Beograd živeo između ratnih frontova i sopstvenog haosa. Ulice su bile preplavljene oružjem, pucnjava je bilo na svakom ćošku, a krvava ubistva postala su gotovo svakodnevica.

U tom haosu siromaštva i bezakonja, kriminalci su poprimali mitske razmere. Slikali su se za novine, punili naslovne strane i svoje sukobe vodili javnim, gotovo medijskim spektaklima. Sve te priče, mitske figure beogradskog podzemlja i krvavu hroniku jedne izgubljene decenije, možete čitati u našoj rubrici Kriminal 90-ih.

Ko je bio Miodrag Mija Baškalović i zašto je ostao "živa priča" devedesetih?

Miodrag Baškalović, poznat kao Mija Piroman, u javnosti je najčešće vezivan za Voždovački klan i dokumentarni film "Vidimo se u čitulji", koji je postao simbol jedne epohe u kojoj su imena sa asfalta ulazila u dnevne novine kao da su estradne zvezde. U pričama o voždovčanima Mija se pominje kao jedan od retkih koji je preživeo i dočekao da se o tom vremenu priča kao o "mitu", a ne kao o svakodnevici.

Voždovački klan i period posle smrti Gorana Vukovića Majmuna

Prema pisanju nedeljnika NIN, Voždovački klan je organizovao Goran Vuković "Majmun", čovek koji je u Frankfurtu ubio Ljubu Zemunca, a u jednom trenutku se navodi da je grupom rukovodio Baškalović.

U rekonstrukcijama o raspadu voždovčana često se ističe da posle ubistva Majmuna klan više nije imao isti uticaj kao ranije, a da je "kormilo" kratko preuzelo više ljudi, među njima se pominje i Mija.

Pucnjava na splavu "Lukas" i ranjavanje tokom snimanja "Čitulje"

Jedan od ključnih događaja koji se vezuju za Miju jeste pucnjava na splavu "Lukas" (novembar 1994. godine), u kojoj je stradao Bojan Banović zvani Boki Čelik, dok je Miodrag Baškalović, prema više medijskih navoda, bio teško ranjen.

Isti događaj se često prepričava kroz različite verzije pozadine sukoba (Voždovac - Zvezdara), ali se kao stabilna činjenica ponavlja, Banović je ubijen, a više osoba je ranjeno, uključujući Miju.

Incident se dogodio tokom snimanja dokumentarnog filma "Vidimo se u čitulji" a Mija je navodno na snimanja dolazio u zavojima, s obzirom da je bio upucan u vrat.

"Idite nazad da ne pripuca pi**a"

Jedna od prepoznatljivih scena iz kultnog filma "Vidimo se u čitulji" jeste momenat kada voždovačka ekipa, u kojoj je i Mija Baškalović, odlazi na Zvezdaru kako bi se slikala ispred stana Sredoja Šljukića Šljuke.

Za volanom golfa kojim su se kretali Voždovčani bio je kasnije ubijeni Bojan Banović, a MIja Baškalović je prilikom parkiranja poručio ekipi u drugim kolima da "Idu nazad, da ne pripuca pi**a" aludirajući na opreznost i posledice koje bi njihova drskost mogla da ima.

Sada već čuvena scena "Ispred poršea da se slikamo" prikazuje ovu ekipu koja je pred kamerama pozirala ispred Šljukinog poršea.

"Mija Piroman" i nadimak koji je ostao u pričama

U objavama i prepričavanjima vezanim za voždovčane, Mija se često pominje i pod nadimkom “Mija Piroman”, uz razne anegdote o tome kako je nadimak nastao.

Većina priča se vezuje da je Mija navodno bio "ljubitelj" eksplozivnih naprava i vatre, te je u skladu s tim i dobio nadimak "Piroman"

Izlazak iz kriminala i miran život

Po beogradskim ulicama se govorila da je nakon Vukovićeve smrti Mija bio jedan od lidera voždovačke ekipe, ali da se ubrzo potom povukao iz kriminala i o njegovom životu se gotovo ništa više ne zna.

Iako je u vreme devedeetih bilo nezamislivo a se takav život promeni, i gotovo uvek je sledio ili metak ili zatvor, Mija Baškalović je po svemu sudeći dokazao suprotno. Bio je akter devedesetih, ali je uspeo da se izvuče iz kandži kriminala i život nastavi mirno, ili barem daleko od očiju javnosti.

POGLEDAJTE I - UBIO LJUBU ZEMUNCA, LOVILI GA KAO ŽIVOTINJU Pucali po njemu puškom kojom je ubijen Giška: "SEDEO JE UVEK LEĐIMA..."

Goran Vuković Majmun, pripadnik takozvanog voždovačkog kriminalnog klana, izbegao je čak šest atentata, pre nego što je likvidiran u svom automobilu na današnji dan pre 31 godine - preživeo je miniranje automobila, pogodak zoljom, zasedu koju su mu postavili pripadnici specijalne brigade savezne policije, koji su takođe imali škorpion sa prigušivačem, te da je na njega pucano iz puške SAR od koje je poginuo i Giška...

Lov na Gorana Vukovića počeo je 1991. godine, kad se vratio u Beograd posle petogodišnje robije zbog ubistva Ljubomira Magaša, zvanog Ljuba Zemunac, zbog čije likvidacije se i pročulo za Vukovića - kada je 10. novembra 1986. godine u Frankfurtu upucao Zemunca, tadašnjeg vođu podzemlja u tom nemačkom gradu - a završio se 12. decembra 1994. godine nedaleko od zgrade Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kada je u njega ispaljena "kiša" metaka pošto je ubacio ključ u bravu svog BMW-a 850.

Ono što je specifično za Vukovića, za razliku od ostalih ubijenih učesnika filma "Vidimo se u čitulji", jeste činjenica da je u kultnom dokumentarcu samo on pomenuo fantomski "spisak smrti" i tvrdio da je saznao da je njegovo ime upisano na "državnu listu za odstrel".

- Saznao sam da postoji spisak od deset ljudi u Beogradu za likvidaciju, ali taj spisak nije pravljen u podzemlju. Preispitao sam se, ne znam šta sam se ja zamerio državi. Nemam pojma zbog čega bi neko želeo moju smrt. Mene su te lude godine prošle - pričao je Vuković u filmu. Samo nekoliko meseci po objavljivanju "Vidimo se u čitulji", na njega su ispaljeni smrtonosni hici, 12. decembra 1994. godine.

"Život je tamnica"

Do danas traje misterija o tome kome je Goran Vuković zasmetao i dospeo na "crnu listu" države. Postoji mnogo teorija o tome, pričalo se o obračunu u podzemlju, o likvidaciji Ljube Zemunca, međutim po svemu sudeći motiv treba tražiti u politici.

Ovakvog mišljenja je i Dejan Perović, ekonomista spoljne trgovine, ugostitelj i veliki svedok iz vremena devedesetih.

- Giška i Goran Vuković su stradali zbog politike. Giška je Goranu usadio tu ideju o Vukovoj stranci, taj famozni SPO u koji su bili učlanjeni mnogi Voždovčani. Goran je govorio da postoji spisak po kome ih neko ubija. Goran je držao diskoteku "Luv" na Voždovcu. Jednom sam sa ujakom i drugovima bio tamo, oni su tražili od di-džeja da pusti pesmu od Bekija Bekića "Život je tamnica", što je tad bio hit. Pili smo neko skupo vino. Ujak je pitao Gorana posle ne znam kog atentata, zna li ko hoće da ga ubije. On je rekao da ne zna i da ne može da ide redom gradom i da ubija svakog na koga posumnja - naveo je Dejan Perović i dodao:

- Posle par meseci kad smo se sreli, rekao je da zna hoće da ga ubije, da postoji spisak i ko je sve na njemu. Neki kažu da su hteli da ga ubiju zašto što je imao kontakte sa Crnogorcima i sa Karadžićem i Bosancima, ali ja mislim da je ubijen zato što je pozivao na novi 9. mart. Išao je direktno protiv države, protiv vlasti, finansirao je opozicioni SPO, ogromne sume novca kažu da su bile u pitanju, a znamo kako je pre toga završio Beli koji je isto to radio. On je verovatno očekivao da će to da mu se isplati, da će da dobije placeve i lokale, meni je pričao da ulazi u politiku kao Ražnatović. Nisam hteo da guram nos u te stvari i da ga previše ispitujem o tome. Država je sigurno znala da on finansira opoziciju i da vodi jaku grupu naoružanih opasnih momaka, a to nijedna vlast neće da dozvoli.

"Sekunda bi ga koštala života"

Dodao je i to da je Goran Vuković bio uvek oprezan.

- Sedeo je uvek leđima okrenutim zidu da ima pregled situacije, nije pušio, što je veoma bitna stavka za ljude iz tog sveta. Njima je svaki trenutak bitan kako u sekundi mogu da reaguju na opasnost, tako da budu uvek spremni da izvade pištolj, a ako im je cigara u ruci, to je ta sekunda koja bi ih koštala života. To mi je on pričao.

Goran je uspeo da izbegne mnoge pokušaje atentata i da čak rani svoje napadače. Takođe mi je govorio još jedna stvar koja mu je spasila život, da uvek ispali dva metka, da prvo puca u napadača, pa onda u vazduh, jer posle na sudu može da se brani kako je prvi bio metak upozorenja u vazduh, pa posle nek oni dokazuju istinu - rekao je ekonomista.

Kako je potom dodao, preživeo je 10 atentata.

- Inače, on je preživeo 10 atenata, a ne 5 kao što novine pišu. Na njega su pucali iz pištolja, pušaka, zolje, postavljan mu je eksploziv... Čak je uspeo da uhapsi dvojicu koji su pokušali da ga ubiju, koje je pretresao i našao mi značke! To su bili policajci saveznog SUP-a. Svi su vezivali atentate na Gorana Vukovića kao da je to duga ruka Ljubinih drugova, da je to osveta, ali to nije tačno.

To je već bilo prošlo vreme, Goran je imao nove neprijatelje, njegov "voždovački klan" je mnogo ojačao i smetali su. Kad bi nekad dolazio kod starih drugova u Sarajevsku ulicu, zamerali su mu što ne vrati staru slavu tog kraja jer su tu nekad bili najjači momci koji su najveće probleme zadavali policajcima. Trebalo im je dvadesetak godina da unište kult te ulice, ali se onda kriminal proširio na ostale krajeve grada - naveo je Perović i intervjuu za Jutjub kanal Fajteri.

POGLEDAJTE I - O ovom mafijaškom intervjuu se i danas priča: Tadašnji šef BG podzemlja bez dlake na jeziku jedini ispričao šta...

Sredoje Šljukić Šljuka bio je jedan od najopasnijih žestokih momaka koji su gospodarili ulicama Beograda devedesetih godina. Bio je šef zloglasnog Zvezdarskog klana i preživeo je nekoliko sačekuša. Jednom prilikom je bio napadnut u kafiću kod sportskog centra "Olimp" na Zvezdari kada je na njega pucao Bane Grebenarević, još jedno dobro poznato lice iz sveta kriminala.

Tada je poginula Tatjana Nikolić, koja se slučajno zatekla u lokalu. Nikada nije ustanovljeno od čijeg metka je ona stradala, jer su u ovom obračunu učestvovali i Šljukini drugovi. Grebenarević je ubijen 1996. godine u sačekuši na Bežanijskoj kosi.

U nastavku možete pročitati deo prvog Šljukinog intervjua ikada, koji je dao '95. u klubu Taš, čuvenom novinaru Vladanu Diniću i gde je pričao u pravo o ovom incidentu, ali i "bez dlake na jeziku" odgovarao na pitanja u vezi sa svojim kriminalnim aktivnostima.

Šta se desilo u "Fit studiju" kad je poginula Tanja Nikolić?

"Ona je poginula nesrećnim slučajem, u hodniku, bila je pet metara udaljena od mene. Međutim, čim je upao u klub, shvatio sam da će da puca"

Kako?

"Osetio sam. Odmah sam se skupio da mu smanjim metu. Napad je bio bez povoda, bez razloga. Jednostavno, ludački potez. Koga je nišanio? Pa mene, ali zaista mu nisam pružio povoda, ne znam o čemu se radi."

Napadači nisu bezazleno prošli?

"Naravno da nisu...".

Kažu da Vas je četiri puta pogodio, ali da Vam je pancir spasao život, od koga se, navodno, ne odvajate ni danju ni noću?

"Hvala što ste me to pitali. Pancir ne nosim. Evo pogledajte. Pa nisam valjda poludeo da ga nosim po ovoj vrućini. Ali valjda te priče nekima nešto znače."

Kažete ne nosite pancir, ali lako Vam je u Vašem klubu gde ste sigurniji od trezora. Nemojte reći da ne nosite ni pištolj? Nedavno sam u novinama pročitao da Vama pištolje u MUP vraćaju kao krpice, da je Vama lako, da imate "dobra leđa", da Vam je stric visoki funkcioner DB, da ste zapravo zaštićeni?

"Krenimo redom. Prvo, 'Taš' nije moj klub, već klub gospođe Olivere Mirković, supruge ranijeg vlasnika Radeta Mirkovića. Ja sam samo šef obezbeđenja. Ne verujete? Evo, tu je moj advokat i Vaš dobar prijatelj, gospodin Saša Lazarević, papire proverite u njegovoj advokatskoj kancelariji. To što Vam kažem je prava i jedina istina. Otkad sam pre tri i po meseca počeo sa svojim momcima da obezbeđujem klub, ovde se nije dogodio bilo kakav incident. Da je ovde sigurno, možete sami da se uverite. Svake večeri se skupi između 800-1000 mladih ljudi i ludo se zabavljaju. Ko dolazi ovde? Pa mladi i lepi, ali oni koji imaju lovu. 'Taš' je elitni klub, ima elitnu uslugu. Zabava je vrhunska i što je najvažnije - sigurno je. Nema ekscesa, nema incidenata, tuča. Drugo, pištolje mi niko ne uzima, a samim tim i ne vraća. Uostalom, nemam ni dozvolu za pištolj. Zaista, nemam strica udbaša, nemam ni debele veze u MUP, nisam ni saradnik njihov i sve te priče su čista zloba i čaršijsko naklapanje...", ispričao je Šljuka u svom prvom intrevjuu.

ŠLJUKU UBILI S 30 METAKA

Poginuo je 2002. u atentatu u kojem je na njegov automobil ispaljeno preko 30 metaka iz automatskog oružja. Dok se Šljukićev "audi" kretao levom trakom mosta u pravcu grada s desne strane im se približio sivi "audi 100", a zatim još jedan automobil koji im je preprečio put. Tada nepoznati napadači su iz sivog "audija" ispalili na Šljukićev automobil oko tridesetak hitaca iz automatskog oružja, najverovatnije "kalašnjikova", posle čega se automobil zakucao u "opel askonu".

Kasnijom istragom je utvrđeno da su izvršioci bili pripadnici Zemunskog klana Sretko Kalinić i Mile Luković Kum. O efikasnosti ubica iz Zemuna svedoči i izjava tadašnjeg inspektora koji je rekao da je rafal bio toliko precizan da ukoliko bi se na automobilu zamenila vozačeva vrata bio bi kao nov. Šljukić, koji je upravljao vozilom je na mestu ostao mrtav, dok je njegov brat Zoran, koji je sedeo na mestu suvozača, podlegao povredama u Urgentnom centru. Velibor Ćirović, član obezbeđenja koji je sedeo pozadi, bacio se pod sedište kada je krenula rafalna paljba i tako ostao nepovređen. Napadači su pobegli u pravcu grada a Ćirović je prešao na mesto vozača i izrešetanim kolima ih prebacio do bolnice.

VOĐA ZVEZDARSKOG KLANA

Šljuka je bio vođa jednog od najmoćnijih klanova u Beogradu - Zvezdarskog klana. Protiv njega je bilo podneto nekoliko krivičnih prijava ali nikada nije bio hapšen. U policijskim krugovima pričalo se da stoji iza mnogih kriminalnih dela a navodno je svoje "poslove" obavljao samostalno, dok je na ulici imao oko stotinu ljudi. Nigde nije išao bez obezbeđenja.Jedan od njegovih telohranitelja, Veljko Radovanović (tada 21) je ubijen dok je drugi ranjen, 24. septembra 2001. godine oko 15.30 u pucnjavi kod restorana "Tabor" na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Ulice gospodara Vučića.

Oni su navodno tada bili sa još petoricom prijatelja u Šljukinom obezbeđenju kada je Zoran Bošković koji je tada imao 41 godinu iz Bijelog Polja na njih ispalio šest hitaca iz automatskog oružja i pobegao niz Bulevar revolucije. Prema saopštenju policije pucnjavi je prethodila svađa i tuča između Šljukića i Boškovića, koji nije nikada uhapšen i za kojim je bila raspisana poternica. Sredoje Šljukić bio je vlasnik je benzinske pumpe u Malom Mokrom Lugu i suvlasnik diskoteke "Taš".

VAŽIO ZA CICIJU, U ZATVORU BIO SAMO DVA PUTA

Iako se govorilo da je Šljuka bio jedan od najvećih reketaša i otimača u Beogradu, iza zatvorskih rešetaka boravio je samo dva puta. I oba puta, vrlo kratko. Upravo zbog toga je i vladalo uverenje da je on jedan od kriminalaca bliskih saradnika DB. U čaršijskim pričama govorilo se da ga štiti jedan visoki Miloševićev funkcioner, zbog sentimentalne veze sa njegovom majkom.

Prvi put je zatvoren 1988. godine zbog toga što je tadašnjeg šefa svog "Zvezdarskog klana" Kačara kratežom upucao u noge. Njih dvojica su otišli u Bulevar kralja Aleksandra da pokupe "pazar" u radnjama koje su reketirali. Zbog neke sitne čarke, Šljuka je potegao "kratež", koji je krio ispod jakne (a koji je nosio radi "ubeđivanja" neposlušnh vlasnika radnji), i otpozadi pucao Kačaru u noge. Zbog toga mu je amputirana jedna noga do kolena, posle čega je Kačar ostao težak invalid, i ljuti protivnik Sredoja Šljukića.

U CZ-u je Šljuka, zbog ovog dela, proveo nepunih mesec dana. Većina njegovih tadašnjih sobnih kolega bila je iznenađena njegovom galantnošću u kupovanju svakojakih namirnica u zatvorskoj kantini, s obzirom na to da je u gradu važio za velikog ciciju. Ipak, većini je bilo jasno da je ovde reč samo o Šljukinom lukavstvu, i da tom galantnošću zapravo kupuje vlastitu sigurnost, a donekle i poslušnost ostalih zatvorenika. Inače, važio je za veoma plašljivog čovek, a posle pucanja u svog šefa, postao je potpuno paranoičan.

KRVAVA OSVETA

Doduše, za njegovu ozbiljnu zabrinutost stvarno su postojali razlozi. Kačar je, posle skoro dvogodišnjeg oporavka, sa štakama pod rukama i "zoljom" na ramenu, krenuo da mu se sveti. Nekoliko puta mu je pravio sačekuše. Jednom je "zoljom" pucao na diskoteku "Taš" koju je ovaj tek bio zakupio. Drugi put ga je na Zvezdari, takođe sa "zoljom" na ramenu, presreo, dok se vozio svojim "poršeom", ali je Šljuka iskočio iz auta i pobegao kroz Zvezdarsku šumu.

Trebalo je da prođe nekoliko godina pa da Šljuka uspe da organizuje efikasnu likvidaciju svog progonitelja. Upali su u Kačarevu kuću, pritisli ga jastukom preko glave i ispraznili čitav šaržer iz pištolja sa prigušivačem.Nakon tog brutalnog ubistva, nastupio je period kratkog olakšanja za Šljuku.

Ipak, ubrzo su se na njega ostrvili "neki novi klinci iz komšiluka" - Mali Bane i Nemanja Ristić su u teretani kod Adžima pucali na njega iz dva pištolja, a sigurne smrti ga je spasio dvostruki pancir. 1993. godine se po drugi put našao iza rešetaka CZ-a. godine, ovoga puta zbog reketiranja i otimanja automobila. Ni ovog puta nije ostao u pritvoru duže od mesec dana. Nije pokazivao nimalo zabrinutosti, jer je očigledno znao da će se moćni prijatelj i "služba" potruditi da se brzo nađe na slobodi. Tako je i bilo. U pritvoru nije ni imao priliku da se nečim iskaže, kako su govorili, "došao pa otišao".

Bonus video

(Espreso/Srbija danas/Mondo)