ČIM JE VIDELA ŠTA IMA U STOMAKU, DOKTORKA ODMAH ZANEMELA OD ŠOKA! Rekli joj da PREKINE trudnoću, a onda su bebe...

Prvi susret sa novorođenom bebom jedan je od najlepših i najemotivnijih trenutaka u životu. Prvi osmeh, prvi plač... Nešto što svaka majka čuva duboko u svom srcu. To je doživela i Lilija iz Kalifornije, čak sedam puta. I onda kada je na svet donela sijamske bliznakinje, oglušivši se o savete lekara da prekine trudnoću jer su bile spojene glavama. Nekoliko meseci kasnije dogodilo se čudo – posle revolucionarnog zahvata, devojčice su uspešno razdvojene. Sada imaju šest godina i savršeno napreduju.

Kada je Lilija Bačinskij saznala da je u drugom stanju, niko nije bio srećniji od nje. Posle tri sina, ona i suprug Anatolij nadali su se devojčici, i "neko odozgo" uslišio im je želju. Kada su im doktori saopštili da su u pitanju sijamske bliznakinje i da možda nikad neće ugledati svet, nisu odustajali od njih. Deset meseci posle rođenja, devojčice su uspešno razdvojene, a ovo je priča o neverovatnoj roditeljskoj ljubavi, čeličnoj volji i istrajnosti.

"Pošto sam odrasla sa četvoro braće i sestara, oduvek mi je bila bliska ideja da jednog dana i ja, poput mojih roditelja, imam mnogo dece. Želja je počela da se ostvaruje kada sam se, posle četiri godine veze, udala za Anatolija. I taj divni, pažljivi, ljubazni čovek potekao je iz velike porodice, pa smo jedva čekali da naše planove sprovedemo u delo. Najstarijeg sina dobili smo 2011, a zatim su stigla još dva dečaka. Hteli smo i devojčicu.

Kada sam saznala da sam u drugom stanju, ponadali smo se da će nam se ovog puta pridružiti ćerka. Ubrzo smo saznali da nećemo dobiti jednu, već dve. Bliznakinje! Sreći nije bilo kraja... No, od samog početka osećala sam da nešto nije u redu, da je ova trubnoća drugačija od prethodnih. I da problem nisu godine, jer sam imala tek 33."

Prvobitni šok pretvorio se u savršeni mir

"U devetoj nedelji imala sam krvarenje i, uplašena da ću izgubiti bebu, odmah otišla u bolnicu. Urađen je ultrazvuk, a ljubazna i nasmejana doktora otkrila mi je da nosim dve bebe. Zabrinutost je ustupila mesto neizmernoj radosti. No, već nedelju dana kasnije, na rutinskom pregledu, sve se promenilo... Doktorka, koja me je prošli put dočekala sa osmehom i sve vreme veselo pričala, u sekundi je utihnula, a izraz njenog lica postao je ozbiljan.

Dok sam gledala u crno-beli ekran ne shvatajući šta se dešava, istrčala je iz ordinacije. Ležala sam, stomak mi je bio prekriven gelom. Očajnički sam se trudila da ne paničim, a činilo mi se da je prošla čitava večnost pre nego što se vratila sa još jednim doktorom. Kada su ponovo stavili sondu na moj stomak, čula sam kako kaže: "Da, vidim" i "O, Bože..." Bila sam prestravljena.

Onda je izgovorio nekoliko reči koje će nam zauvek promeniti život: "Izgleda da su u pitanju sijamske bliznakinje". Bila sam toliko šokirana, da se ne sećam kako sam izašla iz prostorije i otišla do parkinga. U ruci sam čvrsto stezala papir sa terminom za hitan pregled kroz nekoliko dana u specijalističkoj klinici. Sela sam u auto, osećajući samo kako mi strah i adrenalin prolaze kroz telo."

"Znala sam da će sve biti u redu"

"Ne može biti istina", pomislila sam, užasnuta. Ja sam razumna i odgovorna osoba, koja je u stanju da se nosi sa svim životnim izazovima, usponima i padovima, ali u tom trenutku bila sam potpuno izgubljena. Nekako sam uspela da pozovem Anatolija i kroz suze pokušala da mu, najbolje što mogu, objasnim šta se dogodilo.

"Doći ću kući čim budem mogao. Molim te, ne brini. Volim te", rekao mi je, trudeći se da me smiri. Dok sam se udaljavala od bolnice, pomislila sam da verovatno gubim razum. Kao da mi je neko isključio mozak, nisam imala snage da razmišljam o bilo čemu. Ne mogu u potpunosti da objasnim šta se desilo posle, ali dok sam čekala da se na semaforu upali zeleno svetlo, osetila sam kako me preplavljuje talas savršenog mira. Ne znam odakle je došao, ali sam u tom trenutku jednostavno znala da će sve biti u redu.

Sat kasnije sedela sam na sofi u našem domu u Kaliforniji. Anatolij je kao furija ušao u kuću i bez daha me slušao. "Znaš šta", rekao je, grleći me čvrsto, "ta deca su naša i već ih volimo. Šta god da se desi, proći ćemo kroz to zajedno. Samo polako i smireno."

Šanse su bile skoro nikakve

"Zajedno smo otišli na naredni pregled. Zurili smo u sliku sićušnih beba. Bilo je neverovatno. Devedeset minuta doktori su pregledali svaki detalj, objašnjavajući da, iako su sa 11 nedelja još premale da bi se sve videlo, devojčice imaju svoje ruke i noge, ali su spojene glavama, što je retkost među sijamskim blizancima. Tek dva procenta...

Objasnio nam je da veoma malo dece sa sraslim glavama preživi trudnoću. Ako i ugledaju svet, verovatno neće dugo biti s nama. A ako se i desi čudo, verovatno će do kraja svog kratkog života imati ozbiljne zdravstvene probleme. Šanse za uspešno razdvajanje su izuzetno male, gotovo nikakve. Zato je pomenuo prekid trudnoće kao najbolju opciju.

Pomno sam ga slušala, ali, držeći supruga za ruku, znala sam da, koliko god delovalo zastrašujuće, želim da nastavim. Onaj osećaj mira i sigurnosti koji sam osetila nedelju dana ranije i dalje je bio snažan. Nije me napuštao ni narednih meseci, kada smo, svaki put kada bih otišla na kliniku, slušala užasne stvari. Tokom jedne kontrole otkriveno je da postoji problem sa njihovim srcima, zbog kojeg bi razdvajanje bilo praktično nemoguće. Na drugom pregledu su mi rekli da bi mogle da umru ubrzo nakon rođenja."

Carski rez isplaniran kao vojna operacija

"Anatolij, dečaci i ja stalno smo pričali sa bebama u stomaku, govoreći im da jedva čekamo da ih upoznamo. Fokusirala sam se na sadašnjost, baš kao što sam i obećala sebi. U osmom mesecu trudnoće priredili smo baby shower kojem je prisustvovalo 80 prijatelja i članova porodice.

Jasno je bilo da će bebe ugledati svet carskim rezom. Proces je bio isplaniran do najsitnijih detalja, kao vojna operacija. Više od 200 doktora je bilo uključeno – svaka beba je imala svoj tim neurologa, kardiologa, plastičnih hirurga. Neki su bili u sali za porođaj, drugi na odeljenju intenzivne nege novorođenčadi, gde su devojčice odmah prebačene.

Prethodno su, na osnovu MRI snimaka, napravili lutke blizanaca i stomak sa preciznim položajem. Ništa nisu prepuštali slučaju. Ali, čak i najbolje isplanirane situacije mogu poći po zlu... Noć pre carskog reza, pukao mi je vodenjak. Pao mi je pritisak, što je i mene i bebe dovelo u opasnost. Srećom, odmah su nas odveli u operacionu salu.

Nisam ih videla u trenutku kada su se rodile. U polusvesnom stanju, bilo mi je važno samo da one budu dobro. Nekoliko sati kasnije, Anatolij me je u kolicima odvezao do intenzivne nege."

"Jedva sam čekala da ih uzmem u naručje"

"Kada sam ih videla, ostala sam bez reči. Suze su krenule same od sebe... Od sreće. Nisam se fokusirala na njihove glave, niti pomislila da izgledaju drugačije. Nisam primećivala sve one monitore i žice koje su izvirale iz njihovih majušnih tela. Samo sam rekla: "Savršene su". Jedva sam dočekala da ih uzmem u naručje.

Preživele su. Kada su mogle bezbedno same da dišu, otpuštene su iz bolnice. Dali smo im imena Mikaela i Ebigejl. Tokom sedam nedelja, dok su bile na intenzivnoj nezi, sestre su mi pokazivale kako da ih premeštam sa leđa na stomak, da ne leže stalno u istom položaju, kako da ih dojim i presvlačim... Nije bilo jednostavno, ali uz malo kreativnosti, dobre volje i nadasve ljubavi, sve je moguće.

Nismo mogli da ih smestimo u običan krevetac, niti u kolica za blizance, pa tih prvih dana nismo mnogo izlazili iz kuće. Uglavnom smo šetali po dvorištu, na suncu i svežem vazduhu. Dečaci, koji su jedva dočekali da upoznaju mlađe sestre, u svemu su nam pomagali.

Prijatelji i porodica bili su neverovatni, iako su se mnogi zbunjeno pitali kako sve to podnosim. Umesto da stalno plačem ili brinem, ja sam nasmejana ćaskala sa svima, vodila sinove u školu i na časove plivanja. Fokusiranje na svakodnevni život čuvalo mi je psihu, uz obaveze sam zaboravila na brige i strah."

Poduhvat razdvajanja pripreman mesecima

"Redovno smo ih vodili na preglede, dobro su napredovale, nisu imale ozbiljnijih problema. Kada su stigle do šestog meseca, doktori su nam saopštili najlepšu vest koju smo mogli da čujemo – da postoji mogućnost da ih razdvoje. Nedeljama su ih pripremali za taj proces. Konačno, sa deset meseci, bile su spremne.

Čekala ih je komplikovana operacija u kojoj je učestvovalo 30 lekara, a sala je bila specijalno opremljena za taj poduhvat. Iako su imale odvojene mozgove i doživljavale svet svaka za sebe, postojala je i određena količina zajedničkog moždanog tkiva. Ljubila sam ih pre operacije, srce mi je lupalo kao ludo... Tih 25 sati bili su najteži period mog života, a adrenalin i briga rasli su sa svakom novom informacijom.

Bili smo svesni rizika – ne samo gubitka krvi, već i moždanog udara ili oštećenja mozga do kojeg bi moglo da dovede razdvajanje glavnih vena. Na krajnju mogućnost, da izgubimo jednu ili obe, nismo smeli ni da pomislimo. A postojala je.

Na kraju su nam saopštili da su devojčice uspešno operisane, da je sve proteklo u najboljem mogućem redu. Ne mogu da vam opišem šta sam osetila u tom trenutku... Olakšanje, sreću, ne znam. Znam samo da sam jedva disala."

25 najtežih sati u životu

"Plakala sam od sreće kada sam ih prvi put videla u posebnim krevetićima, a zatim držala po jednu u svakoj ruci. Bile su tako male, lagane, nežne kao pahulje... Kada su prvi put pogledale jedna drugu u oči, nismo mogli da zadržimo suze.

Dva meseca kasnije, na Badnji dan, doveli smo ih kući. Bio je to najlepši poklon koji sam mogla da zamislim. Naravno, svake nedelje smo imali na preglede. Kardiolozi, neurolozi oftalmolozi... Neverovatno koliko su mirno sve to izdržale, kao da su se navikle. Toliko izazova za tako mala, ali hrabra bića.

Učili smo ih da sede, da puze i hodaju. Da uhvate korak sa svojim vršnjacima. Sada imaju šest godina, nestašne su, obožavaju da se igraju lutkama, da ćaskaju jedna s drugom, čitaju knjige i prave kreativni nered. Školujemo ih kod kuće, po preporuci lekara, i napreduju odlično. Iako su veoma vezane, kao svi blizanci, već primećujemo neke razlike u karakterima.

Svesni smo da će celog života morati da idu na kontrole. Ne znamo da li će im biti potrebne još neke operacije i hoće li, kad odrastu, moći potpuno samostalno da žive. Za sada idemo korak po korak i slavimo svaki dan. U međuvremenu smo dobili još dva sina, a Mikaela i Ebigejl su prave starije sestre! Čuvaju ih, maze i paze.

Možete samo da zamislite kako izgleda svankodnevnica majke sedmoro dece... Haos, u najlepšem mogućem smislu! Oni su najveći blagoslov i zahvalna sam im na svoj svetlosti koju su uneli u moj život."

Bonus video:

Espreso/zenablic/TM