PERO JE KUPIO ALBANKU ZA 3.000€! Nikada je nije video i kad su je doveli ŽESTOKO SE POKAJAO: Život mu servirao ŠOK!

U malom gradu na jugozapadu Srbije, gde se reč prenosi brže nego što vetar nosi lišće niz Lim, dogodila se nesvakidašnja priča koja je za kratko vreme postala glavna tema svih kafana i pijaca.

Pero Milovanović (pravo ime ostaće anonimno), 50-godišnji neženja iz Priboja, odlučio je da reši svoju sudbinu na način koji se sve češće viđa u ovim krajevima - uplatom za mladu iz Albanije.

Čuo je Pero da su mnogi muškarci njegovih godina iz Srbije oženili devojke iz Albanije, da su dobili decu i pronašli porodični mir, pa je i on hteo da okuša sreću. Na ženidbu ga je najviše terala njegova majka koja je želela da dobije snaju i unučiće. I ona je verovala da kupovina Albanke može njenom Peru da donese sreću.

Do mlade preko posrednika za 3.000 evra

Pero je oduvek bio vredan čovek. Radio je kao majstor za grejanje i vodoinstalacije, imao je kuću na lepom mestu, ali nikada nije imao sreće sa ženama. Prolazile su godine, drugovi su se ženili, rađali decu, a on je ostajao sam. Počelo je da ga steže oko srca, naročito kad bi mu majka rekla:

- Sine, kad ću ja dočekati unuče? Šta će ti sve ovo, kad nemaš s kim da podeliš?

Na preporuku rođaka, Pero je kontaktirao posrednika iz jednog sela kod Tutina. Ovaj mu je obećao da će mu naći lepu, vrednu i poštenu Albanku, koja će biti dobra žena i domaćica.

- Pero, veruj mi, imam najbolju za tebe. Ove devojke nemaju mnogo zahteva, samo da ih lepo tretiraš i da se poštuje dogovor. Ova što ti predlažem je mlada, dobra i nećeš se pokajati - uveravao ga je posrednik.

Pero je dao 3.000 evra, verujući u posrednikove reči. Nije video ni sliku devojke, nije pričao s njom, ali se nadao najboljem.

Šokantan susret sa budućom suprugom

Kada je došao trenutak da upozna svoju buduću suprugu, Pero se obukao najbolje što je imao. Ispeglana košulja, pantalone kupljene još za svadbu sestrine ćerke, malo parfema koji mu je ostao od rođendana. Srce mu je ubrzano kucalo.

Automobil sa albanskim tablicama zaustavio se pred njegovom kućom. Izašli su posrednik i mlada. Pero je u prvom trenutku zanemeo. Pred njim nije stajala mlada, lepa devojka, već žena u kasnim četrdesetim, niskog rasta, punačka i vrlo neveselog pogleda. Njena odeća bila je skromna, ali izraz lica nimalo prijateljski.

- Pero, ovo ti je Mirsada - reče posrednik.

- Ali... Ti si rekao da je mlada... - mucao je Pero, osećajući kako mu krv udara u slepoočnice.

Mladoženji iz Priboja nije se dopala mlada iz Albanije (ilustracija)Foto:Marco Alhelm / shutterstock

Mirsada nije razumela šta govori, ali je njeno držanje pokazivalo da nije ni malo nesigurna. Pogledala je Perinu kuću, zatim njega i rekla nešto na albanskom posredniku, koji se samo nasmejao.

- Kaže da je umorna od puta i da bi volela da se odmori. Pero, nema šta da se premišljaš, ovo je to.

Pero je osetio da ga hvata panika. Dao je 3.000 evra, a pred njim stoji žena koja ne liči nimalo na ono što je zamišljao. Pokušao je da se izvuče.

- Slušaj, ovo nije ono što sam očekivao. Mislim da je došlo do neke greške...

Posrednik ga je pogledao ispod oka:

- Pero, nema greške. Dogovor je dogovor. Ako je nećeš, novac se ne vraća.

Mirsada je sve razumela iz govora tela. Podigla je obrvu, prekrstila ruke i rekla nešto kratko i oštro. Posrednik se odmah okrenuo Peri.

- Kaže da ne želi da ostane gde nije dobrodošla, ali da hoće da zna kako ćeš joj vratiti čast.

Pero je osetio kako ga hvata nesvestica. Da vrati čast? Da ostane sa ženom koju ne želi? Ili da pokuša da nekako vrati novac? Svaka opcija mu se činila lošom.

Skupo plaćena lekcija

Vesti su se proširile brzinom svetlosti. Komšije su dolazile da vide „mladu", komentarisale, neki su se i smeškali. Majka mu je očajno vrtela glavom.

- Sine, rekao si mi da si pametan čovek. Ovo nje trebalo da radiš.

Mirsada je na kraju sama odlučila - sela je u auto i vratila se, ne želeći da bude deo nečega što joj nije po volji. Pero je ostao bez neveste i bez novca.

- Nikad više neću da radim ovakve stvari! - ponavljao je sebi dok je sedeo u kafani, zureći u čašu rakije.

Kad je Mirsada otišla, Pero se pokajao što je uopšte pomišljao na to da kupuje mladu iz inostranstva (ilustracija)Foto:

Njegovi prijatelji su samo odmahivali glavom.

- Pero, Pero... Skupo si platio ovu lekciju.

Pero nije mogao da mirno sedi i prihvati poraz. Posle nekoliko dana, zaputio se u selo kod Tutina i pronašao posrednika.

- Slušaj, prijatelju, prevaren sam! Ili mi vraćaš pare, ili ćemo drugačije da rešimo! - rekao je Pero ljutito, preteći pesnicom.

Posrednik se nije uznemirio. Naslonio se na ogradu svoje kuće i smireno rekao:

- Pero, šta da ti kažem? Dogovor je bio, a ti nisi hteo ženu. Ja sam samo posredovao, a Mirsada se vratila kući. Nema nazad.

Pero je osetio nemoć i bes. Nije imao dokaze, nije znao kako da povrati novac. Jedino što je mogao da ponese nazad u Priboj bilo je gorko iskustvo.

Skandal nije jenjavao. Svaki put kad bi prošao selom, ljudi bi se kikotali i šaptali: "Evo ga, Pero koji je platio 3.000 evra nizašta!"

Sudbonosni odlazak u Beč

Da pobegne od ruganja, odlučio je da ode kod rođaka u Beč. Tamo se zaposlio na građevini i upoznao Nadu, Bosanku koja je radila kao kuvarica. Bez posrednika, bez dogovora - samo prirodno poznanstvo i iskrena emocija.

Pero je u Beču upoznao kuvaricu Nadu sa kojom se venčao (ilustracija)Foto:

Godinu dana kasnije, vratio se u Priboj, ali ne sam. Sa sobom je doveo Nadu, ženu koja je razumela njegove neuspehe i želela da sa njim započne novi život.

Kad su ih videli zajedno, seljani su se čudili.

- Pero, znači ipak si se oženio?

- Jesam, ali ovaj put kako treba! - rekao je sa osmehom.

- Naučio je lekciju - prava ljubav se ne kupuje.

POGLEDAJTE I - NIJEDNA NIJE HTELA DA MU MUZE KRAVE, PA JE OŽENIO ALBANKU AURELU Rodila je čak četvoro dece, A ONDA JE OTKRILA...

Na mapama Srbije još uvek postoji na hiljade sela, ali u mnogima od njih život tinja tiho, gotovo neprimetno. Kuće su tu, dvorišta pokošena, staje pune posla – ali ono što nedostaje jesu mladi glasovi, dečija graja i, možda najvažnije, žene koje bi u tim kućama započele nove porodice. Dok gradovi rastu, sela ostaju bez stanovnika, a posebno bez devojaka spremnih da u njima grade budućnost.

Problem nije samo ekonomski. On je duboko društveni i emotivni. Sve više muškaraca u selima ostaje samo – ne zato što ne žele porodicu, već zato što nemaju s kim da je zasnuju.

Prema podacima Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), u srpskim selima živi oko 250.000 neženja. Od tog broja, čak 200.000 je iz juga Srbije, pre svega iz okoline Leskovca.

S druge strane, oko 100.000 žena u ruralnim sredinama još uvek nije pronašlo životnog partnera. Iako se na prvi pogled čini da se brojevi "poklapaju", stvarnost je mnogo složenija. Žene sve češće napuštaju sela i odlaze u gradove ili inostranstvo, tražeći sigurnost, posao i drugačiji način života.

Selo Međani: gde ima momaka, ali nema mladenki

U selu Međani, kako kažu meštani, devojke gotovo da ne dolaze.

U tom mestu živi oko 40 muškaraca starijih od 40 godina, ali i dosta mlađih – između 25 i 30 godina – koji nemaju s kim da zasnuju porodicu.

"Ovde ima žena za flert, ali ne i za brak. Dok je veza – sve ide. Kad spomeneš brak, onda više neće da se udaju", pričaju momci iz sela.

Jedino mesto okupljanja je prostor ispred prodavnice. Nema kafića, nema društvenog života, nema prilika za upoznavanje. Siromaštvo i udaljenost od grada dodatno pogoršavaju situaciju.

Do najbližeg grada treba najmanje pola sata vožnje, a devojke koje bi bile spremne da se presele – jednostavno se ne pojavljuju.

"Išao bih gde god treba, samo da nađem ženu"

Branislav Đikić nije želeo da bude deo poražavajuće statistike. Sa 51 godinom odlučio je da sudbinu uzme u svoje ruke.

- Kada sam ostao sam, video sam da nema života bez supruge. Tražio sam pasoš na brzi postupak, rekao sam da hoću da se ženim. Kada su me pitali da li ima žena u Srbiji za mene, rekao sam ne. Gde god treba ići ću da je nađem - Ukrajina, Rusija, Albanija Rumunija, Makedonija... Neka će da pristane - kaže Branislav Đikić.

I – pristala je.

Ljubav bez granica: supruga iz Albanije

Branislav je sreću pronašao u Albaniji. Njegova supruga Aurela danas živi s njim na selu u Srbiji. Govori srpski, radi vredno i ne krije da joj život na selu nije stran.

- Od početka bilo je malo teško, posle nije toliko teško bilo. Radi se dosta, ali nije loše, nije sjajno, ali nije ni loše. I u Albaniji sam živela na selu, ali nismo imali ništa. Radila sam dve godine u fabrici i to je to. - Ko hoće, izvolte, ko neće - doviđenja, ćao. Suprug mi mnogo pomaže, ne radim samo ja - kaže ova vredna žena - kaže Aurela.

Na pitanje da li joj smeta što druge žene ne žele u selo, odgovara jednostavno: "Ko hoće – izvolite. Ko neće – doviđenja, ćao."

Branislav za suprugu ima samo reči hvale: "Nigde nije idealno, ali ona jeste. Sve radi. Malo ko bi danas pristao da muze krave. Naše devojke neće uopšte da žive na selu."

Danas imaju četvoro ćerki i sina – porodicu kakvu je Branislav dugo sanjao.

Komšije bez nade: "Bolje da dođu Albanke nego niko"

Njihov komšija Bojan Pešić, međutim, još uvek nema takvu sreću.

"Roditelji uče ćerke da ne treba da se muče, nego da idu u grad. Tamo će možda i da trpe, ali neće doći na selo", kaže on.

Za njega je stvarnost surova: "Bolje da dođu i Albanke nego niko. Samo da selo ne izumre."

Sela između tradicije i nestanka

Priča iz Međana nije izuzetak, već pravilo u mnogim krajevima Srbije. Dok sela ostaju bez žena, porodica i dece, budućnost ruralnih sredina postaje sve neizvesnija.

Bez mladenki – nema svadbi.

Bez svadbi – nema dece.

Bez dece – sela polako nestaju sa mape.

Ovo više nije samo pitanje ljubavi. Ovo je pitanje opstanka.

POGLEDAJTE I - ČASLAV JE 6 PUTA IŠAO U ALBANIJU DA SE ŽENI, A ONDA JE UPOZNAO LEONORU: Nije ni slutio ŠTA ĆE JOJ PASTI NA PAMET!

Mešoviti brakovi na Kosovu nisu retkost, ali svaki nosi svoju posebnu priču. Jedna od onih koje tiho, ali uporno ruše predrasude dolazi iz sela Skulanovo, nedaleko od Lipljana. Tu već više od deset godina zajedno žive Časlav i Leonora Todić, Srbin i Albanka, supružnici i roditelji dvoje dece, koji su ljubav stavili ispred politike, siromaštva i razlika.

Njihov brak krunisan je ćerkom Lenom i sinom Ognjenom, a iako žive skromno, od minimalca i poljoprivrede, kažu da im je najvažnije to što su zajedno i složni.

Da bi pronašao životnu saputnicu, Časlav Todić je čak šest puta putovao u Albaniju. Kako sam kaže, na tu ideju došao je uz pomoć poznanika i posrednika, a putovanja nisu bila ni laka ni kratka.

"Dođe, uzme me ovaj iz Prizrena, u Lipljane kolima, pa sa njim za Albaniju. Tamo nas čeka drugi čovek. Sviđa se, ne sviđa se, jedan put, drugi put, treći put… šesti put je bilo sreće. Tu je dao Bog dvoje dece, sina i ćerku", priča Časlav.

Odluka da se oženi Albankom nije naišla na protivljenje u porodici. Naprotiv.

"U moju odluku niko nije mogao da se meša, ni pokojni roditelji, ni brat. Kada čovek odluči da se oženi, nije bitno koje je žena vere ili nacije. Bitno je da se živi kako treba i da Bog da porod i decu", kaže Časlav, dodajući da danas žive od njegove plate i rada na imanju, jer Leonora ne može da se zaposli.

Život srpske snajke bez dokumenata

Kada se Leonora doselila u Skulanovo, nije znala ni reč srpskog jezika. Prvi meseci bili su najteži.

"Kada sam se udala nisam znala srpski. Prva tri meseca bilo mi je baš teško, nisam razumela šta me ljudi pitaju. Posle šest meseci već sam dosta razumela, iako ne savršeno", priča Leonora.

Za više od deset godina života na Kosovu, kaže da nije imala nijedan sukob sa komšijama niti uvredu zbog toga što je Albanka. Ipak, najveći problem predstavljaju dokumenta.

Leonora već više od deset godina čeka ličnu kartu, zbog čega ne može da se zaposli ni u srpskim ni u kosovskim institucijama. Da bi pomogla porodici, otvorila je krojačku radnju, ali posla gotovo da nema.

"Sa muževljevom platom jedva izlazimo na kraj. 250 evra je malo. Nemam ličnu kartu, ne mogu da radim. Do skoro nisam imala ni zdravstvenu knjižicu, svaki pregled sam morala da platim, tako je bilo i prilikom porođaja", iskrena je Leonora.

Iako kaže da nije lako biti srpska snajka, na sve se navikla.

"Privikla sam se na običaje, slavim slavu, mesim pogaču i slavski kolač, za Božić idem u crkvu. Promenila sam i veru. To je jedan Bog, nema ih sto. Iako sam bila muslimanka, sve sam prihvatila", kaže Leonora.

Njena odluka da promeni veru jedino je iznenadila Časlava.

Časlav nije očekivao da će ona promeniti veruFoto:Kosovo Online / youtube

"Nisam je terao, nisam ni tražio. To je želela sama. Nisam mogao da verujem da će veru da promeni, ali za sve ostalo sam znao da će prihvatiti", priznaje on.

Deca, skromne želje i selo koje nestaje

Njihova deca, Ognjen i Lena, odrastaju skromno, ali u toploj porodičnoj atmosferi. Novogodišnja jelka i ukrasi krase kuću, ali poklona ispod nje često nema.

"Želim sveske, olovke i bojice za školu. Imam stari kompjuter koji ne radi dobro, pa bih voleo novi laptop da mogu da igram igrice i učim", kaže devetogodišnji Ognjen.

Sedmogodišnja Lena dodaje: "Ne volim lutke, više volim autiće, ali bih volela i telefon."

Skulanovo je selo koje polako nestaje. Nekada je imalo 84 domaćinstva, danas ih je svega 40, uglavnom sa starijim stanovništvom. U toj tišini, porodica Todić donosi život i nadu.

Časlavov otac Čedomir kaže da ga ne zanima nacionalnost snaje.

"Što je ona Albanka, pet para ne dam. Neki kažu svaka ti čast, a neke budale kažu uzeo si Albanku. Meni je važno da su složni", kaže Čedomir.

Na Kosovu danas postoji više od 100 brakova u kojima su mladoženje Srbi sa Kosova, a žene Albanke iz Albanije. Priča Časlava i Leonore pokazuje da granice postoje samo onda kada ih ljudi naprave. Njihov život nije lak, ali je iskren, skroman i ispunjen ljubavlju koja traje uprkos svemu.

POGLEDAJTE I - VELJA OŽENIO ALBANKU, SA NJOM DOBIO DECU, A ONDA... Od šoka se NIKAD NIJE OPORAVIO: "Iz bede je izvukli, a ona..."

Na osami između šuma i tišine, u selu Polazi, podno planine Golije, živi čovek koji je naučio da se ne predaje Velibor Bugarić, otac četvoro dece, suprug koji je verovao u ljubav, sin koji i dalje nosi porodicu na svojim plećima.

Pre više od deset godina, Velibor je napravio korak koji su mnogi u njegovom kraju gledali sa čuđenjem, a neki i s nepoverenjem - oženio se Albankom. Ljubav ne pita za granice, pa ni za naciju, ni za običaje. Prema rečima porodice Bugarić, brak je bio skladan, čak i srećan. Njih dvoje su zajedno gradili život, rađali decu, delili teret svakodnevice i, činilo se, zajednički koračali kroz sve.

Rodilo se četvoro dece. Kuća puna dečijeg smeha i planova. Ali, baš kad su pomislili da je život konačno krenuo pravim putem, sve se srušilo. Jednog dana, bez ikakvog znaka, bez objašnjenja, majka je otišla. Ne samo od supruga, već i od svoje dece. Napustila je porodicu i nikada se više nije vratila.

Velibor nije imao luksuz da tuguje dugo. Morao je odmah da postane i otac i majka, stub i zaštitnik, oslonac koji ne sme da se sruši. Uz njega su stali i njegovi roditelji, posebno majka Ljubinka, baka koja danas ima nezamenljivu ulogu.

U teškim uslovima, bez stabilnih primanja, oslonjeni na poljoprivredu, dečiji dodatak i jedni na druge, Bugarići nisu dozvolili da ih nesreća razbije. I baš kad su pomislili da ih je svet zaboravio, pojavili su se dobri ljudi.

Rođaci, prijatelji i komšije udružili su se kako bi Veliboru i deci sagradili novi dom. A onda je iz Novog Pazara stigao i Hido Muratović, poznati humanitarac, sa novčanom pomoći i paketima punim neophodnih stvari hrane, odeće, osnovnih sredstava za život.

Porodica se oslanja na poljoprivredu i dečiji dodatak, ali i na ljubav i podršku bake Ljubinke, koja im je neizmerni oslonac.

"Bila je dobra i poslušna, ali napusti decu"

Ljubinka, koja živi nekoliko kilometara od Veliborove kuće, provodi većinu vremena sa sinom i unucima, nastojeći da im olakša svakodnevicu.

"Iz Albanije je bila, bejaše dobra, ne mogu da kažem, i vredna i poslušna je bila. Nismo je, vala, ni terali da radi nešto, eto sve godinu, dve pa detence, da ih odgaji. E sad kad je trebalo da imaju majku, da je majka uz njih, pa ženska deca, napusti ih, nije htela da vodi računa ni o njima ni da ih čuva", priča baka Ljubinka sa suzama u očima koja svaki radni dan po ceo dan brine o deci.

Iako je i sama odrasla kao siroče, Ljubinka kaže da daje sve od sebe kako bi unucima pružila ljubav i pažnju. Ipak, tako nešto u njenim godinama nije baš najlakša stvar.

"Što ih majka ostavi, bez ikakvog razloga, što polude brate, mogu tako da kažem. Najede se, napi se, iz bede je izvukosmo, i eto ostavi ih sve, i šta ću!", dodaje Ljubinka za Jutjub kanal "Hido Muratovic".

POGLEDAJTE I - Milanko oženio Albanku, iz grada je doveo u najhladnije srpsko selo

Zovu ih „čuvarima ognjišta“. Zahvaljujući njima život se vratio u mnoga sela. U Buđevu na Pešterskoj visoravni posle 12 godina, ponovo je otvorena škola. Više Albanki iz Skadra oženili su momci iz tog udaljenog i zimi veoma hladnog sela.

Vreme je pokazalo da su napravili pravi izbor. Rozu su novinari zatekli kako dočekuje goste i priprema hranu za višečlanu porodicu. Na hladnu Pešter stigla je iz toplog Skadra, more je zamenila mestom koje zovu Balkanskim Sibirom. Iz grada je došla u selo.

U Srbiji živi već 15 godina

Stigla je pre više od deceniju ipo kada se udala za Milanka i pronašla svoj dom u prelepom, ali zimi svirepom kraju.

“Nisam navikla na tako niske temperature. Ovde zna da bude veoma hladno. A došla sam u sred zime, kada je bilo mnogo snega”, podseća se ova vredna žena, dok mesi hleb i priprema brojne tradicionalne srpske specijalitete.

Ponosno nam govori šta je sve naučila.

U njenoj priči oslikava se šira slika brakova između Srba i Albanki, koji su bili učestala pojava pre deceniju ipo. U brojna napuštena sela, gde ni jedna ženska noga nije htela do kroči, stizale su devojke iz Skadra i okolnih mesta.

“Imali smo mi devojaka, ali kad pomenemo ženidbu nestajale su. Ni jedna nije htela da dođe da živi na selu. Htele su u gradove. Meni je bilo žao da napustim svoj kraj. Imamo ovde dosta zemlje”, kaže Milanko Popadić.

Savladala srpski jezik uz smešne situacije

On se priseća kako je upoznao Rozu: "Bila je to sudbina. Mnogi moji prijatelji i komšije su se tada ženili Albankama. Vidim da su dobre žene, dobre majke, domaćice… Roza je tada bila moja svetla tačka. Upoznali smo se 21. decembra, a venčali 3. januara. Posle samo osam dana“, dodaje Milanko i kaže da su se odmah zavoleli.

Opstaju godinama. I ne samo oni već i brojni mešoviti brakovi na Pešterskoj visoravni, gde su pristizale albanske devojke, čije porodice, kažu, imaju poreklo iz Srbije ili Crne Gore.

Roza se smeška dok se priseća: "Sve je bilo novo. U početku je jezik bio prepreka, ali brzo sam učila. Sećam se zanimljivih situacija, kada sam tražila beli luk i rekla ‘huder’. Milanko je bio zbunjen!“

Supruzi je doneo puder, jer mu se učinilo da traži šminku.

„Kada je došla, bilo je mnogo smešnih situacija. Sve vreme pominje bor. Pitao sam se o kakvom boru govori, kad ovde bor ne raste. Njoj je tada bio jako zanimljiv sneg, koji ovde zimi sve pokrije. A bor je, zapravo, beli pokrivač”, objašnjava Milanko.

Roza se brzo uklopila u život na selu, brinući se o deci i domaćinstvu. Danas, s osmehom, govori o troje najmlađih ukućana, koji su se izrodili iz ovog nesvakidašnjeg braka.

"Život nije lak, ali mi uživamo. Učimo decu tradiciji i poštovanju svih običaja“, kaže Roza.

Uloga udruženja „Stara Raška“

Momir Kovačević, iz udruženja „Stara Raška“, bio je ključna figura u povezivanju ovih ljudi.

"Svaki brak je važan, a u ovim seoskim uslovima još više. Zahvaljujući njima, otvorena je škola koja je bila zatvorena 12 godina. To je značajno za zajednicu“, ističe Momir.

On nam je objasnio kako je došlo do prvih brakova.

"Prva devojka iz Albanije, koja je došla u selo, povukla je za sobom još nekoliko devojaka. Sada imamo 52 braka u Sjenici, i više od 120 dece, što je više od od jednog procenta našeg stanovništva u Sjenici. To je značajan postotak za lokalnu zajednicu“, kaže on.

Kulturne razlike i tradicije

Milanko i Roza su prešli most između dve kulture.

Slaviša i njegova supruga imaju dvoje dece. Njihov život je bio idiličan, dok komšije nisu čule kako mu se žena zove

"Razlika u običajima je velika, ali smo to prebrodili“, kaže Milanko.

Roza priprema slavu. Na trpezi se tada nađu brojna tradicionalna srpska jela.

“Slavimo Nikoljdan”, ističe ona, a Milanko ponosno objašnjava da je uglavnom naučila sve sama.

Međutim, njihova deca imaju jedinstven pogled na svet. Posebno ćerka koja zna i albanski. Sinovi do sada nisu bili zainteresovani da ga nauče. Međutim, Roza ponosno govori: „Učim ih da poštuju sve. Pripremam jela obe tradicije, a slavlja su uvek vesela“.

Milanko, dok priprema drva za zimu, priča da Rozu uvek poštedi teških poslova. Međutim, u domaćinstvu svi vredno rade. I najmlađi. Oni brinu o životinjama. Imaju ovce, krave, svinje…

Budućnost i zajedništvo

"Ove devojke i njihovi brakovi su doneli novu energiju u zajednicu. Naša deca su sada na dobrom putu, jer su okružena ljubavlju i razumevanjem. Uveren sam da će ovakvi brakovi i dalje rasti, jer su ljubav i zajedništvo osnovni principi svih naših života“, zaključuje Momir Kovačević.

Milanko i Roza veruju da će njihova deca imati koristi od ove raznolikosti.

"Želim da budu otvoreni prema svemu i da poštuju ljude bez obzira na poreklo“, naglašava Roza, ponosna zbog uspešnog braka i porodice.

Ova priča o ljubavi, razumevanju i zajedništvu na Pešteri pokazuje kako kultura može spojiti ljude i kako se u različitostima može pronaći snaga.

Zajednica, koja se jednom suočila s teškim trenucima, kada srpske devojke nisu htele na selo, danas gleda u budućnost sa nadom, znajući da je ljubav jača od svih prepreka.

Dragan iz Arilja oženio Albanku nakon 3 viđenja!

Dukata iz Skadra odlučila je da se uda za Dragana Krljančevića i započne zajednički život u Virovu, čime je svojevremeno postala glavna tema među meštanima.

Dukata je nakon procedure koja je bila potrebna da bi postala srpska snajka, legalnim putem iz Albanije došla u Srbiju i udala se za Dragana. Sama procedura dolaska ove devojke iz Skadra, trajao je mesec dana, a pre samog dolaska, mladenci su se videli svega tri puta.

"Ostao sam sam, bio sam neoženjen, čuo sam za ovu agenciju i prijavio se. Sam sam kući, ne mogu više, morao sam da tražim ženu. Imao sam oca, majku, brata blizanca, svi su mi umrli", rekao je Dragan pre 13 godina za ariljsku TV Klik koja je snimala kako je dočekana prva albanska mlada u tom selu.

"Zadovoljan sam"

Dragan, tada 50-godišnji penzioner nije krio svoje oduševljenje što će konačno imati sa kim da deli srećne i tužne trenutke u životu.

"Svidela mi se, dobra je, lepa je, mlada, eto, zadovoljan sam", rekao je Dragan pre 13 godina.

Na svečanom ručku na kome je Dragan okupio svoju rodbinu, njegovi najbliži, baš kao i on sam, nisu krili sreću i zadovoljstvo snajkom.

"Kad se neko oženi u 50. godini rodbini je drago, jer ipak teško je živeti sam, a i neće se ognjište ugasiti. Za nas je ovo srećan trenutak", rekao je Draganov brat tada, nadajući se da će se ubrzo čuti i dečiji plač.

Nakon 3 godine braka, izgleda da se želja Draganovog brata ispunila, te su Dragan i Dukata postali roditelji jedne male devojčice, koja je sigurno upotpunila njihov život i ojačala ovu sklopljenu ljubav.

Radomir oženio Albanku i doveo je u oronulu kuću

Radomira iz udaljenog ariljskog sela Dobrača, koji se oženio Albankom zadesila je velika tragedija - 2023. godine izgubio je životnog saputnika. Albanka Line o kojoj je pričala cela Srbija, iznenada je preminula, a vredni i od rada namučeni Radomir ostao je bez supruge, a dvoje dece bez majke.

Bez majke je preteško, ali još teže je jer se nad krovom ove porodice osim tuge nadvila i nemaština.

"Suprugu sam video samo onda kad se udala za mene, ali sreća me je pogledala. Kad sam dobio decu suze radosnice lile su niz lice. Nikad nismo imali mnogo, ali smo prvo odvajali za decu, a za nas šta ostane. Sada nas je zadesila ova nesreća i ostali smo bez majke i supruge, stuba porodice", kroz suze priča Radomir za agenciju RINA, koji je izgubio svog životnog saputnika.

Orunula kućica sada izgleda jako tužno i još trošnije. Radomir radi najteže fizičke poslove, a sam vodi računa i o deci.

"Iako je bila druge vere, kulture i nacije, prešla je ogroman put kako bi upoznala svog životnog saputnika, kog očima u životu nije videla. Podarila mi je decu, sačuvala topli dom koji prokišnjava. Primila pravoslavlje i naučila srpski jezik. Proslavljala je slavu Svetog Luku, za koju je sve sama spremala", priseća se ovaj Ariljac sa puno ljubavi svoje preminule supruge.

Naseljen daleko od civilizacije, samo ovaj samohrani otac zna koliko je teško kad se jedva sastavlja kraj sa krajem. Malo novaca iz nadnice i nešto od malina u polju Đokovićima je celogodišnji prihod.

"Naše žene nisu htele da dođu na kraj ovog sela, pa sam u potrazi za suprugom prešao kilometre i kilometre. Sreća me je pogledala, jer suprugu sam video samo onda kad se udala za mene, ali naš brak je uspeo. U početku je bilo veoma teško, ali želja za porodicom i decom nas je spojila. U mojoj kući rodio se sin Stefan tek nakon pedeset godina i to je najveća radost. Ostvarena mi je želja da se moja loza nastavi. Iako uslovi za život nisu savremeni, mi sve što imamo prvo odvojimo za decu pa onda za nas šta ostane", kazao je Radomir Đoković za RINU kada.

SLAĐAN SA KOSOVA OŽENIO 20 GODINA MLAĐU ALBANKU FIDU

Snimak Slađana Nikolića iz Sirinićke župe na Kosovu koji se oženio Albankom Fidom Nuriši iz Dragaša u opštini Gora, jednom od najnerazvijenijih delova u Evropi osvanuo je nedavno na TikToku. A njegovo objašnjenje o tome kakve su Albanke a kakve Srpkinje i koje su razlike između njih pokrenulo je lavinu komentara.

Na pitanje kakve su žene iz Albanskog dela Gore kada se udaju na Kosovo i da li postoji razlika između njih i Srpkinja, objasnio je upravo 48-godišnji Srbin.

"Možda neka mala razlika postoji između devojaka, zato što su naše devojke malo više, kako da kažem... vole da uživaju i to sve, a ove iz Dragaša, malo više za poljoprivredu. Oni su i tamo navikli na takav život. Međutim kad dođu i kad vide kako se živi ovde, bude i njima drugačije ali im je zbog mehanizacije i svega lakši život ovde." rekao je Slađan.

A kako izgleda kada se Albanka uda na Kosovo, iz prve ruke objasnila je i sama Fida, koja je jedna od 20 njenih sunarodnica koje se nalaze u Sirinićkoj župi.

"Pa čudno je, drugačije je selo. Kad sam došla, gledam, drugačije je tamo, drugačije ovde, ali nisam se pokajala što sam došla" objasnila je ona.

"Tražio besplatnog radnika a ne ženu"

Mnoge Srpkinje našle su se uvređene komentarom Slađana, pa su napisali šta misle o ovakvim brakovima.

"Ovaj tražio roba a ne ženu, zato i nije mogao sa našom da se oženi", "Sve što mogu reći jeste da je bolje biti srećno neudata nego sluga i truli radnik nekom uz opasku 'da te ja nisam uzeo, niko drugi ne bi'", "Ti nisi tražio ženu, nego besplatnog radnika", "Jezivo", "Robinja bila, robinja ostala, greota", bili su samo neki od komentara kojima su reči ovog Srbina zasmetale.

"Lepo je ovo videti, ljudi su srećni, stvaraju porodicu, imaju miran život, ispunjen radošću, bravo", "Sve dok su oni srećni, ko smo mi da im se mešamo", pisali su oni.

Ispod videa javile su se osobe koje su objasnile da Goranci uglavnom sebe smatraju Srbima, te da ovde ne postoji problem.

"Goranci sebe uglavnom smatraju Srbima i slave Đurđevdan. Ima ih i u Beogradu koliko hoćeš", "Upravo, oni su Srbi, čak imaju i isti školski sistem kao mi, nema mesta raspravi", "Tako je, oni su slovenski muslimani", bili su još neki komentari ispod videa.

Bonus video

(Espreso/Stil/Žena/Blic/Maxpress/RINA)