"Sad znamo kakav je osećaj umreti,": Naučnici prvi put zavirili u poslednje trenutke mozga dok telo umire!

Kako izgleda umiranje? Proučavanjem pacijenata koji su doživeli iskustva bliska smrti, naučnici su korak bliže razumevanju onoga što se u našem mozgu dešava u poslednjim trenucima.

Poslednje reči Stiva Džobsa, legendarnog osnivača kompanije Apple, bile su jednostavne: „Oh wow, oh wow, oh wow.“

Njihova tajanstvenost i danas intrigira. Šta je Džobs, čovek koji je promenio način na koji koristimo tehnologiju, video dok se približavao smrti, nikada nećemo saznati.

Ipak, svedočenja o iskustvima bliskim smrti ne prestaju da fasciniraju žive. Sve više se čini da se u našem mozgu dešava nešto posebno u trenutku kada osećamo da se kraj približava.

Uprkos brojnim ispovestima, sami trenuci umiranja i dalje su uglavnom nepoznanica, naročito kada je reč o subjektivnom doživljaju tog procesa. Međutim, naučnici su poslednjih godina počeli da istražuju šta se dešava u poslednjim trenucima života, prikupljajući podatke o moždanoj aktivnosti kod pacijenata koji umiru.

Korišćenjem elektroencefalograma, EEG snimanja, istraživači mogu da prate kako se obrasci moždane aktivnosti menjaju u minutima i sekundama pre smrti. Dosadašnji rezultati su još uvek preliminarni, ali pokazuju karakteristične nalete usklađene neuronske aktivnosti, što ukazuje da se u mozgu zaista dešava nešto značajno kada on „naslućuje“ smrt.

Bolje razumevanje ovih procesa moglo bi da demistifikuje umiranje i pruži utehu onima koji su izgubili voljene ili se sami suočavaju sa krajem života. Istovremeno, moglo bi da ponudi i važne uvide u jednu od najvećih misterija nauke, samu prirodu svesti.

Mozak u trenutku smrti

Proučavanje smrti, posebno kada je fokus na mozgu, izuzetno je teško. Ljudi koji umru ne mogu se vratiti da ispričaju šta su doživeli, a istraživanje osoba koje su na samrti nosi ozbiljne etičke izazove.

Neki naučnici su koristili snimke mozga, intervjue i medicinske podatke osoba koje su doživele srčani zastoj, a zatim bile reanimirane. Ipak, to možda ne predstavlja pravu smrt, bar kada je reč o mozgu.

Moždane ćelije imaju određene energetske rezerve koje im omogućavaju da kratko vreme funkcionišu i nakon prekida dotoka krvi. To znači da trenutak kada se na monitoru pojavi ravna linija, simbol smrti u filmovima, zapravo ne označava trenutnu smrt mozga.

Prema rečima doktora Ajmala Zemara, neurohirurga i neuronaučnika iz Luivilа u saveznoj državi Kentaki, prava moždana smrt nastupa kasnije, verovatno više od minut nakon što srce stane. Tada EEG pokazuje potpuni prekid moždane aktivnosti, piše "BBC Science Focus".

Kada mozak prestane da dobija kiseonik, stanje poznato kao hipoksija, pokreće se niz događaja. Najpre dolazi do naglog naleta aktivnosti, verovatno instinktivnog pokušaja mozga da preživi. Zatim sledi period sporijih moždanih talasa, a potom potpuna tišina na EEG zapisu.

U nekom trenutku tokom hipoksije, moždane ćelije počinju da odumiru. Proces započinje depolarizacijom, gubitkom električnog naboja nervnih ćelija. To dovodi do masovnog oslobađanja neurotransmitera, kao i jona natrijuma, kalijuma i kalcijuma.

Upravo taj proces mogao bi da objasni snažan talas aktivnosti zabeležen na EEG snimcima životinjskih mozgova nakon smrti. Zemar ovaj fenomen naziva trofaznim talasom smrti, svojevrsnim neuronskim vatrometom u kojem neuroni nekontrolisano „pucaju“.

Ovaj talas je uglavnom posmatran kod životinja, ali postoji mogućnost da se javlja i kod ljudi. Ako tokom tog procesa čovek nešto doživljava, verovatno se to dešava na samom početku, tokom prvog naleta moždane aktivnosti, kada mozak ulazi u stanje svojevrsnog prenapona.

Za razliku od talasa smrti, ova aktivnost je visoko organizovana i, kako Zemar objašnjava, verovatno predstavlja svesno iskustvo. To je nešto što bi mogli da dožive i oni koji prijavljuju iskustva bliska smrti i oni koji zaista umiru, iako nauka još ne može da to potvrdi sa sigurnošću.

„Mozak obično ovako funkcioniše tokom meditacije ili veoma zahtevnih kognitivnih zadataka“, kaže Zemar. „Kao da pokušava da izvede izuzetno koordinisanu aktivnost.“

Ovaj nalet aktivnosti bio je fokus male studije Univerziteta u Mičigenu. Istraživači su analizirali podatke četvoro pacijenata koji su preminuli dok su bili priključeni na EEG i EKG aparate na neurointenzivnoj nezi.

Svi pacijenti bili su bez svesti, ali su snimci zabeležili neprekidnu moždanu aktivnost u minutima i sekundama pre smrti mozga. Kod dvoje pacijenata nije bilo značajnih promena, ali kod druga dva zabeleženi su snažni naleti gama talasa, svega nekoliko sekundi nakon isključenja respiratora.

Gama talasi su najbrži moždani talasi i obično se povezuju sa višim nivoima svesne obrade informacija. Ova aktivnost javila se u temporoparijetalno okcipitalnim regionima mozga, takozvanoj zadnjoj kortikalnoj zoni, koja se dovodi u vezu sa svesnim doživljajem.

Ovi nalazi suprotstavljaju se dugogodišnjem uverenju da se mozak pred smrt jednostavno gasi. „Dominantno mišljenje bilo je da mozak pred kraj odustaje“, kaže doktorka Džimo Borjidžin, neuronaučnica sa Univerziteta u Mičigenu i autorka studije. „Naši rezultati pokazuju suprotno, neposredno pred smrt mozak je nakratko hiperaktivan.“

Njeni nalazi poklapaju se sa ranijim studijama na životinjama i ukazuju da ova aktivnost nije slučajna niti posledica nekog spoljašnjeg signala. Slični rezultati zabeleženi su i u manjim studijama iz 2009. i 2017. godine, gde su kod dela pacijenata primećeni slični naleti moždane aktivnosti nakon isključenja aparata za održavanje života.

Ipak, ovi naleti se ne javljaju kod svih pacijenata, što otvara pitanje zašto se pojavljuju samo ponekad.

Šta ljudi doživljavaju u tim trenucima ostaje nepoznato, ali Borjidžin sumnja da je možda identifikovala neuronski potpis iskustva bliskog smrti. Njeni podaci pokazuju snažnu aktivnost regiona mozga zaduženih za pamćenje, što se poklapa sa svedočenjima ljudi koji tokom takvih iskustava „vide“ scene iz svog života ili voljene osobe.

„Vaša porodica nije ispred vas i oči vam nisu otvorene“, kaže ona. „Ali hipoksija pokreće lanac događaja koji dovodi do prisećanja.“

Ako talas smrti zaista pokreće sećanja, to bi mogao biti ključ za razumevanje poslednjih trenutaka svesti. Ali postavlja se i pitanje zašto bi mozak trošio toliko energije na prizivanje uspomena koje nemaju očiglednu praktičnu svrhu.

Razumevanje poslednjih trenutaka

Postoje stotine naučnih izveštaja o iskustvima bliskim smrti, a većina opisuje iznenađujuće slične doživljaje. Ljudi često govore o osećaju mira i jedinstva, o lebdenju i jarkom svetlu ispred sebe. Česte su i priče o iskustvima van tela, kao i tvrdnje da su svesno opažali šta se dešava oko njih, iako su bili bez svesti.

Prema rečima doktorke Šarlot Maršal sa Univerziteta u Liježu, sama iskustva su relativno dobro opisana, ali nedostaje objašnjenje njihovog neurološkog mehanizma. U radu iz 2025. godine ona sa kolegama iznosi teoriju da kombinacija neurotransmitera i specifičnih obrazaca moždane aktivnosti može stvoriti ovakva iskustva.

Pad energije u moždanim ćelijama dovodi do pojačane aktivnosti neurona, dok mozak biva preplavljen hemijskim signalima. Povećan nivo serotonina može objasniti bogate vizuelne slike, endorfini osećaj mira, a noradrenalin utiskivanje iskustva u pamćenje.

Slični obrasci primećeni su i kod stanja izazvanih supstancama poput DMT-a ili tokom nesvestice, što dodatno povezuje određene moždane regione sa ovim iskustvima.

Zašto mozak reaguje naletom prijatnih hemikalija u trenutku životne ugroženosti, možda ima evolutivno objašnjenje. Maršal smatra da bi to mogla biti vrsta odbrambenog mehanizma, sličnog reakciji „pravljenja mrtvim“ kod životinja.

„Iskustvo blisko smrti moglo bi da bude način da se organizam nosi sa izuzetno stresnom i bolnom situacijom“, kaže ona.

Zemar se slaže i ističe da slični mehanizmi postoje kod ljudi i životinja, što sugeriše da su tokom evolucije imali određenu prednost. „Smrt nije trenutak“, kaže on. „Smrt je proces.“

Za one koji se suočavaju sa gubitkom, saznanje da mozak u tim trenucima može proizvoditi osećaj mira i spokojstva može biti utešno. „To nije ona mračna crna kutija koje se bojimo“, kaže Zemar. „Ljudi su tada zapravo u miru.“

Na kraju, ova istraživanja postavljaju i pitanje za žive. Ako je moguće da se pred kraj života pred očima odvije film naših sećanja, kako danas treba da živimo da bi taj film bio ispunjen.

„Koji je bio vaš poslednji iskreni razgovor sa prijateljem ili partnerom“, pita Zemar. „To su stvari koje zaista imaju značaj.“

Bonus video:

(Espreso/Nova)