ON JE PRVI SRPSKI MAFIJAŠKI BOS: Poslednji Titov vojnik bio najjači igrač podzemlja, radio za DB, ubijen SNAJPEROM!

Beograđanin crnogorskog porekla, bokser i profesionalni kockar, kako je sebe Darko Ašanin voleo da zove, ubijen je pre tačno 26 godina godine u svom kafiću "Legat" ("Koloseum") na beogradskom Dedinju.

Slovio je za prvog pravog mafijaškog bosa u Srbiji. Za njega su mnogi govorili da je poslednji Titov vojnik, koji je ostao veran nekadašnjem komunističkom predsedniku. Ašanin to nije ni krio, imao je na zidu Titov portret i na to je bio ponosan. Nije krio ni da je radio za tadašnju tajnu službu na eliminaciji političkih protivnika režima. Do smrti se izjašnjavao kao Jugosloven.

Ubica i naručilac zločina nikad nisu nađeni, ali odmah je bilo jasno da je Ašanina ubio profesionalac. Istraga ove likvidacije, kako su mnogi tvrdili, nije ozbiljno ni vođena. Čovek koji je mnogo znao i radio za tadašnju SFRJ, očigledno je mnogima smetao i morao je da nestane i bude zaboravljen.

Darko Ašanin je često isticao kako neprijatelji Željka Ražnatovića Arkana mogu da krenu na njega zbog poznastva i prijateljstva sa Ražnatovićem, za koga je govorio da je gazda Beograda, ali i zbog kockarskih poslova.

Mada je bio svestan da predstavlja metu, nikada nije preterano vodio računa, nije se kretao sa obezbeđenjem, a nosio je jedino srebrni revolver.

Tog 30. juna 1998. godine Ašanin je gledao prenos fudbalske utakmice Holandija - Argentina. Ubica skriven u žbunju ispalio je iz snajpera nekoliko hitaca u Darkovu glavu. Pričalo se da je Ašanin usmrćen dok je, navodno, čekao da se susretne sa dvojicom visokih državnih funkcionera, a o čemu je trebalo da razgovaraju, ostalo je nepoznato do danas.

Diplomirani pedagog

Darko je rođen je 1958. godine u Jajcu, a kao i mnogi od "žestokih momaka" tog doba, bio je dete iz vojne porodice. Ašanin je bio bokser u beogradskom Novom kolektivu, a završio je čak i Pedagošku akademiju iako se nikada nije oprobao kao profesor.

Sreću je, poput mnogih, potražio u Nemačkoj u koju je otišao sedamdesetih godina, gde je postao šampion u velter kategoriji nemačke pokrajine Vestfalije. Ipak, kao jak momak, ubrzo se našao u ulozi izbacivača po klubovima i diskotekama u Nemačkoj.

Rad na obezbeđenju lokala omogućio mu je poznanstva sa viđenijim kriminalcima tog vremena, a zahvaljujući poznanstvima počeo je da organizuje ilegalne kockarnice. Upravo tako se, prema mnogim pričama, upoznao sa Arkanom, sa kojim se kasnije uortačio u mnogobrojnim poslovima.

Ime Darka Ašanina u srpskim medijima prvi put je pominjano posle pucnjave u kultnom klubu "Nana" 24. marta 1990. godine. Tada je ubijen bokser Andrija Lakonić, koji je sa Ašaninom i Veselinom Veskom Vukotićem sedeo u separeu. Posle verbalnog sukoba koji je nastao između Vukotića i Lakonića čuli su se pucnji, nakon kojih je Lakonić ostao mrtav. Za ovo ubistvo direktno je osuđen Ašanin, ali nedugo zatim je i oslobođen.

Ubistvo u Belgiji

Zbog Ašanina se iste godine velika prašina digla i posle sumnje da je u Belgiji navodno učestvovao u likvidaciji Envera Hadrijua, predsednika Pokreta za zaštitu ljudskih prava, organizacije koja je prikupljala podatke o navodnim zlostavljanjima Albanaca na Kosovu.

Ubistvo albanskog nacionaliste koje se odigralo u Belgiji, pratilo je Ašanina kroz život i često mu stvaralo probleme. Prema jednoj verziji, Ašanin je sa Arkanom učestvovao u likvidaciji Albanca dok su prema drugoj, pored Ašanina, akteri ovog događaja bili Vukotić i Lakonić. Belgija je više puta tražila izručenje Ašanina tim povodom, ali do njega nikad nije došlo.

Četiri godine kasnije, Darko Ašanin se našao u zatvoru u Grčkoj, u kome je mogao i da nastrada.

- Jedne noći u zatvoru je izbila pobuna. Da li je sve unapred bilo isplanirano ili ne, ne znam, tek u ćeliju u kojoj sam bio, upala su dva zatvorenika. Jedan od njih mi je prileteo i ubo me nekim kratkim, ali vrlo oštrim predmetom! Odmah su nasrnuli i počeli da me udaraju. Iako uboden, nekako sam uspeo da se priberem i da ostanem na nogama, pa i da uzvratim napad. Ali, u tom trenutku mi je priskočio u pomoć jedan zatvorenik, Rus. Kad su videli da ne mogu da me ubiju, uspeli su u tom metežu da pobegnu. Ne znam ko su, ali je vrlo moguće da su Albanci kojih je u tom zatvoru bilo dosta - ispričao je svojevremeno Ašanin u jednom intervjuu.

Rad za tajnu službu

Opšte je poznato da je devedesetih godina Državna bezbednost sarađivala sa kriminalcima, pružajući im zaštitu za njihove poslove, ali zauzvrat tražili su da završavaju "državne poslove" u inostranstvu, koji su se najčešće svodili na likvidacije.

Saradnja DB sa kriminalcima počela je upravo od Ašanina koji je prvi nalazio kriminalce za "rad“ u inostranstvu. Ostali su, kako su svojevremeno govorili inspektori o Ašaninu, bili podizvođači.

Interesantno je da je Ašaninov blizak rođak, koji mu je diskretno čuvao leđa, bio ministar vojni Pavle Bulatović, koji je ubijen 7. februara 2000. godine. Pavla Bulatovića je izrešetao nepoznati napadač dok je sedeo u restoranu fudbalskog kluba Rad sa direktorom „YU garant banke“ penzionisanim general-majorom Vukom Obradovićem i vlasnikom restorana Markom Kneževićem.

Policijski inspektor iz tog perioda tvrdio je da istraga Ašaninovog ubistva uopšte nije ni vođena. Iz vrha policije nisu stizali zahtevi da se na slučaju intenzivno radi, tako da se sve što je učinjeno zapravo svelo na konstatovanje materijalnih činjenica pronađenih na mestu zločina.

Saradnja DB-a sa kriminalcima radi obavljanja akcija u inostranstvu je tema koja uvek privlači pažnju javnosti i o kojoj uvek ima nešto novo da se kaže. O sprezi kriminala sa državnom bezbednošću napisano je stotine članaka, a u mnogima od njih se pominje ime Darka Ašanina, koji je ubijen u talas u ubistava onih "žestokih momaka" koji su nekada imali zaštitu tajne policije.

NJEGOV JEDINI INTERVJU PRIVUKAO VELIKU PAŽNJU

Ašanin je ubijen 30. juna 1998. hicima ispaljenim iz automatskog oružja, navodno iz snajpera, što nikad nije zvanično potvrđeno, u bašti svog restorana na beogradskom Dedinju. U jednom od opširnih članaka o Ašaninu novinar Njuzvika Vojislav Tufegdžić opisao je između ostalog i svoj neformalni razgovor sa ovim od možda prvim mafijaškim bosom u Srbiji.

"Kontakt sa Ašaninom ostvario sam slučajno", pisao je Tufegđžić, i nastavlja: "Ili je meni - ako uključim sopstvenu naivnost s jedne, promišljenost, iskustvo i sposobnost s druge strane - tako izgledalo. U prilog tome, ili u prilog prostoj ljubomori nekih kolega i brojnim teorijama zavere, moglo bi da poslužili i „saznanje“ jednog od beogradskih urednika, koje sam kasnije čuo sa više strana, da sam se sa Ašaninom zapravo upoznao još u „vojnom helikopteru koji je sa aerodroma u Batajnici odleteo po njega u Grčku“!

Jedini razgovor, u obimu i na teme na koje je Ašanin pristao, vodili smo po njegovom povratku iz grčkog zatvora za tadašnji dvonedeljnik Intervju, u kojem sam radio. Prvi put me je pozvao nekoliko meseci ranije iz zatvora Koridalos na kućni broj telefona. Mobilni telefoni su tada još predstavljali budućnost. Kako je uspeo da sazna moj kućni broj, nije rekao, niti sam ga za to pitao. Od prvog desetominutnog razgovora - u kojem se kratko predstavio, rekao da je svestan da je rano jutro ali da njemu tako odgovara - svakog narednog dana između šest i sedam ujutru bio sam pripravan na eventualni telefonski poziv. Bilo ih je nekoliko.Obično mi je govorio ono što mu je u tom trenutku bilo interesantno.

Raspitivao se o malo toga jer je bio dobro upućen u ovdašnja dešavanja, ponavljao da ćemo se videti čim se vrati, u šta je bio ubeđen, a potom svaki put, uz komentar koji bi otprilike glasio; „Novinar, postao si dosadan, čujemo se, evo ti ovi naši“, slušalicu davao nekom od zatvorenika iz Srbije ili Crne Gore. U vremenu koje im je preostalo za telefonski razgovor oni su me odreda uveravali u svoju nevinost, pričali o torturi grčkih stražara i lošim zatvorskim uslovima, tražili da pišem o nepravdi koju im je nanelo tamošnje pravosuđe...

Razgovor „uživo“ vodili smo sredinom 1995. u prostranom bolničkom apartmanu Kliničkog centra Srbije pred kojim su dežurali naoružani policajci. Ulaz je bio dozvoljen isključivo posetiocima s pismenim odobrenjem istražnog sudije, a ono se izdavalo uz Ašaninov zahtev i sudijino odobrenje. Uoči prvog susreta javio mi je telefonom da odem kod sudije i kažem mu da dozvolu za posetu potpiše „onom olovkom“. Očigledno je to bila njima znana šifra. Nisam uspeo da saznam čija je odluka o posetama od njih dvojice bila presudna.

Bio je zaštićen

„Mislim da je novinar došao da me likvidira, pretresite ga.“ Stražarima bolničkog apartmana u kojem su čuvali Darka Ašanina bilo je neprijatno i s kiselim osmehom su prihvatili šalu. Ašanin mi je potom rekao da podvučem ruku pod jastuče na dvosedu na koji sam seo. Ispod se nalazilo oružje. Nisam ga vadio, ali nije bio „samo“ pištolj.Iako se o njemu najmanje pisalo i govorilo, Darko Ašanin je jedan od najintrigantnijih začetnika ozbiljne mafije u Srbiji.

U neformalnom razgovoru vođenom pre više od 20 godina, na pitanje za koga bi se moglo reći da je prvi mafijaški bos u Srbiji, tadašnji načelnik beogradske policije bez okolišanja mi je odgovorio - Ašanin. Isto pitanje postavio sam 2014. iskusnom inspektoru gradskog SUP i dobio identičan odgovor: „Ašanin. Tako sam čuo, da je praktično saradnja SDB s kriminalcima od njega počela, da je bio prvi koji je nalazio gangstere za ‘radove’ u inostranstvu... Bio je zaštićen maksimalno. Ostali su bili podizvođači“, pisao je Tufegdžić.

Ašaninovo ime prvi put se u medijima pojavilo mesec nakon Hadrijeve likvidacije u Briselu, ali povodom drugog slučaja, mada se i ovaj put radilo o ubistvu. U beogradskom klubu „Nana“ 24. marta 1990. ubijen je Andrija Lakonić. Okolnosti ubistva, bez ključne informacije o tome ko je usmrtio Lakonića, bile su poznate još iste noći. U separeu, u društvu nekoliko devojaka, sedeli su Ašanin, Veselin Vukotić i Lakonić. Nakon verbalnog sukoba između Vukotića i Lakonića čuli su se pucnji, a Lakonić je pao mrtav. Za slučaj su posebno interesovanje pokazali brojni funkcioneri policije. Mnogi su i došli na mesto zločina tokom uviđaja.

Dešavanja koja su sledila u danima nakon ubistva otkrila su da je do obračuna među poznanicima - do tog trenutka bi se moglo reći prijateljima i bliskim saradnicima - došlo zbog nesuglasica oko zajedničkih poslova. Ne privatnih već onih obavljanih za „interes države“.

U medijima se spekulisalo da je Lakonić zajedno sa Ašaninom i Vukotićem učestvovao u likvidaciji Envera Hadrija u Briselu mesec dana ranije. O tome je, prema jednima, Lakonić počeo previše da priča. Kakva god bila verzija događaja, motiv Lakonićevog ubistva ne ostavlja prostora sumnji da je pomenuta trojka u dužem periodu po nalogu tajne policije u inostranstvu obavljala ilegalne poslove, od zastrašivanja do premlaćivanja i ubistava političkih emigranata aktivnih u borbi protiv tadašnje Jugoslavije.

Čitav slučaj začinila je umešanost inspektora beogradske policije Miroslava Bižića. U večeri ubistva tokom uviđaja i on se pojavio u „Nani“. Kasnije se sumnjalo da je upravo Bižić sklonio pištolj kojim je počinjeno ubistvo i omogućio Vukotiću da pobegne iz zemlje. Za ubistvo je optužen Ašanin, ali je u oktobru iste godine oslobođen. Zbog sumnje da je umešan u zločin istraga je vođena i protiv Vukotića, koji je bio u bekstvu. Za njim je raspisana poternica, ali nikada nije bio optužen jer je istraga prekinuta... Krajnji ishod bio je da se gotovo sve znalo, ali da za Lakonićevo ubistvo niko nije osuđen.

Međutim, suđenje je obelodanilo postojanje tesne veze tajne policije i visokorangiranih kriminalaca. Javnost je bila veoma zainteresovana za ovaj slučaj jer smaknuća u mafijaškom stilu do tada nisu bila uobičajena. Burne reakcije usledile su kada je u postupku utvrđeno da je inspektor Bižić pomogao Vukotiću da posle ubistva pobegne iz zemlje.

Policija je pretražila stanove koje su koristili Lakonić, Ašanin i Vukotić, otkrivši da je svako od njih posedovao po nekoliko pasoša s lažnim imenima. Prema nalazima suda, sve pasoše su im izdale jugoslovenske vlasti. Otkriveno je da je Bižić neposredno koordinirao saradnju kriminalaca i tadašnje savezne državne bezbednosti.

Na sudu je izjavio da je Vukotićev poslodavac bio savezni DB. Bižić je prošao sa uslovnom kaznom od pet meseci, ali je po isteku tog roka, zbog svega što je „slučaj Nana“ otkrio, praktično bio prisiljen da napusti policiju.Otac pokojnog Lakonića na suđenju je pred sudijom Vukčevićem izjavio:„U junu ‘89. sin mi je rekao da radi za SDB Jugoslavije. Da je za tu službu išao u inostranstvo, u Švajcarsku, Austriju i... treće zemlje se ne sećam. Imao je dva ili tri pasoša. O kakvim se poslovima radi, ne želim da kažem pred publikom. Mogu samo sudiji u četiri oka.

“Suđenje povodom ubistva u „Nani“ imalo je i političke posledice. Bižićevo svedočenje dovelo je do strukturnih promena u organizaciji jugoslovenske policije i tajnih službi, a MUP Srbije, koji je u saradnji kriminalaca i saveznog DB praktično bio mimoiđen i o tome imao samo posredna saznanja, dobio je veća ovlašćenja.Četiri godine nakon oslobađajuće presude za ubistvo u „Nani“ Ašanin je uhapšen u Grčkoj zbog tvrdnji Belgije da je kao likvidator DB ubio Hadrija. Jugoslavija je dobila ovu svojevrsnu političko-pravnu bitku protiv Belgijanaca, pa je Ašanin početkom 1995. izručen Jugoslaviji. Prilično neočekivano za Ašanina, sve što je u medijima u međuvremenu objavljivano - od podsećanja na ubistvo Hadrija, saradnje kriminalaca sa DB, „slučaja Nana“ i činjenice da za Lakonićevu smrt niko nije osuđen - nije ga ostavilo ravnodušnim.

Tokom nekoliko odlazaka u bolnicu bilo je jasno da je Ašanin sve drugo samo ne običan bolesnik sa idealnim uslovima za terapiju. U apartmanu su se, iz današnje perspektive gledano, nalazili jednostavni aparati za inhalaciju. Imao je smetnje s disanjem, i to mu je, kako je rekao, predstavljalo veliki problem. Pojedini mediji su izvrgavali ruglu činjenicu da se nalazi u bolnici umesto u zatvoru, ali Ašanin, koliko god procena možda bila pogrešna, nije ostavljao utisak čoveka koji bi se za udobniji smeštaj od zatvorskog borio na takav način.

Nijednog trenutka se nije ponašao nadmoćno ili osiono. Svaku okolnost pokušavao je da prikaže iz komičnog ugla. Kao i stražu koja brine o njegovoj bezbednosti, najmanje o tome da li će da utekne.

Svaki put je služio meze, jednom i ručak koji mu je prethodno donela majka, „a nema smisla da je uvredim i odbijem“. Viski se podrazumevao.

U vreme jedne od mojih poseta obišao ga je i poznati pevač narodne muzike. Bez previše insistiranja, prihvatio je da za Ašanina otpeva njemu omiljenu pesmu. Tada, sredinom devedesetih, organizovani su brojni humanitarni koncerti za unesrećene u ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Cinično je komentarisao: „On će prvi da nastupi na koncertu za prikupljanje sredstava za obnovu Centralnog zatvora. Da kupimo nove dušeke i ćebad. Da se robijaši ne smrzavaju. To je ulaganje u budućnost. Tamo ćemo svi jednog dana završiti.“

Za razliku od većine drugih, poreklo njegovog kapitala ostalo je neznano. Kad je bio isprovociran da odgovori, saopštio je da je veoma umešan kockar i da je od tog zanata, „legalnog, u kockarnicama koje je posećivao“, zaradio novac, a potom ga ulagao u druge poslove.

Govorio je, koliko je mogao i hteo, o aferama zbog kojih je osvanuo na naslovnicama novina, o ličnim porivima da živi drugačije od standarda prihvatljivih državi koju je voleo, hapšenjima, poznatim kriminalcima, politici, optužbama za ubistva, novcu... Odgovori podjednako oslikavaju njegove osobenosti i razmišljanja većine kriminalaca Ašaninove generacije. Onih koji su prvi odlazili put zemalja zapadne Evrope da bi se bavili kriminalom, dolazili do novca na svakojake načine, sarađivali s ovdašnjom tajnom policijom, u najvećem broju se vraćali u Jugoslaviju, okušavali se i u legalnim poslovima, a do 2000. godine gotovo svi likvidirani.

Nijedno pitanje nije izbegao. Mada su prošle dve decenije, mnogo onog tada izgovorenog, nažalost, aktuelno je i u sadašnjim okolnostima. Kao jedini razlog da javno progovori naveo je potrebu da odgovori na „ogavne neistine koje su novine objavile o meni“. Utoliko je neobičnije, skoro neverovatno s obzirom na komične srbijanske aparatčike u poslednje dve decenije, da autorizaciju jedinog razgovora koji je vodio za medije nije tražio.

Bonus video: POSLEDNJI TITOV VOJNIK: Ko je bio Darko Ašanin, kriminalac koji je obavljao ZADATKE DUBOKE DRŽAVE?

(Espreso/Mondo/Kurir/D.S.)